Spašavanje klime: jednostavno nije isplativo

Prošle godine se prvi put u zabeleženoj istoriji dogodilo da je globalna površinska temperatura planete prešla 2.0°C iznad baznog nivoa (1850-1900) Međuvladinog panela o klimatskim promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change, IPCC). Takođe, više od 90% svetskih okeana je pretrpelo stanje toplotnog talasa, glečeri su izgubili najviše leda u istoriji, a površina antarktičkog morskog leda pala je na ubedljivo najniži nivo koji je ikada izmeren.

Prošlog meseca (maj - prim.prev.) obeležena je puna godina rekordno visokih globalnih temperatura, a maj 2024. rangiran je kao najtopliji maj u istoriji. Temperature okeana su takođe dostigle rekordne nivoe, ostajući takvima 14 meseci zaredom, prema podacima i naučnicima iz Nacionalnog centra za informacije o životnoj sredini (National Centers for Environmental Information, NCEI) Nacionalne uprave za okeane i atmosferu (National Oceanic and Atmospheric Administration, NOAA). Prema „Pregledu globalnog godišnjeg rangiranja temperature” („Global Annual Temperature Rankings Outlook”) Nacionalnog centra za informacije o životnoj sredini, postoji 50% šanse da će 2024. biti rangirana kao najtoplija godina u istoriji, a 100% šanse da će se rangirati među prvih pet.

Postojeći trend emisije ugljen-dioksida (glavnog uzročnika globalnog zagrevanja i klimatskih promena) sugeriše da će prosečna površinska temperatura Zemlje do kraja ove decenije bez sumnje preći 1.5°C iznad baznog ciljnog nivoa postavljenog na Konferenciji UN o klimatskim promenama održanoj 2015. u Parizu. Zaista, bez mnogo drastičnije akcije, emisije ugljen-dioksida dostići će najmanje 1.8°C iznad baznog nivoa do sredine ovog veka ili ranije. Izvršni sekretar za klimatske promene pri UN, Sajmon Stil, rekao je da je planeta na putu ka „pogubno visokom” porastu globalne temperature u iznosu od 2.7°C od industrijskog doba.

Šta da se radi? Predlaže se mnoštvo tehnologija za kontrolu emisije ugljen-dioksida, pa čak i za hvatanje postojećeg i njegovo uklanjanje iz atmosfere. Štaviše, želja da se „postepeno ukine” proizvodnja fosilnih goriva i da se ona zameni tzv. obnovljivim izvorima energije (vetar, solarna energija, hidroenergija itd.) predstavlja poziv na okupljanje „postojećih sila”, iznesen na poslednjoj Konferenciji UN o klimatskim promenama, COP28. Ulaganja u čistu energiju su sada skoro duplo veća od ulaganja u fosilna goriva.

Međutim, to još uvek nije dovoljno. Proizvodnja fosilnih goriva se ne „ukida” dovoljno brzo, a obnovljivi izvori energije ne zamenjuju dovoljno brzo fosilna goriva. Međunarodna agencija za obnovljivu energiju (International Renewable Energy Agency) procenjuje da je u proseku potrebno da se izgradi 1,000 GW kapaciteta obnovljive energije globalno svake godine do 2030. Ali svetski planovi za čistu energiju (a oni su samo planovi) i dalje su skoro za jednu trećinu manji od onoga što je potrebno da bi se dostigla ta cifra.

Prema Inicijativi za klimatsku politiku (Climate Policy Initiative), da bi se dostigao potreban nivo investicija, novčana izdvajanja za klimatske promene će na globalnom nivou morati da se povećaju na oko 9 triliona dolara godišnje do 2030, u odnosu na svega manje od 1,3 triliona u toku 2021-2022.

Ova sredstva prosto ne pristižu. Bogate zemlje su 2022. napokon ispunile svoj cilj da siromašnijim zemljama prebace tričavih 100 biliona dolara finansijske pomoći namenje klimatskim promenama - dve godine kasnije nego što je obećano. Štaviše, tokom protekle decenije, javna sredstva su bila u osnovi najvećeg dela rasta transfera vezanih za klimatske promene u siromašnije zemlje. Državna pomoć ili finansiranje multilateralne razvojne banke skoro su se udvostručili između 2013. i 2022, sa 38 na ukupno 83 biliona dolara. Ali, prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), privatno finansiranje bilo je „postojano nisko”, sa svega 21,9 biliona dolara u 2022.

