Cijena promjena: transformacija podanika u odgovorne građane

Kada govorimo o promenama u Srbiji, govorimo o strategiji nenasilnih promena u autoritarno populističkom režimu čija je formativna odrednica cezarizam. Cezarizam je mentalno potkupljujući režim u kome se građani, u traganju za vođom koji će ih lišiti odgovornosti, lako transformišu u podanike. Kojima onda samo treba dati dovoljno hleba, igara i svakodnevnog medijskog podilaženja i prenemaganja.

Promena zato traži jedinstvo ne tek političke već ukupne društvene opozicije i široku i lepezastu strategiju uspravljanja politički marginalizovanih. Strategiju koja objedinjuje hod kroz institucije, moć uveravanja i mobilizaciju koja prelazi granice anemičnih i nepovezanih cehovskih protesta i štrajkova. Vlast mora biti svesna da akcijom bojkota ili okupacije institucija može biti ozbiljno uzdrmana. Povremene šetnje na kojima pravimo selfije samo anesteziraju.

Preduslovi uspjeha protesta

Protesti i štrajkovi su relativno masovna škola demokratskog treninga i političkih veština. Po Čenovet-Stefan hipotezi, kada u njima aktivno učestvuje 3,5 odsto stanovništva, protesti ne ostaju bez rezultata. Oni ne menjaju poredak, ali uspostavljaju granice koje režim ne sme prelaziti. Oni nas izvode iz gliba blama, primitivizma i uniženja. Oni pokazuju šta se više ne sme ponavljati. Obeležavaju nužne prostore diskontinuiteta.

Režim nas uvodi u neokolonijalno stanje prodajući nas i naše resurse raznim adresama, kupujući tako svoju privilegovanu poziciju i gradeći svoj paralelni svet. Treba li i da nas učini do kraja energetski zavisnim u vremenima kada su nezagađena voda, zemlja i vazduh strateški resursi?

Pokreti nadgrađuju proteste unoseći dimenziju poželjnog, i viziju i nadu. Partnerstvo za demokratske promene je, i po mome ličnom iskustvu u sindikatu Nezavisnost iz dvehiljaditih, dovoljno ofanzivan, uzajamno obavezujući i širok okvir za okupljanje ukupne društvene opozicije koji onda može odgovarati na brojne rizike i izazove.

Unutar ovog partnerstva, koje podrazumeva i efikasnu i racionalnu zajednički nadgledanu podelu poslova, politički akteri su prevashodno odgovorni za političku strategiju razgradnje bloka na vlasti. Objedinjavanje opozicije na širokom mostobranu zahteva za demokratiju i socijalnu pravdu je nužan prvi korak.

Promena nema ni bez paralelnog procesa autonomizacije partnera vlasti koji ne žele da od nje budu usisani - SPS pre svih, kao i stranaka manjina. Posledično, tek je tako, uz obaranje SNS kartela na trećinu glasova, otvoren izborni put u promene. Njih nema bez, bar prećutnog, pristanka i dela već smorenih birača vlasti, lišenih početnih iluzija o njenim namerama da nultom tolerancijom na korupciju otera otuđene „žute“ sa vlasti. Veličinu prevare nakon prethodne decenije vide i oni koji bi, poput nojeva, da zabiju glavu u pesak.

Preduslovi poštenja

No sami pošteni i fer izbori podrazumevaju prethodno ograničenje suma koje učesnici izbora mogu potrošiti u kampanjama, ucenjivanja glasanjem, ali i medijsku dostupnost izbornih poruka. Tu je i opredeljenje za izborni model, poput personalizovanog proporcionalnog sistema, u kome se i birači pitaju ko će se naći u poslaničkim klupama. Naravno, uz razdvojenost izbora na različitim nivoima vlasti i rastanak sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom na parlamentarnim izborima.

