Zarobljavanje Srbije strahom

Uobičajeno je u svetu da se državnici obraćaju javnosti jednom godišnje, u toku velikih praznika ili vanredno u vreme neke krize. Naš predsednik se u 2023. direktno obratio srpskoj javnosti čak 304 puta. Ta obraćanja, zvala se ona redovna, vanredna, istorijska, direktna, iznenadna ili ona koja „cela Srbija čeka“, prenosile su direktno sve televizije sa nacionalnom pokrivenošću i uglavnom sve lokalne stanice. Za proteklih šest meseci, o nikad većem BDP-u, investicijama, auto-putevima, planiranim projektima, velikim planovima, snovima i onima koji su „katančili fabrike“ pa sad „hoće vlast“ i da nam „sole pamet“, govorio je Vučić, u istom formatu, oko 100 puta. A od kada je dobio čuvenu kinesku piši-briši tablu, obraćanja su dobila i novu dramaturgiju.

Na magičnoj tabli Vučić više ne ispisuje samo čarobne brojke o privrednom rastu i ekonomskim uspesima za koje je, naravno, on jedini zaslužan. Sad je prešao na viši nivo digitalne igre emotivnog zarobljavanja Srbije strahom. Crna ploča je postala glavni medijum za teatralna tumačenja ovdašnje i svetske politike, za objašnjenja i katastrofične prognoze, ali sve češće i za iscrtavanje strateških pravaca uništenja Srbije. Sad javnost zna, kad se Vučić pojavi sa tablom, Srbiji se crno piše. Ta banalna priča o teškim danima i hibridnom ratu koji besni u Srbiji, očigledno ima efekta. I zato vrhovni komandant i strateg sa maskirnom uniformom u glavi ispisuje apokaliptične vizije i zastrašuje javnost poganim svetom koji se urotio protiv male slobodarske zemlje na čijem je čelu hrabri predsednik. Vučić – lično! Srbija je žrtva kolektivnog Zapada, pod pritiskom je velikih sila, plaća visoku cenu, svi su protiv nje, region joj zavidi i gura je u rat… Očiglednost manihejske podele u kojoj je Vučić jedini na strani dobra ne umanjuje zlokobnost i moguće posledice.

I mada na prvi pogled može da deluje da su Vučićeva iznenadna obraćanja, koja racionalno nemaju povod, neurotična reakcija, ona su ozbiljno smišljen manevar rasipanja pažnje i gubljenja fokusa sa ključnog problema. A to je danas litijum. Kao u onom psihološkom testu koji ispituje pažnju, u kome su ispitanici zamoljeni da u brzoj akciji izbroje koliko su puta igrači u belim majicama dodavali loptu jedni drugima. Negde na sredini eksperimenta, čovek prerušen u gorilu ušetao je među igrače i stao u centar kruga, a onda mirno, kao da se ništa nije desilo, izašao iz kadra. Rezultati ovog istraživanja su pokazali da najveći broj ispitanika, fokusiranih na dodeljeni zadatak brojanja lopti, uopšte nije primetio gorilu.

I ako bismo ovaj eksperiment primenili na Vučićevu tablu, možda bismo lakše čitali smisao njegove vojne terminologije i teme koje diktira da se njima bavimo. Crtanjem mape napada koji se finansira iz inostranstva, sve sa medijima kao artiljerijom koji „imaju zadatak da tuku po Vučiću“ i pešadijom, odnosno političkim strankama plaćenim da urušavaju zemlju, sve sa moralnim sakaćenjem i ekonomskim slabljenjem, sa prizivanjem sukoba uz intervenciju NATO i katastrofičnim scenarijem o kraju Srbije, on u stvari sakriva gorilu. A gorila je odluka o kopanju litijuma. I sad kad je Ustavni sud skinuo branu za nastavak iskopavanja, a mala grudva otpora koja se formira ima eksplozivni politički potencijal i preti da se uveća na jesen, preventivna dramatizacija i zastrašivanje apokalipsom treba da zbiju građane oko vođe. Srbija je, nažalost, tako pretvorena u ogledno dobro kako se totalnim sluđivanjem građana održava vlast.

(radar.rs)

( Vesna Mališić )