Mogu li izborne promjene dovesti do političkih i društvenih promjena

U pokušaju odgovora na dilemu iznetu u naslovu ovog teksta moja polazna teza je da, i u ključnim, razvijenim zemljama postdemokratskog i postkapitalističkog „kolektivnog političkog Zapada“, kakve su bez sumnje Francuska i Velika Britanija, promene na izborima jesu tek nužna ali ne i dovoljna pretpostavka za ozbiljan politički i društveni zaokret. Čak i kad su rezultat natpolovičnog socijalnog nezadovoljstva formiranog unutar dugotrajne i temeljne krize, i kada stranke vlasti osvoje na izborima tek petinu glasova. Zašto je to tako? Ponudiću šest elemenata u prilog iznetoj tezi.

Prvo, jer u svetu raširenijih megapretnji (Rubini), imperijalnih borbi za preraspodelu moći ili tehnofeudalizma (Varufakis) u kome postoje već perverzne nejednakosti, do promena ne može doći (kontra)revolucijom u jednoj zemlji. Živimo u vremenima zamene države multinacionalnim kapitalom i posledičnim zamenskim transferima društva nacijom i političkih ciljeva političkom komunikacijom.

Makron u sopstvenoj zamci

Istovremeno, u okviru u kome je realna moć, u korist internacionale superbogatih, uveliko izmeštena iz nacionalnih granica, nema prostora za političke lidere (na vlasti) sa mobilizatorskim potencijalima i kredibilitetom da pokrenu ključne promene. Figure vođa su blede, čak dosadne. U tom pogledu, i (pre)ambiciozna figura ekssocijaliste Emanuela Makrona, sklonog preuzimanju rizika, pre je potvrda pravila, nego izuzetak. Makron jeste na sceni marginalizovao socijaliste i degoliste kao ključne igrače, ali je efekat njegovog „bleska“ i liberalnog skretanja udesno i istovremenog koketiranja, kroz zakon o imigraciji, sa idejama Nacionalnog okupljanja, njihova preteća „normalizacija“ i rast. Ideja da će se levica i desnica i dalje cepkati ovoga se puta nije ostvarila pa se Makron našao u sopstvenoj zamci.

Treći razlog i jeste centripetalno pravilo politike u demokratskim društvima da se, ulazeći u politički mejnstrim da bi širili svoj uticaj, negdašnji radikali deradikalizuju. Istovremeno partije ustavnog kruga, nastojeći da ih zaustave, preuzimaju (razblažene) delove njihove političke agende – pitanja migracija, terorizma ili klimatskih promena.

Prethodno, ključno pitanje je koliko su, recimo, i formacija Marin le Pen i, na drugoj strani, Nepokorena Francuska Žan-Lika Melanšona kao deo Novog narodnog fronta, radikalna, ekstremna desnica, odnosno levica?

Zagovaraju li „ekstremisti“ izlazak iz EU i NATO (u koji se Francuska vratila 2009)?

Nije li se opet, u odnosu na većinu Francuza, na poziciji radikala našao sam Makron zalažući se za direktno angažovanje Francuske u sukobu u Ukrajini, što bi nas iz drugog hladnog uvelo lako u treći svetski rat?

Zamor u Britaniji

Veruje li zato iko da će povratak laburista, nakon 14 godina vlasti konzervativaca i njihovog najlošijeg izbornog rezultata u poslednjem veku, u Velikoj Britaniji doneti iole značajnije promene, sem delimice na unutrašnjem planu? Posebno, ako je centrumaška, postblerijanska politika novog lidera Kira Starmera daleko od radikalne pozicije negdašnjeg vođe Džeremija Korbina, koji je sada u parlament ušao kao nezavisni kandidat. Očito da je promena garniture na vlasti u Britaniji pre svega rezultat zamora gotovo balkanski dugom vladavinom konzervativaca suočenom sa višestrukim krizama, siromašenjem većine i razaranjem nacionalnog sistema osiguranja, Bregzitom i čestim promenama lidera obeleženih brojnim aferama.

Na drugoj strani Lamanša, je li Melanšon u Francuskoj za „ukidanje privatne svojine, porodice i države“ (Engels) ili su toj poziciji, za sve sem njih samih, danas bliži mega bogati „usrećitelji“ iz Davosa?