Po mome sudu, nakon iskustva sa Miloševićem i Vučićem, vreme je i za kraj priče o neposrednom izboru predsednika jer se ona, u sistemu bez demokratskih pravila i navika, pokazala kao osnova za razarajuću koncentraciju i uzurpaciju vlasti. Vreme je za čist parlamentarni sistem u kome je uloga od kvalifikovane, dvotrećinske parlamentarne većine podržanog predsednika/ce da bude nosilac inicijativa i dodatni garant neprikosnovenih građanskih prava.

Partijsko krilo partnerstva za demokratske promene mora civilnom sektoru i sindikatima, pored transparentnih izbora, dati još dve vrste garantija.

Prva su razvijeni instrumenti moći da i u međuizbornom periodu utičemo na odluke. Nje nema bez peticija, javnih rasprava i slušanja, građanskih inicijativa i referenduma koji, da ne bi bili zona manipulacija, obezbeđuju dovoljno vremena i prostora da se čuju različite pozicije i predlozi. Naravno, tu su i institucije razvijenog i efektivnog socijalnog dijaloga koji garantuje da privredni rast ide „ruku pod ruku“ sa dostojanstvenim radom i rastom društvenog blagostanja. Srbiji ne treba isforsirani, na logici građenja slavoluka, stadiona i separiranih kvartova za odabranike vlasti, rast bez humanog razvoja i socijalne pravde. Potrebni su nam rast i razvoj koji, pored ugovorenog, bezbednog i na vreme i pristojno plaćenog rada, uključuju i rodnu i međugeneracijsku i klimatsku pravdu. U suprotnom, kakvu ćemo to zemlju ostaviti svojim naslednicima?

Prvu garantiju čini, dakle, uspostavljena demokratska kontrola i mehanizmi nadzora nad političarima u „njihovom“ polju političkih institucija.

Drugu čini izbacivanje partija i partijskih aparatčika iz zona koje im ne pripadaju - od privrede i obrazovanja do specijalizovanih državnih saveta i nezavisnih državnih organa. Biti političar znači i pristati na odgovornost - odgovarati na upite o svojoj stručnosti i obrazovnim kvalifikacijama, izvorima i visini prihoda i povezanosti sa poslovnim interesima. Građanke i građani Srbije imaju pravo da znaju kako su stečene njihove diplome ili koliko im vrede tantijeme u nadzornim odborima korporacija i javnih agencija ili, primera radi, čime su zaslužili mesta u savetima visokoškolskih institucija.

Ni revanšizam, ni indulgencije

Veličina i demokratski dizajn promena određuju i veličinu gubitaka i broj gubitnika na strani vlasti. Nema nikakvih razloga za revanšizam, ali ni razloga da se nastavi praksa dodele indulgencija ili kupovine oproštajnica za učinjene grehe večitih preletača u sedlo svake vlasti. Nije pretnja, ali u Srbiji njih nekoliko hiljada mora izgubiti svoje funkcije na koje su došli lojalnošću i udvorištvom, a zadržati poslove za koje imaju kvalifikacije. Primera radi, ministarstva sile i bezbednosne agencije ne mogu voditi lica bez ikakvih referenci. Ne ponovilo se više ni pod kojom vlašću.

Državne institucije ne mogu biti okvir za logističku podršku kriminalu i korupciji. Po svoj prilici, nekoliko stotina ljudi iz državnog aparata može biti suočeno sa rizikom krivične odgovornosti

Nekoliko desetina njih, u luku od nauke, pravosuđa i advokature do medija i kulture i umetnosti, mora se suočiti sa nepodopštinama koje su radili, izgubiti tantijeme i biti stavljeni na svojevrsni stub, zaboravljenog inače, osećaja srama. Brukati i blamirati one koji jesu izvršili transfer blama i jeste odbrambena i ozdravljujuća funkcija civilnog društva u cilju odvraćanja od bahatog primitivizma i podilaženja neukusu.

Konačno, nema efektivnih promena bez aktivnog građanskog društva, a njega bez izrastanja uspravnih, aktivnih građana iz klečećeg stava podanika. Jedini način da poverujemo u energiju promena je da postanemo politički punoletni i opasni po svoje vladaoce.

(radar.rs)

( Zoran Stojiljković )