Drama privatnog života u staljinizmu

Odgovarajući na katastrofalna državna nasilja u XX veku, čitav niz romana ponudio je ideal povlačenja u privatni život. Kako se pobuniti u romanu 1984? Pišeš dnevnik i zaljubiš se. Nakon kataklizmičkog neuspeha utopijske politike, intelektualci su branili neprikosnovesnost individue i tvrdili da se sloboda nalazi u ličnom ispunjenju. Ako je Staljin nazvao pisce “inženjerima ljudske duše”, onda bi valjani antikomunistički autori trebalo da se uzdrže od pokušaja da se mešaju u ljudski duh u svoj njegovoj neuništivoj, antiistorijskoj lepoti i umesto toga da se raduju ljudskoj nesavršenosti. Pisci od Zamjatinovog romana Mi, uključujući migrante koji beže iz Sovjetskog Saveza, od kičaste Ajn Rend do estete Nabokova, smatrali su individuu protivotrovom za takozvanu totalitarnu državu - i Amerikanci su to prihvatili.

Sovjetski pisac Andrej Platonov je drugačiji. On opisuje staljinizam kao neuspešan projekat, ali ne iz razloga koje biste očekivali. Imamo zajednički narativ o piscima, posebno disidentima u represivnim zemljama. Oni pišu da bi izrazili sebe, da bi pobegli od obmane u ime lične slobode. Platonov je antiutopista koji nije liberalni humanista. Ostao je posvećen totalnoj transformaciji sveta s iskrenošću koja je danas nezamisliva, ali je zagovarao čovečiju vlast nad ljudskom dušom. Drugi način da se bude antiutopista je da se ukaže na druge utopije.

Čitanje Platonova podseća na alternative frenzenovskim insistiranjima na pravim ljudima, pravim osećanjima, pravim životima. Njegova proza spaja žargon i birokratski jezik s biblijskim prizvukom i folklornim nadrealizmom, kao da je puštena s državnog vrha i pogrešno prevedena od strane ljudi na periferiji. “Teško narodu na čiji jezik Andrej Platonov može da se prevede” izjavio je Josif Brodski. Ova karakteristika “marksizma-lenjinizma kao drugog jezika” na prvi pogled podseća na ideju totalitarnog uništavanja jezika koju poznajemo iz Orvelovog novogovora, ali se ispostavlja kao nešto sasvim drugačije. Jezik Platonovih romana je čudan jer je priroda sovjetske subjektivnosti bila takva.

Uzmimo uvod u njegovo najpoznatije delo Ukop:

Na dan tridesetogodišnjice svog privatnog života, Voščev je bio otpušten iz male fabrike mašina gde je sticao sredstva za svoje postojanje. U obrazloženju za njegov otkaz bilo je navedeno da je udaljen iz proizvodnje zbog slabljenja snage u njemu i promišljenosti usred opšteg tempa rada.

Dakle, čovek je dobio otkaz zbog krivinašenja? Na prvi pogled bi se mogla videti bezdušna birokratija koja ograničava ljudske mogućnosti u ime utopijskog projekta u kojem nema mesta za stvarne ljude. Ali visoki staljinizam iz 30-ih godina nije služio samo za ozbiljno efikasne stahanovce koji su se koncentrisali na nadmašivanje kvote proizvodnje sirovog gvožđa. Drug Staljin je želeo da budete srećni. Sovjetsko rukovodstvo je nakon prvog petogodišnjeg plana tvrdilo da je prvi korak, “eliminacija kapitalističkih elemenata”, završen. Sada je bilo vreme da se stvore novi ljudi - lepi. “Život je postao bolji, život je postao veseliji,” glasio je jedan slogan, ponavljan širom Sovjetskog Saveza i okačen na kapijama parka Gorki, kako bi pozvao Moskvu da izađe i zabavi se. Neverovatno izobilje koje je buržoazija zadržavala za sebe biće podeljeno celom radničkom narodu. Moskva će biti osvetljena sjajnije nego bilo koja buržoaska prestonica, ispunjena elegantnom i veselom proleterskom mladosti. Biće kao kapitalizam, samo bolje.

Posebnost Platonova proističe iz njegovog učešća u ovom projektu - što je nešto što njegovo delo razlikuje od konvencionalnih kritičara komunizma. On ispituje ono što je strano našem senzibilitetu. Koja je tačno svrha privatnog života kada se čine velika dela? Kako bi čitaoca moglo da zanima sanjarenje i neki nasumični stranci dok se oko njih vratolomnom brzinom gradi čitavo društvo, kakvo svet nikada nije video? Ipak, Ukop je prožet osećajem da ovo novo mesto nikada neće biti pronađeno. Kako knjiga odmiče, planovi za veličanstveni proleterski dom rastu, ali rad na njemu postaje sve besmisleniji, a likovi tonu u dosadu i sve brutalnije nasilje.

