Još jedna velika transformacija

„Velika transformacija“ Karla Polanjija jedna je od onih slavnih knjiga čije su ideje toliko utkane u društvene nauke, da se same knjige više i ne čitaju.1) To bi, naravno, u ovom kao i u mnogim drugim slučajevima, bila greška, jer knjiga pruža mnogo više od suštine koju znamo.

Za one koji možda ne znaju, sumiraću glavne Polanjijeve uvide. Tržišna ekonomija, definisana kao ekonomija koja u potpunosti zavisi od cena robe, uključujući tržišno određene cene faktora proizvodnje (koje je Polanji nazvao fiktivnim proizvodima) rada, zemlje i novca - nemoguća je. Nemoguća je u praksi jer bi takva ekonomija uništila društvo. To se, piše Polanji, tek delimično shvatalo kada je po prvi put u istoriji učinjen takav pokušaj tokom britanske industrijske revolucije. „Industrijska revolucija bila je samo početak vrlo ekstremne i radikalne revolucije koja je rasplamsala maštu pristalica, ali je novi kredo bio krajnje materijalistički u uverenju da se svi ljudski problemi mogu rešiti uz neograničenu količinu materijalnih dobara.“ Društvo samoregulišućeg tržišta rezultiralo bi (a u Britaniji je u početku to i bio slučaj) ekstremnim siromaštvom, beskućništvom, alkoholizmom, nehumanim životnim uslovima, „satanskim fabrikama“, mnogo dužim radnim vremenom i kraćim životom, nedostatkom obrazovanja - svim onim dobro znanim elementima iz ekonomske istorije i književnosti.

Stoga „društvo“ (prilično komotan termin koji Polanji preterano koristi) mora da se brani od samoregulisane tržišne privrede. Najpre se branilo kroz garancije prihoda utvrđene lokalnim zakonima o siromašnima, ali to nije sprečilo katastrofu. Subvencionisani trošak rada, ili ono što bi se danas zvalo univerzalni osnovni dohodak, učinilo je ljude lenjim, nevoljnim da rade ili spremnim da prihvate bednu nadoknadu znajući da će ostatak biti pokriven iz javne kase. Takva odbrana je bila neodrživa. Prava odbrana od tržišta stigla je sa de facto izuzećem od tržišnog određivanja cene rada (nadnice), zemlje i novca. Plate su regulisane (u vreme kada je Polanji pisao, početkom 1940-ih u Britaniji) kroz pregovore između sindikata i poslodavaca; korišćenje zemljišta je podvrgnuto većoj javnoj kontroli; cenu novca reguliše centralna banka. Prema tome, smatra Polanji, tržišna ekonomija mora biti „ugrađena“ (slavni izraz) u društvo, a prihodi (cene faktora proizvodnje) moraju biti izuzeti od potpunog tržišnog određenja.

Sažetije rečeno, samo je socijaldemokratska država kompatibilna sa tržišnom ekonomijom. Sve ostale tržišne ekonomije dovešće do uništenja društva. Jer ljudska društva nikada u istoriji nisu bila organizovana samo na ekonomskim principima.

Delovi knjige koji opisuju devastaciju izazvanu industrijskim revolucijama i tržištem verovatno su najbolji. Štaviše, iskustvo akumulirano u proteklih osamdeset godina potvrđuje Polanjija na mnogo načina (ne u potpunosti, kao što ću objasniti u nastavku). Kada se Polanji služi razaranjem kolonizovanih društava (Indija i Afrika), koja stradaju pod naletom novih načina proizvodnje, inostrane konkurencije, uvođenja najamnog rada, komercijalizacije zemlje (što do tada, naravno, nije postojalo) kao analogijom za slična razaranja koje je industrijska revolucija donela britanskom stanovništvu, teško je zanemariti da su potpuno isti efekti uočeni tokom tranzicije iz komunizma u tržišnu ekonomiju ili, u skorije vreme, u upropašćenim gradovima severne Amerike i zapadne Evrope.

S druge strane, međutim, novija istorija ne potkrepljuje Polanjijeva gledišta u potpunosti: ukupan značaj tržišta je danas, širom sveta, mnogo veći nego što je bio pre osamdeset godina. Mada je istorijski opis „odbrane“ društava od sila tržišta tačan, svet nije prihvatio ekvilibrijum za koji je Polanji verovao da je jedini kompatibilan sa trajnom društvenom stabilnošću - rečju, socijaldemokratiju. Naprotiv, moglo bi se reći da se sadašnjost mnogo više kreće ka izvornom laissez-faire 19. veka nego što se to Polanjiju činilo verovatnim ili čak izvodljivim 1940-ih. Dakle, iako se njegova predviđanja nisu potvrdila, njegova centralna poruka o teškoj ili gotovo nemogućoj ostvarivosti potpuno komodifikovanih društava još uvek odjekuje. Argentinski predsednik Havijer Milei i tajkuni iz Silicijumske doline takođe bi mogli da nauče tu lekciju.

Dve su metodološke tačke u kojima se ne slažem sa Polanjijem. Najpre, to je njegova nepopustljiva kritika klasične političke ekonomije od Smita do Rikarda i Maltusa. Rikarda kritikuje zbog njegovog tržišno determinisanog pogleda na svet, uključujući protivljenje zakonima o siromašnima. Ali će Polanji posvetiti čitava dva poglavlja opisu demorališućeg efekta spinemlendskih propisa o subvenciji prihoda! Dakle, ako su bili toliko štetni po moral radničke klase i nacije (u čemu se slažu i Polanji i Rikardo), zašto kritikuje Rikarda što se zalaže za njihovo ukidanje?

