Italijanski presedan

Jedne hladne, kasne večeri u zimu 1999. godine, čekala sam voz na stanici Termini u Rimu kada sam primetila jednu staricu kako se nateže sa svojim koferima i ponudila joj pomoć. „Sinjorina“, rekla je drhtavim glasom. „Sreća da još uvek ima mladih kao što ste vi. Mnogo sam se brinula. Ova stanica je puna albanskih lopova. To je prava najezda.“

Nisam imala hrabrosti da joj kažem da sam i ja Albanka. Jedna od srećnih – studirala sam na stipendiji, za razliku od mojih sugrađana koji su radili kao čistači, zidari, negovateljice i seksualne radnice. U Italiji smo tih dana stalno bili na naslovnim stranama. Ponekad kao nacija švercera, makroa i provalnika; ponekad kao propali ljudi, socijalizovani u drugačijem sistemu, koji ne mogu da se integrišu; a ponekad i kao korumpirani lenjivci, nesposobni da u svojoj zemlji primene formulu uspeha koji im je emitovan s druge strane Jadrana, preko televizijskih kanala Silvija Berluskonija.

„Najezda“ je bila samo jedna od etiketa. Mada, u doslovnom smislu, jedina invazija u istoriji dva naroda odvijala se obrnutim smerom. Desilo se to 7. aprila 1939. godine, kada su se Musolinijeve trupe iskrcale u moj rodni grad Drač i pripojile albansko kraljevstvo Italiji. Albanija je služila kao vojna baza za kasniju invaziju na Grčku, eksploatisan je njen bakar, hrom i drugi prirodni resursi, dok je nacionalna zastava dopunjena fašističkim simbolima.

Od kraja komunističkog režima ranih 1990-ih, nijedan albanski političar nije se usudio da prozove italijansku vladu zbog kolonijalnog nasleđa u odnosima sa Albanijom. Naprotiv, kao i u slučaju nedavnog sporazuma koji je vladi Đorđe Meloni omogućio da procesuira tražioce azila ekstrateritorijalno u Albaniji, često se slavi posebno istorijsko prijateljstvo dva naroda. Na kraju krajeva, za razliku od italijanske invazije na Etiopiju, mi smo ipak bili pošteđeni hemijskog oružja. Incident iz marta 1997. u kom se desetine žena i dece udavilo kada je italijanski patrolni brod udario u njihov, sada se klasifikuje kao nesreća.

Ali vlada nije isto što i narod. Mnogi Albanci se sa zahvalnošću sećaju gostoprimstva s kojim su primani od 1990-ih pa nadalje. Tokom svojih studija u Rimu, upoznala sam desetine Italijana koji su me uveravali da su stranci dobrodošli i izvinjavali se za uvrede koje sam često slušala u medijima. Objašnjavali su mi da su i Italijani nekad bili migranti. Nisu verovali u mit Italiani brava gente (Italijani, dobar narod) koji je služio za normalizaciju i pravdanje Musolinijevog nasleđa. Nisu mislili da je nacija iznad svega. Nisu glasali za stranke kao što je stranka Đorđe Meloni.

Britanski zvaničnici, među kojima je navodno i Kir Starmer, kažu da je vlada Ujedinjenog Kraljevstva zainteresovana za migracioni pakt nalik onom koji je izdejstvovala Meloni. Njihov bi bio sklopljen s nekom drugom zemljom, jer je albanska vlada već razmatrala zahteve Londona i odbila ih, uz napomenu da nikad neće postati evropska deponija.

Sad Britaniji za takav sporazum samo treba neka bivša kolonija sa vladom koja pamti puteve i zgrade koje je njen gospodar izgradio, ali ne i ljudska bića koje je eksploatisao. Narod dovoljno traumatizovan svojom nedavnom prošlošću da je uklonio iz sećanja onu daleku, i kojim upravlja pokorna politička elita prilagođena liberalnom poretku, koja će ponavljati mantru da svi moramo da podnosimo posledice migracija, a da nikada ne dovodi u pitanje njihove geopolitičke uzroke.