Za razliku od svojih savremenika kao što su Mihail Bulgakov ili Danil Harms, Platonov je iz radničke klase pisao o revoluciji iznutra. Nakon što se okušao u pisanju, Platonov se posvetio izgradnji socijalizma. “Više nisam mogao da se bavim kontemplativnom delatnošću kao što je književnost”, rekao je. Njegovi projekti melioracije tla su isušili hiljade hektara močvarnog zemljišta. Ali zatim se vratio književnosti, prikazujući sovjetsko društvo u onome što je zvanična formulacija socijalističkog realizma nazivala “revolucionarnim razvojem.” Suočavajući se s sve većim teškoćama sa vlastima - najviši sovjetski književni kritičar, pod svojim pseudonimom Staljin, nazvao je Platonova “smećem” - nije odustajao od pokušaja da bude objavljen, s ponekim uspehom, ali s više odbacivanja, i umro je 1951. godine od tuberkuloze koju je dobio od svog sina, koji je bio poslat u gulag. Njegova novela iz 30-ih Srećna Moskva pronađena je, zbunjujuće nedovršena, tek kasnih 80-ih u državnim arhivima među piščevim dokumentima, koji su bili sortirani, prema rečima njegovog prevodioca “ne prema datumu ili književnom žanru već jednostavno prema veličini stranica koje je Platonov koristio i tome da li su bile prazne, u linije ili kvadratiće.” Ova priča o postanju se čini odgovarajuće platonovskom: u skladu je sa njegovim inženjerskim naglašavanjem fizičke strane postojanja. Književnost se pravi od sirovih materijala, do tačke kada njihova materijalnost prevazilazi njihove “književne” elemente.

Umesto da ljubav dovede ljude do istine koju ideologija skriva, ideologija se pokazuje u mnogo boljem svetlu.

U Srećnoj Moskvi, Platonovi likovi na početku nisu sposobni da zamisle veću sreću od učešća u transformaciji koju je komunizam obećavao. Onda skreću s tog puta u pravcu privatnog života. Ipak, za njih to ne predstavlja oslobođenje, već ogromno razočaranje.

Nasilnost sovjetskog društva se retko nagoveštava u Srećnoj Moskvi. Namesto toga nalazi se Platonovljeva kritika staljinističkog kiča. Lepotica, koja je u sirotištu nakon revolucije dobila ime Moskva, penje se na lestvicama sovjetskog društva. Ime Moskva je vezuje za tradiciju ženskih alegorijskih figura koje predstavljaju grad ili narod, ali Platonov neće tu poveznicu učiniti previše očiglednom. Moskva upisuje vazduhoplovnu školu i postaje briljantan i hrabar padobranac. Trudi se do krajnjih granica i ne prelazi ih - “ali granica je bila mnogo dalje nego što su ljudi mislili, a Moskva ih je stalno pomerala još dalje,” kao dobri sovjetski inženjer. Ona je zagonetna i nezadovoljna. Muškarci se zaljubljuju u nju, a ona se dosađuje. U scenama noćnog plesa ima nekog komunističkog džeza, gde uz “neku ludu evropsku muziku sa centrifugalnim silama (…) gotovo svaki prisutan muškarac je pitao [Moskvu] za ples, nalazeći u njoj nešto što je izgubljeno u njemu samom.” Ali jednog dana, ona zapali cigaretu tokom leta i izazove požar. Nakon toga, otpuštena je iz vazduhoplovstva i prebačena na kancelarijski posao, gde vidi drugu stranu sovjetskog života. U skučenim zajedničkim stanovima suočava se sa stalnim oskudicama. Kasnije se pridružuje timu koji gradi veličanstveni moskovski metro i lomi nogu u jednoj nesreći.

Lične i erotske avanture Moskve vode je među muškarce od kojih svaki predstavlja neku karakteristiku novog društva. Hirurg Sambikin i inženjer Sartorius traže tehnologije duše.

