Štrajk protiv patriotizma

Kroz istoriju Srbije socijalno i nacionalno pitanje bili su tesno isprepletani, nekada suštinski a nekada samo mehanički, kroz razne kombinacije ideologema, opet nimalo slučajne. Međutim, sve do pojave komunističke levice, akcenat je bio na nacionalnom pitanju, kojem je demagoška ideja egalitarizma služila kao zgodni amortizer socijalnog nezadovoljstva, koje bi bilo opasan izazov permanentnoj nacionalnoj mobilizaciji. Socijalistička revolucija je u znatnoj meri promenila ovu perspektivu: nacionalno pitanje je rešeno dogovorom o jugoslovenskom državnom okviru, a radnik je postao središte angažovanosti sistema, koji je konceptom samoupravljanja postavio osnove jednoj novoj subjektivnosti radnog čoveka, koja je po svojoj zamisli u pogledu samoostvarenja pojedinca u društvu, njegove stvaralačke realizacije bila mnogo ambiciozniji koncept od liberalnog individualizma. Istorijski, tako ambiciozan projekt kao princip nije bio presedan: ni buržoaske revolucije nisu imale iza sebe stvarnog građanina u idealnotipskom obliku, pa takav nije mogao biti ni radni čovek i građaninsamoupravnog socijalizma. Iz mnoštva razloga, od kojih su (samo) neki bili inherentni sistemu, kriza poretka rezultirala je poznatim ishodima, od kojih je jedan bio ponovna zamena mesta ideoloških, a time i stvarnih prioriteta: nacija ispred klase, „ješćemo korenje“, ali ćemo ujediniti Srpstvo. Od tog trenutka traje propadanje običnog čoveka, uz tek povremeno „hvatanje vazduha“, tek koliko da se preživi, više gladnog nego sitog, socijalno i zdravstveno zapuštenog i na svaki mogući način izmanipulisanog radnika bez klasne svesti, ali zato šovenski galvanizovanog, odnosno, kako mu je objašnjeno - konačno „nacionalno osvešćenog“.

Suštinu te uništavajuće ideološke formule koja prati ovo društvo od sloma socijalizma najbolje je nedavno izrazio ministar rada Đorđević kada je pozvao radnike koji su u štrajku „da pokažu malo ljubavi za Srbiju“. Teško da se poziv radnicima mogao uputiti doslednije svemu onome što je ključ dominantnog ideološkog narativa: ljubav prema Srbiji se dokazuje spremnošću da se žrtvuju klasni interesi radnika, a to u stvarnosti znači - individualni interesi svakog radnog čoveka zarad lunetičarskog shvatanja patriotizma , kao slučajno vrlo lukrativnog za istaknute magove i vračeve ove bornirajuće pseudoreligije. Razume se, žrtvu podnosi izmanipulisana i na svaki način zloupotrebljena većina, dok je manjina povlašćenih istovremeno ne samo zaštićena, već i privilegovana kao nacionalna, patriotska elita koja definiše „nacionalni interes“ i zapoveda po vertikali naniže onima koji su „čuvari nacionalnih interesa“ en masse, gladni, osiromašeni, izopšteni i otuđeni, a u konačnoj konsekvenci te ideologije - tek puko topovsko meso.

Ta feudalno neosetljiva elita „nacionalnog interesa“ nepogrešivo trasira siguran put u bespuće čitavih generacija koje žive u Srbiji. Svojevremeno je taj tobožnji „nacionalni interes“ bio shvatan u ključu primitivnije varijante devetnaestovekovnog nacionalizma, isključivo kao interes etničkih Srba da njihova potkapacitirana „nacionalna elita“, tuđom krvlju i tuđim znojem, ostvari nešto što više niko ne može da kaže tačno šta je. U ime tog cilja prvosveštenici patriotizma slali su ljude da ubijaju druge i da sami budu ubijani. Novi maroderski patriotizam, sa istim akterima kao onaj iz 90-ih, umesto pod puščana zrna danas ih podvodi tzv. investitorima, koji „investiraju“ tek nešto više od svoje dobre volje da nas za debele profite udostoje svog prisustva u ovoj zabataljenoj zemlji. Taj novi patriotizam starih patriota opet zahteva žrtvu od miliona ljudi, kojima ista zlikovačka parazitska elita, koja im je tako bestijalno upropaštavala život u prošlosti, danas besprizorno satire sadašnjost i bez trunke savesti ukida budućnost.

Takvom konceptu patriotizma najveći protivnik je kroz istoriju bio i do današnjeg dana ostao klasno prosvećeni radnik. Njega je bilo potrebno najpre „nacionalno prevaspitati“, kako bi potom sve njegovo bilo zloupotrebljeno: „nacionalizovana“ je njegova fabrika, njegova svest, njegov život. Razume se, eventualna emotivna vezanost za zavičaj, rodni grad, selo, naciju, etniju, zemlju koju čovek doživljava kao domovinu može biti i najčešće jeste izraz ne(o)spornih istorijskih, kulturoloških i civilizacijskih afiniteta. Ali je pogubno za svakog pojedinca da se te kulturne i civilizacijske datosti pretvore u zadatosti, kojima se žrtvuje svaki stvarni životni interes, pri čemu konkretni sadržaji tih zadatosti s vremenom postaju ne samo proizvoljni i magloviti, nego veoma često beznadežno defektni, kako u smislu potencijala za njihovo ostvarenje, tako i etički, pa nakon svega ostaju samo grobovi, beda i sramota…

Iz svega navedenog, nedvosmisleno sledi ključno pitanje, čije suštine moraju postati svesni oni na čiji se patriotizam tako besramno apeluje: do kada će „nacionalni interes“ biti tako drastično suprotstavljen životnim interesima radnog čoveka i kakav je, uostalom, taj partiotizam koji se dokazuje bilo besmislenim prolivanjem krvi, bilo odricanjem od hleba?

(Peščanik.net)

( Srđan Milošević )