Kad predsjednik ne priznaje smrt

Do pre nekoliko nedelja američko biračko telo suočavalo se s izborom između jednog predsedničkog kandidata koji verovatno pati od rane demencije i drugog čiji je narcisizam dostigao vrhunac. Šta je bolje: da prst iznad nuklearnog dugmeta pripada senilnom vrhovnom komandantu ili megalomanu?

Smrt se očešala o obojicu, ali i jedan i drugi to poriču. Starost je način na koji ti se smrt diskretno, diplomatski prikrada, opipava te deo po deo umesto da te natera da se s njom sretneš oči u oči, ali Džo Bajden nije hteo da prizna tu činjenicu. Kao da nije shvatao da njegov prelazak u laki kas kad god vidi da je kamera okrenuta prema njemu nije isto što i sposobnost za obavljanje predsedničkih dužnosti. Umesto toga, serviran nam je nedostojan prizor starca koji se noktima drži za vlast dok njegove kolege priznaju da će mu polomiti prste ako ne popusti stisak. Šekspirov Lir je bar znao kad mora da prizna poraz. Kao i novac, moć je melem protiv smrtnosti i nesposobnosti. Elton Džon je, na primer, jednom zatražio od svog asistenta da zaustavi dosadni vetar.

I Tramp je imao susret sa smrću koji bi mu se još mogao ukazati kao božanska epifanija i prodrmati ga do samog jezgra njegovog bića. Ali kao što kažu u Irskoj, ne bih se na to kladio u svoju farmu. Krvarenje iz uveta nije bilo lažno ali, kao što je dobro znala Agata Kristi, zasecanje ušne školjke je najbolji način da se inscenira napad jer to mesto obilno krvari, a nema neku naročitu funkciju. Ipak, što se tiče Trampovog duhovnog preobražaja, nije važno da li je taj incident bio stvaran ili režiran. Bivši predsednik pokazuje oholost nekog kome je smrt nepoznata pojava i koji je zbog toga vrlo opasan. Samo čovek potpuno svestan svoje smrtnosti može osećati solidarnost s krhkošću drugih ljudi i nastojati da ih zaštiti kako od tuđih tako i od sopstvenih napada.

Ali Tramp ne razmišlja na taj način, delimično i zato što su bolest i smrt pojave koje su još manje američke nego što je to marksizam. One pokazuju granice ljudske egzistencije, a ta nacija veruje da je volja neograničena. „Mogu da budem sve što hoću“ - ta vrste bezumne mantre znatno češće se čuje u Kaliforniji nego u Kambodži. Piter Til, još jedan poricatelj mrtvačkog kovčega, uporedio je ono što naziva „ideologija neizbežne smrti svakog pojedinca“ s „konfiskatorskim porezima“ i „totalitarnim kolektivima“ i time sugerisao da je smrt povreda individualnih prava jednaka onoj kakva je bila staljinistička država. Ona je, zapravo, metafizički ekvivalent poreza na bogatstvo ili javne svojine.

Slično tome, Madona je nedavno izjavila da ne razmišlja o svojim godinama. Moglo bi joj se desiti da se gadno iznenadi za deceniju-dve. Kapital se akumulira iz mnogo razloga, a jedan od njih je svakako odbrana od apsolutnog gubitka koji smrt podrazumeva. Pošto gomilanju stvari nema kraja, ono je postalo svetovna verzija večnosti. Sloboda je beskrajna i neukrotiva, dok nas smrt prikazuje kao krhke i konačne. Pokušaj da se prevari smrt uskoro će bogatima postati jednako prirodan kao pokušaj da se prevari poreska služba.

Jedan mogul Silikonske doline potrošio je pozamašan deo svog bogatstva od 125 milijardi dolara na razna tehnološka sredstva za borbu protiv smrti. To je prilično logičan projekat kad se ima u vidu da smrt čini besmislenim život proveden u gomilanju novca. Bogataši su nalik kockarima koji nemaju sreće, pa steknu basnoslovno bogatstvo i onda ga spiskaju u deliću sekunde. Članovi crkve Džoa Bajdena posipaju čelo pepelom na Pepeljavu sredu, što je podrugljiv komentar o onima koji nesvesno veruju da su besmrtni i zato predstavljaju trampoliku pretnju za sve nas. „Zaborav smrti nas uništava“, žali se jedan lik u Humboltovom daru Sola Beloua. Pakao je nastanjen onima koji ne mogu da umru.

Od Edipa do Lira, tragedija je umetnička forma u kojoj oni koji su prevazišli sami sebe moraju da propadnu da bi upoznali sopstvene smrtne granice. Samo suočavanje s ništavilom i krajnjom bedom smrti u bilo kom simboličkom obliku, može da ih preusmeri s fantazija o svemoći ka prinudama stvarnosti, koje podrazumevaju i njihove telesne veze s drugima. U tragediji možda ima nečeg oprezno ohrabrujućeg upravo zato što slom može navesti čoveka da se preporodi i preobrazi, mada mu nije data nikakva garancija da će se to dogoditi.