Čak je i to javno finansiranje precenjeno. Razlog za to je što je deo novca uzet iz postojećih budžeta namenjenih za pomoć inostranstvu, a deo onoga što se računa kao klimatsko finansiranje uključuje sredstva koja se prvenstveno dodeljuju razvojnim projektima poput zdravstva i obrazovanja, sa čisto marginalnim koristima za klimu. Prema Oksfamovom „Izveštaju iz senke o klimatskom finansiranju za 2023. („Climate Finance Shadow Report 2023”/Oxford: Oxfam GB, 2023), ako se sve ove stvari oduzmu, onda će svega 21-24,5 od 83 biliona dolara ostati na ime čisto klimatskog finansiranja, bez povezanih projekata.

Zašto klimatski cilj nije postignut? Zašto ne pritiču potrebna finansijska sredstva? Problem nije u ceni koštanja obnovljivih izvora energije. Cene obnovljivih izvora energije su naglo pale u poslednjih nekoliko godina. Problem je u tome što vlade insistiraju na tome da privatne investicije treba da stoje iza težnje ka obnovljivoj energiji. Ali privatne investicije nastaju samo ako je ulaganje isplativo.

Problem je profitabilnost - na dva načina. Prvo, prosečna profitabilnost je globalno na niskom nivou, pa je rast investicija generalno na sličan način usporen. Drugo, ironično i protivrečno, niže investicije i niži rast BDP-a usporiće rast emisije ugljen-dioksida smanjenjem upotrebe energije iz fosilnih goriva. Nedavna studija o 18 zemalja koje su uspele da „dostignu vrhunac i smanje” svoje emisije ugljenika u periodu od 2002. do 2015. pokazala je da je jedan ključni pokretač ovog procesa - koji je u proseku odgovoran za 36% pada emisija - smanjena upotreba energije nastala delom kao rezultat „niskog rasta BDP-a od oko 1%” (Corinne Le Quéré et al., „Drivers of Declining CO2 Emissions in 18 Developed Economies,” Nature Climate Change 9, br. 3 (Mart 2019): 215). Kako se stopa rasta BDP-a približava nuli, apsolutno odvajanje rasta od emisija ugljenika postaje izvodljivije (Enno Schröder i Servaas Storm, „Economic Growth and Carbon Emissions: The Road to ‘Hothouse Earth’ is Paved with Good Intentions,” International Journal of Political Economy 49, br. 2 (2020): 153-173).

Međutim, s druge strane, niže cene obnovljivih izvora energije smanjuju profitabilnost takvih investicija. Proizvodnja solarnih panela doživljava ozbiljan pad profita, zajedno s operaterima solarnih farmi. Ovo otkriva suštinsku protivrečnost u kapitalističkim investicijama između smanjenja troškova kroz povećanu produktivnost i usporavanja investicija zbog pada profitabilnosti.

Ovo je ključna poruka još jedne sjajne knjige, Cena nije problem: Zašto kapitalizam neće spasiti planetu Breta Kristofersa (Brett Christophers, The Price is Wrong: Why Capitalism Won’t Save the Planet; London: Verso, 2024). Kristofers tvrdi da cena obnovljivih izvora energije u odnosu na energiju dobijenu iz fosilnih goriva nije prepreka ispunjavanju investicionih ciljeva za ograničavanje globalnog zagrevanja, već je to profitabilnost obnovljivih izvora energije u poređenju s profitabilnošću fosilnih goriva:

„U slučaju obnovljivih izvora energije, glavni donosioci odluka su energetske kompanije, drugi proizvođači i - naročito - finansijske institucije, čije odluke o tome da li će ili ne uložiti investicioni kapital, te po kojoj ceni, na kraju određuju da li će projekti solarnih farmi i vetro parkova proći ili ne. Koje je, možemo se stoga zapitati, najvažnije pitanje u glavama takvih finansijera kad im se na sto iznesu investicioni predlozi od strane proizvođača obnovljivih izvora energije? To je sledeće pitanje: da li ću dobiti svoj novac nazad i to s prihvatljivim nivoom zarade? Osnovni odgovor na ovo pitanje je, naravno: generalno, samo ako je projekat isplativ.”

Kristofers pokazuje da se u zemlji kao što je Švedska energija vetra može dobiti veoma jeftino. Ali sâmo pojeftinjenje troškova ujedno smanjuje mogućnost zarade. Ova protivrečnost je dala vetar u leđa argumentima proizvođača fosilnih goriva da se proizvodnja nafte i gasa ne može naglo zaustaviti. Piter Martin, glavni ekonomista Vud Makenzija, objasnio je to na drugačiji način: „Viša cena kapitala ostavlja velike posledice na energetsku i industriju prirodnih resursa”, a više stope „nesrazmerno utiču na obnovljive izvore energije i nuklearnu energiju zbog njihove visoke opremljenosti kapitalom i niske profitne stope.”

