Uspon zamrznutih demokratija

Znate li kako se zove bugarski premijer? Prilično sam siguran da ne znate. Ali neka vam ne bude neprijatno zbog toga - ni većina Bugara ne zna ime svog premijera. A i kako bi? Za samo tri godine Bugarska je prošla kroz šest parlamentarnih izbora. Četiri puta novoizabrani parlament nije uspeo da formira vladu. U dva slučaja kada je vlada formirana, održala se manje od godinu dana i pokazala sve nedostatke ugovorenog braka. Bugari ponovo izlaze na birališta 27. oktobra. Šanse da izaberu vladu su pola-pola.

Efekti ove bugarske verzije produženog političkog kovida zasad obuhvataju skroman ekonomski rast, nizak odziv birača koji nastavlja da pada (predviđa se da će u oktobru biti oko 30 odsto), preterani politički cinizam, proliferaciju novih protestnih partija, paralizovanu birokratiju i marginalizaciju Bugarske na evropskoj političkoj sceni.

Ali, mada situacija izgleda depresivno, verovatno niste čuli za bugarskog premijera zato što je, bar u ovom trenutku, tvrda desnica zadržana izvan vlasti - za razliku od Mađarske ili Slovačke. Da li je onda Bugarska uspešna ili neuspešna?

Umesto populističkog pakla, Bugarska je zamrznuta demokratija. Sumnja se da političke stranke ne mogu da vladaju jer ne žele da vladaju. Njihovim glasačima je važnije da im bude jasno s kim neće sarađivati nego šta se može postići. Nerešeno pitanje bugarske politike glasi: ko zaista upravlja državom?

Da nije tako zarazan, bugarski slučaj bi se mogao odbaciti kao svojevrsna politička egzotika. Novi trend u Evropi su demokratije u ćorsokaku, kojima upravljaju kratkotrajne vlade ili tehnokratske administracije sa dovoljno glasova za opstanak na neko vreme, ali nedovoljnom podrškom za upravljanje. Takva je, na primer, nova francuska vlada koju predvodi Mišel Barnije. Vlada koja bude formirana posle nemačkih saveznih izbora sledeće godine, mogla bi da bude još jedna. U oba slučaja, strah od represivnih desničarskih vlada preti da na vlast dovede depresivne centrističke.

Pre desetak godina, politikolog Mozes Naim je primetio da „moć više ne donosi toliko kao nekada… Moć je lakše dobiti, teže koristiti - a još lakše izgubiti“. Naim je strahovao da demokratske vlade klize u impotenciju.

Nedavno je revidirao svoju tezu u svetlu uspona autoritarnih lidera i politike autoritarnog stila u inače demokratskim režimima. Ali paralisane demokratije nisu nestale. Dok je većina političkih komentatora fokusirana na uspeh tvrde desnice, moglo bi se pokazati da je polarizovana fragmentacija, a ne polarizacija u američkom stilu, najurgentnija pretnja evropskim demokratijama.

Slučaj Bugarske ne govori o društvu duboko podeljenom oko vrednosti ili politika. Naprotiv, to je društvo koje razdire cinizam i nepoverenje. Linije podele između političkih partija su suviše brojne, a strah od kompromisa suviše velik, pa političari računaju da ih birači nagrađuju za ono što ne rade, a ne za ono što rade.

Dok uspon populističke desnice često prate veća izlaznost i obnovljeno interesovanje za politiku, polarizovana fragmentacija kakvu vidimo u Bugarskoj dovodi do razočarenja javnosti u politiku. U polarizovanim demokratijama kao što su Poljska, Turska ili SAD, izborni uspeh populističke desnice podstakao je snažnu građansku i demokratsku mobilizaciju. U Bugarskoj, nasuprot tome, rezultat politike polarizovane fragmentacije je široko rasprostranjena rezignacija.

Autoritarna majorizacija, sporni izbori i zaplena javnih institucija od strane vladajuće stranke predstavljaju ključne ishode ekstremne polarizacije. U polarizovanoj demokratiji, svaka promena vlasti je oblik promene režima. Ali glavni rezultat smrtonosne mešavine polarizacije i fragmentacije obično je duboka razočaranost demokratijom.

Sudeći sa strane, „bugarska bolest“ bi se mogla posmatrati kao manje zlo u poređenju sa učešćem tvrde desnice u vlasti. To stvara iluziju da centar još uvek odoleva. Ali taj utisak će verovatno morati da se revidira. Civilno društvo intuitivno zna šta da radi kada stranka poput poljske partije zakona i pravde dođe na vlast. Mnogo je manje očigledno šta bi civilno društvo trebalo da radi kada niko ne zna ime premijera (uzgred, zove se Dimitar Glavčev) i nema razloga da ga sazna.

Kada su ga pitali da definiše pornografiju, jedan američki sudija je slavno uzvratio: „Znam šta je kad je vidim.“ Problem Evrope danas je obrnut. Mada je lako definisati autoritarijanizam, možda je teže identifikovati sporo udaljavanje od demokratije, posebno kada se to dešava u vlastitom dvorištu.

(Financial Times; Peščanik.net, prevod: M. Jovanović)

( Ivan Krastev )