Reklo bi se da su takav preobražaj iskusili neki od onih koji su preživeli napad na Svetski trgovinski centar. Pošto su prošli kroz smrt kao kroz plamen i izronili negde na drugoj strani, otkrili su da se njihov osećaj kratkoće i krhkosti života pojačao, a s njim i potreba da istraže život u svoj njegovoj dubini i bogatstvu. Trampov život, naprotiv, nije ni bogat ni dubok; ako uopšte razmišlja o tome, on se samo nada da se njegov život neće završiti. Sve ostalo - kapitalizam, čizburgeri, trofejne žene - mora ostati sasvim isto dok on bude uživao u svom beskonačnom trajanju. Pošto ideja večnosti više nema onoliko kupaca koliko ih je nekad imala, beskonačnost je dobrodošla da zapuši rupu.

Ljudima poput Trampa gotovo je nemoguće da umru zato što smrt zahteva da se odreknete apsolutno svega, pa oni koji su suviše investirali u status quo ne mogu tako lako da se iskobeljaju. Zato hrišćansko jevanđelje smatra da bogati imaju problem s ulaskom u raj. Navikli smo da se odričemo ovog ili onog - bifteka, pušenja, seksa šest puta dnevno - ali odricanje od sopstva koje se odriče svega toga izgleda nam kao nešto nezamislivo.

Paradoksalno, to sopstvo je prisutno u samom činu razmišljanja o odricanju od njega. Lakše se suočavaju s brisanjem oni koji su upoznali ljubav jer i ona zahteva izvesnu predaju samog sebe u ime pojačane egzistencije. Oni koju umeju da vole mogu da umru. Reklo bi se da Tramp ima teškoća s prvim uslovom, što bi se moglo pokazati kao problem kad se bude suočio s drugim.

Ljubav je jedan od najviših oblika realizma jer podrazumeva priznanje da je drugi koga doživljavamo kao deo sebe zapravo samostalan, a svest o tome da ćemo umreti je još jedan njegov veliki oblik. To znači živeti ironično: biti upleten u ljudska posla, ali jedno oko ne skretati s činjenice da u nekom trenutku ništa od svega toga više neće biti važno. To nije sasvim isto kao kad onaj učenik u filmu Vudija Alena odbija da uradi domaći zadatak zato što će se univerzum jednom urušiti. Ironično ne treba brkati s nihilističkim.

Postoji, međutim, jezgro istine koje se može iščupati čak i iz nihilizma. „Iz ničega ništa ne biva“, upozorava Lir Kordeliju, ali se, kao i obično, vara. Naprotiv, pouka tragedije je da nešto biva samo iz ničega - samo ako budemo lišeni svojih velelepnih iluzija i provučeni kroz pakao moći ćemo da živimo s izvesnim stepenom autentičnosti. Da još malčice zamračim: nema garancije da ćemo preživeti tu radikalnu dekonstrukciju svog sopstva. Liru, kao ni većini tragičnih junaka, to ne uspeva.

Većini liberala i konzervativaca opisano stanovište čini se suviše mračno da bi se u njega moglo poverovati. Ta nemojte, nije tako strašno, ne mora se baš sve ponovo praviti od nule. Na kraju se radikali razlikuju od svojih političkih protivnika upravo po tom tvrđenju. Ljudska situacija je mnogo gora nego što će to ikad priznati sjajnooki liberal, ali u isti mah i otvorenija za poboljšanja nego što će to ikad priznati skeptički nastrojen konzervativac. Ima li u radikalizmu više optimizma nego u liberalizmu i konzervativizmu? Odgovor je kategorično da i ne.

I Tramp i Bajden bi morali pročitati Sviftova Guliverova putovanja, iako se priča da Tramp nema drugih knjiga osim bojanki. U Sviftovom romanu postoji opis nekakvih bića koja se zovu struldbruzi, to jest besmrtnici; njihov pakao je to što im je zajamčen večni život, ali ne i večna mladost. Prve tri decenije njihovog života su prilično vesele, ali oko tridesete zapadaju u potištenost koja će trajati dok ne napune 80. A onda ih ne pogađaju samo uobičajene ludosti i slabosti starih, već i dodatni poroci koji proizlaze iz odvratne izvesnosti da će živeti zauvek. Oni su zlovoljni, bandoglavi, gramzivi, zavidljivi, razdražljivi, sujetni, brbljivi, nesposobni za prijateljstvo i bilo kakvu prirodnu naklonost. Kad napune 90 gube zube, kosu, čulo ukusa i veći deo pamćenja. Čitanje im postaje nemoguće jer dok stignu do kraja reda već zaborave početak. Ta bedna bića istrajavaju celu večnost izobličena, bolesna i dementna.

Ukratko, postoji nešto gore od smrti, a to je ne umreti. Tu bi lekciju morali hitno da nauče ne samo Bajden i Tramp već i nacija kojoj njih dvojica pripadaju.

(UnHerd; Peščanik.net, prevod: S. Miletić)

( Terry Eagleton )