Kako Kristofers ističe, profitabilnost u proizvodnji nafte i gasa je generalno bila daleko veća od profitabilnosti obnovljivih izvora energije i to je razlog zašto su 1980-ih i 1990-ih najveće naftne i gasne kompanije bez mnogo razmišljanja obustavile svoje prve investicije u obnovljive izvore energije skoro čim su pokrenute: „Ista komparativna računica podjednako objašnjava zašto se iste kompanije danas prebacuju na čistu energiju brzinom ne većom od kretanja puža.”

Kristofers citira odgovor Vaela Savana, izvršnog direktora Šela, na pitanje da li smatra da su niži profiti od obnovljivih izvora energije prihvatljivi za njegovu kompaniju:

„Dozvolite mi da budem, kako mi se čini, kategoričan po tom pitanju. Težićemo visokom profitu u svakom poslu u koji uđemo. Ne možemo da opravdamo težnje ka niskom profitu. Naši akcionari zaslužuju da nas vide kako se borimo za visoke profite. Ako ne možemo da postignemo dvocifrenu profitnu stopu u nekom poslu, moramo dobro da preispitamo da li treba da nastavimo s tim poslom. Naravno, trudićemo se da težimo ka sve nižoj i nižoj i nižoj emisiji ugljen-dioksida, ali to mora da bude profitabilno.”

Zbog toga su ekonomisti Džej-Pi Morgan banke zaključili da „svet treba da se ’suoči s realnošću’ po pitanju prelaska s fosilnih goriva na obnovljivu energiju”, navodeći da će verovatno biti potrebne „generacije” da bi se dostigao cilj nulte emisije. U Džej-Pi Morganu smatraju da je promena svetskog energetskog sistema „proces koji treba meriti u decenijama ili generacijama, a ne godinama.” To je zato što investicije u obnovljive izvore energije „trenutno donose ispodprosečan profit.”

Glavni proizvođači fosilnog goriva ističu ovu poentu do besvesti. Prošlog oktobra, izvršni direktor kompanije za proizvodnju nafte Ševron rekao je za Fajnenšel tajms (engl. Financial Times): „Možete da smišljate različite scenarije, ali mi živimo u stvarnosti i moramo da vršimo preraspodelu kapitala kako bismo izašli u susret potrebama stvarnog sveta.“ Četiri od pet direktora korporacija smatra „da je mogućnost izvlačenja prihvatljivog profita iz projekata glavna prepreka izbacivanju ugljen-dioksida iz energetskog sistema.“ „Treba da odbacimo fantazije o postepenom izbacivanju nafte i gasa i da, umesto toga, adekvatno investiramo u naftu i gas onoliko koliko nalaže realistično pretpostavljena potražnja“, kaže Amin Naser, izvršni direktor kompanije Saudi Aramko. „Možete da se zalažete za zelenu politiku i NVO po ceo bogovetni dan, ali to su činjenice. Mislim da je ova poruka počela da nailazi na razumevanje“, kaže Lijam Malon, šef sektora za istraživanje naftnih nalazišta i ekstrakciju nafte u Ekson Mobajlu.

Ne treba da čudi što je Džej-Pi Morgan vodeći finansijer projekata koji se bave fosilnim gorivom. Banka je podržala poslove s fosilnim gorivima sumom od 101 bilion dolara u 2021. i 2022, u poređenju sa 71 bilion dolara datih za poslove sa niskom emisijom ugljen-dioksida. U izveštaju organizacija za klimatske promene, koje su izračunale da su najveće svetske banke obezbedile 6,9 triliona dolara naftnom sektoru u proteklih osam godina od potpisivanja Pariskog sporazuma, Džej-Pi Morgan Čejs, Mizuho banka i Banka Amerike su navedeni kao najveći finansijeri industrije fosilnih goriva u prethodnoj godini.

Kristofers zaključuje: „Ako privatni kapital, koji cirkuliše na tržištu, još uvek ne uspeva dovoljno brzo da izbaci ugljen-dioksid iz svetske proizvodnje struje uz svu pomoć koju je dobijao i nastavlja da dobija od vlada, čak i uz cene tehnologije koje su pale toliko mnogo i brzo koliko jesu, onda je to očigledan znak da kapital nije stvoren za taj posao.“

Umesto toga, Kristofers smatra da ako ikada nameravamo da postignemo ubrzano smanjenje emisije ugljen-dioksida, onda se „sveobuhvatno javno vlasništvo nad obnovljivim energetskim izvorima čini kao najodrživiji model.“ Dodao bih da je potrebno i javno vlasništvo nad proizvođačima fosilnih goriva kako bi obezbedili ubrzanu tranziciju.

U međuvremenu, planeta nastavlja da se zagreva zabrinjavajućom brzinom.

(Blog autora “The Next Recession”; noviplamen.net, prevod: Nenad Bradonjić i Marko Ćurčić)

( Michael Roberts )