U utopijskom zanosu nastoje da transformišu ljudsku prirodu, zamišljajući veću, kolektivnu transcedenciju kojom bi se prevazišlo nejedinstvo postojećeg života. Sambikin radi u eksperimentalnom medicinskom institutu i traži supstancu u leševima koja može doneti besmrtnost. On istražuje fizičko mesto duše, pitajući se da li bi ono moglo da se nalazi između nesvarene hrane i izmeta u crevima. Dok Sambikin razmišlja o izmetu, Sartorius se bavi gnojem:

Bilo je od suštinskog značaja razumeti sve, jer ili će socijalizam uspeti da prodre u najskrivenije dubine ljudskih unutrašnjosti i očisti gnoj koji se akumulirao kap po kap u svakom veku, ili se ništa novo neće desiti i svaki stanovnik Zemlje će otići da živi sam, čuvajući ovo strašno tajnovito mesto duše na sigurnom i toplom unutar sebe, kako bi ponovo zarili zube jedni u druge u pohotnom očajanju i pretvorili površinu Zemlje u usamljenu pustinju u kojoj poslednje ljudsko biće plače.

Ipak, likovi stvaralaca u Srećnoj Moskvi skreću s puta traženja celovitosti zbog vrlo individualističkih ciljeva, odbačenih u njihovim grandioznim vizijama. I Sambikin i Sartorius opsesivno se zaljubljuju u Moskvu. Ali ono što bi u drugom romanu bio put ka oslobođenju, za Platonova je samo gubitak. Ljubav ne daje njihovim životima smisao kojim bi zamenili prazninu i laži države; umesto toga, obična ljubav se pokazuje kao strašno mala u poređenju sa komunizmom. Sambikin se odlučuje da se distancira od Moskve “kako bi mogao da ostane po strani i reši problem ljubavi u celosti.” Moskva i Sartorius imaju seks i slažu se da se time “ne postiže” ono što su želeli. “Ljubav ne može biti komunizam”, kaže Moskva. “Razmišljala sam i razmišljala i uvidela sam da jednostavno ne može. Verovatno bi trebalo voleti - i ja ću voleti. Ali to je kao što se jede hrana - puka potreba, to nije glavni život.” Sartorius razmišlja o tome i zaključuje da “ljubav koja dolazi sa zagrljajima donosi samo dečju, blaženu radost i ne doprinosi rešavanju zadatka da se ljudi uvedu u misteriju zajedničkog postojanja.” Umesto da ljubav dovede ljude do istine koju ideologija skriva, ideologija se pokazuje u mnogo boljem svetlu.

Roman se završava transformacijom koja nadmašuje sve što je zamišljeno pod Staljinom. Na kraju, osakaćena i razočarana, Moskva se ne povezuje sa briljantnim genijem već s ogorčenim penzionerom po imenu Komjagin, koji preživljava kao milicijski volonter koji naplaćuje kazne. Njih dvoje se stalno svađaju: “Kradeš vreme od Države!” Sartorius posećuje Moskvu kasno jedne noći, nakon što je Komjagin očigledno umro od smrzavanja. Nakon kratke sreće od više “zagrljaja”, Sartorius “shvata da ljubav potiče od siromaštva društva, univerzalnog siromaštva koje još uvek nije eliminisano i koje znači da ljudi još uvek nisu sposobni da pronađu bilo kakvu bolju, uzvišeniju sudbinu.” Gleda u grad i izjavljuje sam za sebe: “Šta sam ja sam? Moram postati kao grad Moskva.” Sartorius zatim shvata “da želi da živi život koji pripada strancu, a ne njemu samom.”

Platonov veruje u bolji komunizam, pravu kolektivnu transcendenciju, a to je ono što je Staljin uništio.

Prvo, zamislite takvu rečenicu napisanu u nekom skorašnjem američkom romanu o, recimo, urbanoj usamljenosti ili anomiji predgrađa. U tom slučaju, rečenica bi crpela svoje značenje iz američke ideologije individualnog identiteta i zvučala bi ironično: tako je tužno što sjajni životi drugih uvek deluju veći od sopstvenog. Ovde je sasvim drugačije: Sartorius bolje interpretira retoriku univerzalnog bratstva socijalizma nego vlasti. On želi da se udalji od od staljinističke države i dovede socijalizam do njegove logične posledice. Dakle, Sartorius zapravo preuzima tuđi život. Kupuje falsifikovani pasoš u kojem stoji da je sada radnik po imenu Grunjakin, a Platonov počinje da ga naziva tim imenom. U poslednjih deset stranica ostavlja obe Moskve zarad pasivnog života čuvara u maloj fabrici u predgrađu.

