Dueli, ali i dueti

Ništa što se dešava po svetu, za mene nema mnogo smisla, ispovedio se čuveni filmski reditelj Džejms Kameron, u razgovoru za CNN s voditeljom Faridom Zakarijom. Ovaj besmisao može biti i produkt usavršene veštačke inteligencije koja nam zarobljava um, tako da smo već, možda, u prelaznom periodu ka životu u simulaciji – dodao je tvorac niza naučnofantastičnih hitova.

Doista, svekolike globalne vratolomije ostaju izvan upotrebne vrednosti zdravog razuma. Kao da nas u njih ugurava nekakva mašinerija za dirigovanje našom memorijom i maštom.

Sve se, takoreći, događa prvi put i izmiče prognozama – od specifičnosti ruske invazije na Ukrajinu i rata u Gazi, do klimatskih lomova, pandemija, osporavanja demokratije, rekordnog uvećavanja socijalnih razlika, bezdušnih vladara… A slede – trvenja oko „prihvatljivih doza“ mase izbeglih iz tih i sijaset drugih nesreća, čija sudbina se sve češće koristi kao moneta za potkusurivanje u borbi za vlast.

Čovek više nigde nije bezbedan - konstatacija je koju mi je usadila jedna tinejdžerska mudrica. A koja sada može da zazvuči i kao direktan prekor stalnim članicama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, jer su one, upravo postale glavni rasadnik nebezbednosti.

Ali, kao takve su prionule na novu vrstu serviranja bezbednosti, sugeriše ovogodišnja studija specijalista Šine Grajtens i Isaka Kardona u časopisu Forin afers. Njihovo istraživanje pokazuje da velike sile, čak i kad su u beskompromisnom rivalstvu, nalaze način da pojedinim zemljama istovremeno instaliraju različitu sigurnosnu zaštitu.

Mahom analiziraju postupke Vašingtona i Pekinga. Po njima, Amerikanci garantuju spoljnu a Kinezi unutrašnju bezbednost, što neke nacionalne vlasti i traže.

Tako se duel sila, kojima se pripisuje da će udariti pečat ovom veku, pretvara u neformalni strateški duet. Vijetnam je jedna od zemalja na koju se zalepila ta „duplerica“.

Prilikom lanjske posete Džoa Bajdena, u Hanoju je obznanjeno da su odnosi sa SAD unapređeni u „sveobuhvatno strateško partnerstvo“. U njega je uključena i vojna saradnja, kao dragocena potpora vijetnamskom i američkom suprotstavljanju kineskoj „ekspanzivnosti“. Samo tri meseca docnije, u Hanoj je došao Si Đinping i tamo, takođe, ojačao „sveobuhvatno strateško partnerstvo“. S ciljem, kako navode autori, da zajedničkim naporima preduprede destabilizacije, separatizme, „obojene revolucije“ i druge pretnje održavanju komunističkih vlasti.

U najkraćem: Vijetnam od Amerikanaca dobija štit protiv spoljne agresije, a od Kineza protiv unutrašnjih opozicionih eventualnosti. Sličan je i „dvopek“, navodi se u UAR, Papui Novoj Gvineji, Sijera Leoneu, Džibutiju…

Za Evropljane začudo – i u Mađarskoj. I ona je angažovala duet duelanta.

Kao članica NATO i EU, Budimpešta računa, naravno, da joj i Amerika garantuje spoljnu bezbednost, ali se ne libi da unutrašnju sigurnost podupire Kinom. S njom je unapređena saradnja, tumači se uz ostalo, kako bi se relativizovalo oslanjanje na Ameriku, čiji uticaj vlast doživljava kao ohrabrenje za liberalnu opoziciju.

Istovremeno, premijer Viktor Orban jača veze sa američkom opozicijom, tačnije Donaldom Trampom. Kaže, čak, da njegov doktrinarni konzervativizam direktno pomaže Trampovoj izbornoj kampanji, za preuzimanje Bele kuće. Ujedno, veruje da bi, ako pobedi, taj njegov miljenik privoleo Evropljane na dogovor s Moskvom, koja bi da zadrži okupirane delove Ukrajine.

Možda smo i mi upali u simulaciji životnog smisla. Odomaćilo nam se simuliranje demokratije, izbora, vladavine zakona...

Ovde, pak, stvari stoje drugačije, mada se donekle nazire replika dueta duelanata. Kupovina 12 „rafala“ u aranžmanu Emanuela Makrona i Aleksandra Vučića mahom se tumači kao okretanje Srbije Zapadu a protiv razmahanog uticaja Rusije.

Ali, samo nešto ranije, ovdašnji predsednik je zahvalio Rusiji što je „otkrila“ da protestanti protiv Rio tintovog kopanja litijuma, zapravo razigravaju „obojenu revoluciju“ za svrgavanje režima. Za podsticaje tim nedokazivostima, lider i njegovi nameštenici su optuživali neidentifikovane faktore sa Zapada, a što su bile i sugestije iz Moskve i Pekinga. Zapad u celini, međutim, podržava rudarenje litijuma po Srbiji i hvali kurs naše vlade u tom pravcu.

Ispada, paradoksalno, da ovdašnji režim podržavaju i Zapad i Istok - a da bi jedan drugog potisnuli iz Srbije. Zarad litijuma, „rafala“ i drugih unosnih aranžmana, Zapad mu toleriše ruženje demokratije, a Istok mu na približavanje Zapadu gleda kroz prste, pošto Srbiju vidi kao deo njihovog autokratskog kluba. Uz to, Rusija i Kina važe za garanta ovdašnjeg teritorijalnog integriteta, jer sprečavaju ulazak Kosova u UN, dok mi, bar formalno, težimo integraciji sa Zapadom, koji je garant državnosti Kosova.

To je naša varijanta dueta sa silama, a u duelu s nama samima. Da parafraziram Kamerona - možda smo i mi upali u simulaciji životnog smisla. Ali ne pod dejstvom veštačke inteligencije već zato što nam se odomaćilo simuliranje demokratije, izbora, vladavine zakona, brige za životnu sredinu.

Pa i same bezbednosti. Za nju je vlast svojevremeno pričala da je „imamo za izvoz“, a da je, zapravo, neprestano uvozimo, u vidu i duela i dueta.

(novimagazin.rs)

( Momčilo Pantelić )