Kultura nije naša priroda već je od naše prirode

(Nastavak iz prošlog broja)

Liberalnom kulturnom nasleđu kultura je bila važna zato što je predstavljala neke fundamentalne, univerzalne vrednosti kao mogućno zajedničko tlo za one koji su inače podeljeni. Na tom tlu bismo se svi mogli naći prosto zahvaljujući našoj zajedničkoj ljudskosti; u tom smislu bila je to prosvećena ideja; nisi morao da budeš vikontov sin da bi učestvovao. Ali, pošto je naša zajednička ljudskost bila prilično apstraktan pojam, bilo je potrebno nešto što bi je vratilo u doživljeno iskustvo, nešto što se moglo dotaći i izvagati u ruci: to nešto je bilo poznato kao umetnost ili književnost. Ako bi te neko upitao po čemu se ravnaš u životu, ti ne bi naveo neku versku propoved ili politički pamflet već, na primer, Šekspirova dela. Interes iza ovog projekta, kao uostalom iza svih onih koji pozivaju na jedinstvo, prilično je očigledan: kultura, baš kao i buržoaska država, za Marksa predstavlja apstraktnu zajednicu i jednakost koja kompenzuje postojeće antagonizme i nepravde. U prisustvu suštinskog i univerzalnog pozvani smo da zanemarimo površne klasne, rodne, etničke i druge razlike. Liberalni humanizam je, ipak, shvatio jednu istinu mada, u obliku koji je za njega profitabilan: ono što je ljudskim bićima zajedničko na kraju je važnije od njihovih razlika. Samo, politički govoreći, taj kraj nikako da stigne.

Počev od kasnih 60-ih godina 20. veka viziju kulture kao zajedničkog tla osporavao je jedan niz događaja. Studenti su dolazili u ustanove visokog obrazovanja iz sredina koje su ih učinile nesklonim da se pridruže tom konsenzusu. Pojam kulture počeo je da gubi nevinost. Već je bio kompromitovan vezom s rasističkom ideologijom i imperijalističkom antropologijom u 19. veku i zagađen političkim sukobima u kontekstu revolucionarnog nacionalizma. Od kraja 19. veka kultura je veoma lukrativna delatnost pošto je kulturna proizvodnja sve više integrisana u proizvodnju uopšte; manufaktura masovnih fantazija postaje vrlo profitabilna. Napomenimo da to još nije postmodernizam. Postmodernizam se pojavljuje ne samo s dolaskom masovne kulture već s estetizacijom društvene egzistencije, od dizajna i reklamiranja do brendiranja, do politike kao spektakla, tetovaže, ljubičaste kose i smešno velikih naočara. Kultura, koja je nekad bila antiteza materijalne proizvodnje, sad je u nju uvučena.

S modernizmom, koji je ceo vek za nama, kultura se poslednji put predstavila kao punokrvna kritika društva koju je uglavnom započinjala radikalna desnica. Ali ona to više ne radi, baš kao ni kultura u smislu određenog oblika života. Većina takvih životnih oblika danas ne nastoji da dovede u pitanje okvir moderne civilizacije, već da se u njega uključi. Uključivanje, međutim, nije dobro samo po sebi ništa više nego što je to diverzitet. S nežnošću mislimo na povik Samjuela Goldvina: “Izuključite me!” (Include me out!) Sve je to ponekad poznato kao kulturna politika i u naše vreme je iznedrilo takozvane kulturne ratove. Za Šilera i Arnolda izraz “kulturni ratovi” bio bi oksimoron, kao što je to, na primer, “etika biznisa” (kažu da je Beket rekao da oseća veliku slabost prema oksimoronu). Po njihovom mišljenju, kultura je bila rešenje, a ne primer sukoba. Sada ona više nije način da se prevaziđe političko, već jezik na kom se formulišu neki ključni politički zahtevi i na kom se za njih bori. Nekad je kultura bila duhovno rešenje, a danas je deo problema. U tom procesu prešli smo s kulture (u jednini) na kulture (u množini).

Obema vrstama kulture danas prete razni vidovi uravnilovke. Razmišljanja o estetskoj kulturi sve više su pod uticajem oblika robe, koji potire sve razlike i izjednačava sve vrednosti. U nekim postmodernim krugovima to se slavi kao antielitizam. Ali razlike u vrednostima su rutinski deo života, ako ne razlike između Drajdena i Poupa, onda između Morisija i Lajama Galagera. U tome se varaju antielitisti, koji sebe vole da vide kao ljude bliske običnom životu. U isti mah, razvijeni kapitalizam ujednačava kulture u smislu različitih oblika života; svaki frizerski salon i svaki korejski restoran na planeti izgledaju kao i svi drugi uprkos razglabanju o razlikama i diverzitetu. U doba kad je moć kulturne industrije na vrhuncu, kultura u oba svoja glavna značenja gurnuta je u krizu.

U naše vreme kultura je postala ništa manje do punokrvna ideologija, opštepoznata kao kulturalizam. Zajedno s biologizmom, ekonomizmom, moralizmom, istoricizmom i tako dalje, ona je jedan od najvećih današnjih redukcionizama. Po toj teoriji, kultura prožima sve. Sama ljudska priroda je kultura. Iza te doktrine nazire se averzija prema prirodi (jednoj od tradicionalnih antiteza kulture) kao rigidnoj, nefleksibilnoj, brutalno datoj i otpornoj na promenu. Upravo u času kad je priroda hirovita, nepredvidljiva i zabrinjavajuće brzo se kreće, kulturalizam insistira na tome da je vidi kao inertnu i nepokretnu.

Kultura nije naša priroda već je od naše prirode. Ona je i moguća i nužna zbog vrste tela koje imamo. Nužna je zato što u našoj prirodi postoji jaz koji kultura u smislu fizičke nege mora brzo prebroditi da bismo preživeli kao odojčad. Moguća je zato što su naša tela, za razliku od tela puževa i paukova, sposobna da se pruže izvan samih sebe zahvaljujući moći jezika ili pojmovnog mišljenja, kao i načinu na koji smo građeni da radom delujemo na svet. Taj protetski dodatak našim telima poznat je kao civilizacija. Kao što je grčka tragedija bila svesna, jedini problem je to što možemo da se protegnemo predaleko, izgubimo kontakt sa svojim čulnim, nagonskim bićem, pretrčimo same sebe i stignemo u ništa. Ali to je druga priča.

(Predavanje održano 27.03.2024; London Review of Books, 25.04.2024; Prevela Slavica Miletić; Peščanik.net, 17.06.2024.)

( Terry Eagleton )