Polanji takođe veruje da je Smitova ideja o navodnoj ljudskoj sklonosti „trampi i pogađanju“, koji su izvor podele rada i slobodne trgovine, čista izmišljotina, na nivou Rusoovog „plemenitog divljaka“ - fantazija bez ikakve realne osnove. Samo je Robert Oven uvideo istinu: „ako se pusti da se razvija po vlastitim pravilima, tržišna ekonomija bi stvorila velika i trajna zla.“

Druga tačka je još čudnija. Polanji počinje 13. poglavlje razvučenom diskusijom o tome kako ekonomsku istoriju ne treba izučavati ili razumevati koristeći koncept klase, niti fokusiranjem samo na materijalne interese klasa, već pre na društveno priznanje. Ne citirajući ga direktno, Polanji se ne slaže sa Marksovim istorijskim materijalizmom, kao ni sa metodološkim pristupom (opet) kod Smita, Rikarda i niza kasnijih ekonomista. Ono što je, međutim, čudno jeste da nakon što odbaci klasu, čitavu svoju analizu, sa stotinama primera, Polanji izlaže upravo u tim istim klasnim okvirima. Politički razvoji se u celoj knjizi razmatraju tako što se ističe koja je klasa imala koristi od određene politike, a kojoj je ona štetila. Klasna struktura koju koristi Polanji svakako je šira, tj. nije ograničena na tri glavne klase kao kod Rikarda, ali to važi za bilo koju istorijsku klasno zasnovanu analizu, uključujući Marksovu. Kada je pisao o revolucijama 1848. i 1871, nije pominjao samo dve ili tri klase. Stvarni svet je uvek mnogo složeniji, ali to ne umanjuje važnost analize klasa. Čak i kada klase igraju ulogu koja je naizgled protivrečna njihovoj „istorijskoj misiji“, oni su Polanjijeve ključne - ili, radije, jedine - jedinice analize, a njihova motivacija je uvek materijalni interes. Stoga, po mom mišljenju, metode koje Polanji koristi upravo spektakularno negiraju njegovu kritiku klasne analize, pa čak i njegov indirektni napad na Smita zbog uverenja da su ekonomske odluke uvek zasnovane na interesu. Zapravo je zagonetka zašto se opredelio za taj metodološki diskurs (izveden samo na jednom mestu u knjizi), koji je toliko u suprotnosti sa njegovim metodološkim stavom.

Na kraju, par reči o samom tekstu. To nije dobro napisana knjiga. Neki delovi su teški za čitanje, a ne mogu tačno da odredim u čemu je problem: rečenice nisu previše komplikovane, niti su ideje teške za objašnjavanje. Paragrafi povremeno neprohodne istorijske proze zatrpali su mnoge, izvanredno moćne i brilijantne iskaze. U poređenju, na primer, sa Erikom Hobsbaumom, koji pokriva mnogo istih istorijskih epizoda, Polanji je nepotrebno nejasan. Moglo bi se reći da Polanjijeva knjiga nije strogo uzev knjiga ekonomske istorije, pa ni narativ ne može biti isti kao u istorijskoj knjizi. To je tačno, ali ipak ne objašnjava zašto je tekst opterećen složenim i teško razumljivim istorijskim aluzijama ili možda prenaglašenom strašću za paradoksima koji su samo nagovešteni ili ostavljeni bez objašnjenja.

Odlična je odluka izdavača da ponovo objavi knjigu sa novim uvodom Gareta Dejla. Naše doba zaista jeste doba nelagode, izazvane upravo istim onim silama koje će Polanjijevi čitaoci lako prepoznati: ekspanzija komercijalizacije mnogih oblasti koje nikada nisu bile potčinjene tržištu, a otud i socijalna dislokacija i, konačno, političko nezadovoljstvo. Polanjija treba ponovo čitati, danas naspram prekarnog rada, komercijalizacije zemlje i s tim direktno povezanih klimatskih promena, kao i monetarnih manipulacija banaka i berzi - tri fiktivne vrste robe koje određuju prihode i egzistenciju ljudi, a to, po Polanjiju, ne može ostati neregulisano.

NB: Mislim da se mogu imati dva polanjizma: meki, koji prihvata tržišnu ekonomiju za svu robu osim tri fiktivne, tako da prihodi nisu determinisani tržištem; i tvrdi, koji predstavlja atak na same temelje političke ekonomije i koji drži da razobručena potraga za profitom, zaradom ili dobitkom nije „prirođena čoveku“.

(Global inequality and more; Peščanik.net, prevod: M. Jovanović)

________

1) Pod naslovom „Velika transformacija“, knjiga je izvorno objavljena u SAD 1944, a naredne godine u Engleskoj kao „Poreklo našeg doba“ (The Origins of Our Time). Poslednje reizdanje o kom govori Milanović nosi naslov „Velika transformacija: političko i ekonomsko poreklo našeg vremena“ (The Great Transformation: The Political and Economic Origins of Our Time, Penguin Books, 2024.). Kod nas je izdata 2003. u prevodu Dubravke Mićunović („Filip Višnjić“, Beograd); prim. prev.

( Branko Milanović )