Ipak, bilo bi naivno kritikovati Starmerove pokušaje da se pozabavi migracijom, tako što ćemo moralisati o ovim pitanjima, kako su to mnogi ljudi na levici skloni. Kada se jednom iznese argument da moramo biti „pragmatični“, principi kao što su pamćenje, odgovornost, briga za ugrožene ljude – već su suspendovani.

Kako se onda tome suprotstaviti? Možda običnom logikom. Migracioni sporazum kakav Laburisti izgleda razmatraju, zasniva se na nekoliko pretpostavki: da je migracija po sebi problem, da se neregularna migracija najbolje suzbija drakonskim restrikcijama na granici, da eksteritorijalni pritvor služi za odvraćanje. Brojna istraživanja pokazuju da je svaka od tih premisa sporna. Ali čak i da su validne, postoje još tri pitanja s kojima svaki „pragmatičan“ političar treba da se suoči.

U političkom smislu, albanski model se predstavlja kao novina u upravljanju migracionim tokovima, jer podrazumeva saradnju zemlje koja se kandiduje za članstvo i zemlje koja je članica Unije. Motivisan željom da se pronađe „strukturno“ rešenje za pitanje neregularne imigracije, taj model radi upravo suprotno: prepušta bilateralnim pregovorima ono što bi trebalo da bude rezultat procesa na nivou cele EU. Povrh toga, što je još važnije u slučaju Britanije koja ne planira da se vrati u EU, to stvara opasan presedan da pojedinačne zemlje sklapaju svaka svoj dogovor za svoj „problem“ migracije, ukidajući šansu za istinski koordiniran proces širom Evrope.

Drugo, princip zabrane vraćanja (non-refoulement), sadržan u konvenciji UN iz 1951. o statusu izbeglica, zabranjuje proterivanje ili vraćanje ljudi u zemlje koje se smatraju nebezbednim. Meloni insistira da je Albanija bezbedna, pozivajući se na njenu kandidaturu za članstvo u EU. Ali ako je to slučaj, zašto su trudnice, deca i druge ranjive kategorije izuzete iz italijansko-albanskog sporazuma?

Treće, tu je ekonomsko pitanje. Poštovanje međunarodnog prava nalaže da deportovani migranti moraju ostati u nadležnosti Italije. Prema sporazumu sa Albanijom, Italija je odgovorna za sve troškove izgradnje i upravljanja dva centra, kao i nadoknade za policijsko i medicinsko osoblje, te administrativne službenike, što se ukupno procenjuje na 670 miliona evra. Neregularni migrant u Albaniji koštaće Italiju isto ili više nego što bi to bio slučaj da je procesuiran na njenoj teritoriji. Jedina korist je to što migranti postaju nevidljivi; lontano dagli occhi, lontano dal cuore – daleko od očiju, daleko od srca, kaže italijanska poslovica.

Govori nam se da je Starmerova vlada pragmatična i zainteresovana za ono što funkcioniše. Ali kako se „rešenje“ koje sa političke, pravne i ekonomske tačke gledišta nema logike i dalje može smatrati „pragmatičnim“?

Možda je na to pitanje moguć samo jedan uverljiv odgovor: propaganda. Laburisti znaju da imaju nesigurnu većinu na koju kidišu političari sa krajnje desnice koji galame o opasnosti od migracije. Očigledno šalju poruku onim biračima u svojoj koaliciji koji su najviše skloni desnici, da su i oni strogi prema migrantima. Na taj način, Laburisti uzimaju zdravo za gotovo svoje liberalne i levičarske pristalice, koje mogu na neko vreme da suspenduju svoje principe i zanemare retoriku. Ali političke, pravne i ekonomske kontradikcije ostaju. A ako planovi budu realizovani, ti birači će početi da se pitaju kakav je to pragmatizam koji podržavaju.

(The Guardian; Peščanik.net, prevod: M. Jovanović)

( Lea Ypi )