Da li ovaj pad u zaborav predstavlja komunizam? Teško je reći. Istoričar Jočen Helbek (Jochen Hellbeck), u studiji o dnevnicima pisanim pod Staljinom, zatiče ljude ljude koji rade na stvaranju novih sebe. Traže pročišćenje, mučeni mogućnošću da za njih nema iskupljenja zbog njihovog klasnog porekla. Teško je ne osećati sažaljenje prema ovim piscima dnevnika; krive sebe, a ne spoljnji svet za njihov neuspeh u postajanju onim što bi trebalo da budu prema sovjetskoj retorici o društvenom životu. Kao što Helbek pokazuje, ova zapovest je dovela do stalne anksioznosti - ne samo zbog pretnje službama bezbednosti, logorima i nadolazećim čistkama, već i od sumnje u sebe, unutrašnjeg nemira i krivice. Svaka oklevajuća pomisao značila je da ako komunizam ne uspe, to je zbog vas.

Ovi dnevnici nisu ni najmanje jednoznačni dokumenti o sovjetskoj subjektivnosti, ali objašnjavaju kako je pokušaj da se postane idealna individua pod takvim ideološkim uslovima ujedno bio i deo projekta uništavanja sebe kao pojedinca. Nova materijalna baza socijalizma trebalo je da menja ljude, ali su ljudi morali aktivno da učestvuju u toj transformaciji. Građani su trebalo da odstrane kapitalističke ostatke iz svoje svesti, baš kao što je staljinistička država odstranjivala rušitelje i sabotere. Sopstvo nije bilo nešto što se “pronalazi” ili “otkriva.” Bilo je nešto što se pravi. I to ne u smislu samostalnog stvaranja čoveka. Pravi se kao što se proizvodi u fabrici. Pravi se baš kao što se gradi socijalizam. Ovi dnevnici - daleko od dnevnika Vinstona Smita (glavni junak romana 1984, prim. prev.) - nisu bili specijalna, tajna mesta za individualno kreativno izražavanje, već peći za izlivanje novog, prepravljenog sopstva. Umesto sukoba između monolitne države i pojedinca, ovo je sukob unutar pojedinca da postane deo zajedničkog projekta.

Udaljavajući se od pisaca ovih dnevnika, Platonovljevi likovi ne žale zbog destruktivnosti koju je izazvao pokušaj transformacije čovečanstva. Oni žele da se ode još dalje. “Intervenisaćemo u ono što leži unutar čoveka,” obećava Sartorius. Onaj ko sluša može biti uveren: “Sada su se najboji inženjeri prihvatili zadatka preoblikovanja unutrašnje duše,” misli on, na tragu Staljinovog opisa pisaca kao “inženjera duše.”

Priča koju Platonov ovde iznosi ide čak i dalje od zvaničnog socijalističkog realizma. Platonov veruje u bolji komunizam, pravu kolektivnu transcendenciju, a to je ono što je Staljin uništio. Kao što je dao nadu da tehnologija ili seks mogu povezati ljude, sovjetski komunizam je dao velika obećanja i zatim nije odmakao daleko u njihovom ispunjavanju. (Zamislite kako bi se to moglo izvesti danas: možda romanom o lažnim obećanjima društvenosti koje proklamuju društveni mediji, a koji i dalje neguju san o “singularnosti” kao lepoj, ali nedostižnoj ideji, likom koji ne može da se oslobodi svog ulaganja u njeno transcendentno značenje.)

Platonovljev odgovor bio je da literarno obradi staljinističku metaforu: umesto pisaca, zar ne bi bilo bolje imati stvarne inženjere koji rade na duši? U eseju iz 30-ih uključenom u izdanje Srećne Moskve koju je objavio New York Review Books Classics, “O Prvoj Socijalističkoj Tragediji,” Platonov piše: “Sam čovek se menja sporije nego što menja svet.” Ova tragična inkompatibilnost navodi ga da se pozove na “kreativne inženjere ljudske duše,” kako bi “sprečili opasnost da ljudska duša daleko zaostane za tehnologijom.” Umesto snatrenja o ljubavi, bolje je pokušati da se ide ukorak sa mašinama. Staljinizam, implicira on, nudi samo majstore duše. On se poigrava idealom socijalizma duha dok postojeća utopija - otmena i sjajna Moskva sa monumentalnom arhitekturom i dobro obrazovanim radnicima - nikada nije mogla da zadovolji želju. Čitajući Platonova, inženjeri duše zvuči manje kao zli novogovor, a više kao poziv u fabriku gde ljudi mogu da proizvedu svoje sopstvene sudbine.

(Glif redakcija; izvor: thenewinquiry.com; prevod: Danilo Lučić)

( Zack Friedman )