Četvrto, šta opet o samim dubljim ekonomskim i socijalnim uzrocima i motivima opasnog naginjanja radništva i srednjih slojeva ka krajnoj, ali ne više i ekstremnoj desnici, govori istraživački nalaz da je Le Pen najjača u privredno devastiranim područjima a ne tamo gde su migranti najbrojniji? Ili da je još nerazvijeniji istok Nemačke prostor najvećeg uticaja i radikalno desnog AfD i Sare Vagenkroft na levoj poziciji. Staro je pravilo da se klasno eksploatisanje i devastacija lako prekrivaju pronalaženjem neprijatelja u strancima i drugačijima.

Izborni dizajn kao brana promjena

Peto, fakt da u britanskom izbornom sistemu relativne većine u kome „prvi odnosi sve“, dobijena trećina ravnomerno raspoređenih, „pobedničkih“ glasova, konačno donosi laburistima čak gotovo dve trećine mesta u parlamentu, dok istovremeno sa solidnih (i opasnih) 14 odsto glasova daje tek nekoliko parlamentarnih pozicija Faražovim krajnje desnim reformistima, otvara pitanje uloge institucionalnog sistema u blokiranju promena.

Živimo u vremenima zamene države multinacionalnim kapitalom i posledičnim zamenskim transferima društva nacijom i političkih ciljeva političkom komunikacijom

Iskreno, ne znam ko je autor cinične konstatacije da se na izborima išta da (bitnije) promeniti, oni na vlasti bi prestali da ih organizuju. Ili bi krenuli da ih nameštaju, odnosno bar da unapred ograničavaju njihove po sebe nepovoljne efekte. Znam, međutim, da je Đovani Sartori autor teze da je izborni sistem ta ključna manipulativna alatka politike, odnosno (asimetričnog) prevođenja volje građana u političke mandate.

Izborne strategije

Realna je bila pretnja da će u Francuskoj Marin le Pen i njen štićenik Žordan Bardela da osvoje apsolutnu većinu mandata. To se očekivano nije desilo jer su udruživanjem centra i levice ubedljivo prvi u prvom, završili kao treći u drugom krugu glasanja. Koalicione taktike i politička dinamika su dakle šesti, najkonkretniji mehanizam blokiranja radikalnih promena.

Kada je o izborima i izbornom sistemu reč, inače centralizovana Francuska ima dvokružni većinski izborni sistem sa svih 577 lokalnih izbornih jedinica koje daju svog poslanika/poslanicu. Ako niko u prvom krugu, na koji je izašla bar četvrtina birača, ne dobije natpolovičnu većinu glasova, što se ovoga puta dogodilo tek na sedamdesetak mesta – „tvrđava“ određenih stranaka i kandidata, ide se u drugi krug sa kandidatima koji su osvojili najmanje 12,5 odsto glasova. Najčešće sa njih troje.

Namera zakonodavca je da u prvom krugu izraženo tradicionalno političko šarenilo Francuske bude u drugom krugu svedeno na upravljiv i ne preterano fragmentirani parlament. Druga (ne)skrivena namera je da se igrom utroje i sklapanjem predizbornih saveza eliminiše radikalni treći, nepoželjni igrač. Igru zaustavljanja neželjenog trećeg smo i ranije gledali kao scenario.

Politički pejzaž Francuske otvara nakon drugog kruga glasanja pitanje šta su mogući sadržaji i institucionalni okvir saradnje anti Le Pen koalicije ako je i za levicu Makron oholi predstavnik bogatih globalista?

Ustavni dizajn

Francuska Peta republika je, uz malo preterivanja, „predsednička monarhija“. Ako ostavimo po strani pitanje da li je odora krojena po meri maršala De Gola, prevelika za politički format jednog E. Makrona, ostaje činjenica da predsednik može, recimo, progurati i zakon koji nema podršku većine u parlamentu. Poput onog o podizanju broja godina za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine, koji je u tradicionalno borbenoj i „nepokorenoj“ Francuskoj izazvao talas građanskih protesta i radničkih štrajkova. On i danas predstavlja zahtev koji povezuje platforme i Novog narodnog fronta levice i Nacionalnog okupljanja desnice.

Čak i ako dođe do kohabitacije Makrona i nekog iz levog Novog narodnog fronta stvar će, imajući u vidu krug ovlašćenja predsednika, posebno onih vezanih za evroatlantska savezništva Francuske, biti krajnje redukujuća za premijera i Vladu. Jasno je onda zašto je Le Pen tražila apsolutnu većinu u parlamentu. Iščekujući da se u sledećem izbornom krugu konačno dokopa ključne pozicije predsednika/predsednice. (...)

(radar.rs)

( Zoran Stojiljković )