Pravu književnost ne stvaraju pravovjerni već jeretici i skeptici

"Bojim se", esej Jevgenija Zamjatina iz 1921. godine

Bojim se da previše prisno čuvamo ono nasleđeno od kraljevskih palata. Uzmimo pozlaćene stolice - da, svakako, one moraju biti sačuvane: toliko su graciozne, nežno prihvataju bilo čije telo koje se smesti u njih. I možda je istina da dvorski pesnici podsećaju na te divne pozlaćene stolice u svojoj gracioznosti i nežnosti. Ali, zar nije greška čuvati instituciju dvorskih pesnika s jednakom pažnjom kao što čuvamo pozlaćene stolice? Na kraju krajeva, ostale su samo palate; dvora više nema.

Bojim se da smo previše blagi, i da je Francuska revolucija nemilosrdnije uništavala sve što je imalo veze s dvorom. Jedanaestog mesidora (deseti mesec u francuskom revolucionarnom kalendaru prim. prev.) 1794. godine, Pajon, predsednik Komisije za javno obrazovanje, izdao je dekret u kojem je, između ostalog, stajalo i ovo:

“Imamo pregršt veštih autora, koji stalno motre na najnoviji trend; oni poznaju modu i boju određene sezone; znaju kada je vreme da stave crvenu kapu, a kada da je skinu… Rezultat toga je da oni samo kvare i degradiraju umetnost. Pravi genije stvara promišljeno i otelovljuje svoje ideje u bronzi, dok osrednjost, krijući se pod plaštom slobode, grabi za prolaznim trijumfom u svoje ime i bere cvetove prolaznog uspeha.”

Ovim prezrivim dekretom, Francuska revolucija je giljotinirala maskirane dvorske pesnike. A mi nudimo dela ovih “snalažljivih autora, koji znaju kada da stave crvenu kapu, a kada da je skinu”, kada da pevaju hvalospeve caru, a kada srpu i čekiću - nudimo ih narodu kao književnost dostojnu revolucije. I književni kentauri jure, udarajući i gazeći jedni druge, u trci za veličanstvenu nagradu - monopol na pisanje oda, monopol na viteški poziv bacanja blata na inteligenciju. Bojim se da je Pajon bio u pravu - to samo kvari i degradira umetnost. I bojim se da će, ako se ovo nastavi, čitav skorašnji period u ruskoj književnosti biti poznat u istoriji kao doba snalažljivih, jer oni koji nisu snalažljivi ćute već dve godine.

I šta su doprineli književnosti oni koji nisu ćutali?

Najveštiji od svih bili su futuristi. Bez oklevanja su se proglasili dvorskom školom. I godinu dana smo slušali samo njihove žute, zelene i malina-crvene pobedničke uzvike. Međutim, kombinacija crvene kape sankilota sa žutom bluzom i još uvek vidljivim plavim cvetom na obrazu bila je preveliko svetogrđe čak i za one sa najmanjim očekivanjima. Futuristi su ljubazno izbačeni kroz vrata od strane onih u čije ime su ti samoproglašeni vesnici galopirali. Futurizam je nestao. I kao i pre, jedan svetionik se izdiže usred ravnog futurističkog mora - Majakovski. Jer on nije od snalažljivih. On je pevao revoluciji dok su drugi, sedeći u Petrogradu, ispaljivali svoje dalekometne stihove prema Berlinu. Ali čak i ovaj veličanstveni svetionik još uvek gori na starim rezervama njegovog Ja i Prosto kao mukanje (imena prvih zbirki poezije Vladimira Majakovskog, prim. prev). U “Herojima i žrtvama revolucije”, u “Bubliku” i pesmi o seljanki i Vrangelu, to više nije isti Majakovski, Edison, pionir koji je svaki korak krčio kroz džunglu. Iz džungle je izašao na dobro utabani put; posvetio se usavršavanju službenih tema i ritmova. Ali, zašto da ne? Edison je, takođe, usavršio Belov izum.

“Konjarstvo” moskovskih imažinista je isuviše očigledno opterećeno gvozdenom senkom Majakovskog. Bez obzira koliko se trude da smrde i viču, neće nadmašiti Majakovskog u tome. Imažinistička Amerika, nažalost, otkrivena je odavno. Još u doba Serafina, onaj koji je sebe smatrao najvećim pesnikom napisao je: “Da se ne bojim da poremetim vazduh vaše skromnosti zlatnim oblakom počasti, ne bih mogao da se uzdržim od kićenja prozora na zdanju slave svetlim odeždama kojima ruke pohvale kite kičmu imena koja pripadaju superiornim bićima” (iz pisma Pjetra Aretina vojvotkinji od Urbina). “Ruke pohvale”, “kičma imena” - zar to nije imažinizam? Odlično i prodorno sredstvo - slika - postala je sama sebi cilj; kola vuku konja.

Proleterski pisci i pesnici marljivo pokušavaju da budu avijatičari na lokomotivi. Lokomotiva ispušta paru iskreno i revnosno, ali ne izgleda kao da će se vinuti u nebo. Uz male izuzetke, svi praktičari proleterske kulture imaju najrevolucionarniji sadržaj i najreakcionarniju formu. Proletkult umetnost predstavlja, za sada, korak unazad, ka šezdesetim godinama XIX veka. I bojim se da će avioni iz redova snalažljivih uvek prestići poštene lokomotive i, “krijući se pod plaštom slobode”, otrgnuće prolazni trijumf u svoje ime.

Srećom, mase imaju oštriji njuh nego što im se pripisuje. Stoga je trijumf snalažljivih samo trenutan. Tako je bilo sa prolaznim trijumfom futurista, i jednako prolaznim trijumfom Kljueva, posle njegovih patriotskih stihova o podmuklom Vilhelmu i njegovom oduševljenju “otporom u dekretima” i mitraljezom (božanstvena rima: mitraljezi i med!). A čak je i ova kratka mera uspeha bila očigledno uskraćena Gorodeckom: na večeri u Dumi dočekan je hladno, a na njegovoj sopstvenoj večeri u Kući umetnosti prisustvovalo je manje od deset ljudi.

A nesnalažljivi ćute. Blokova poema “Dvanaestorica” odjeknula je pre dve godine - i nakon poslednjeg, dvanaestog otkucaja, Blok je ućutao. Jedva primećeni, “Skiti” su odjurili davno, niz tamne ulice bez tramvaja. Prošlogodišnje Beleške sanjara (serijal antologija simbolističke grupe, koji je objavljivala izdavačka kuća Alkonost od 1919. do 1922.), objavljene od strane Alkonosta, samo su bled, usamljeni odsjaj u jučerašnjem mraku. I u njima čujemo Andreja Belog kako se žali:

“Uslovi pod kojima živimo kidaju nas na komade. Pisac često pada pod teretom posla koji mu je stran. Mesecima nema priliku da se usredsredi i završi nedovršenu frazu. Često se u poslednje vreme autor pitao da li je ikome potreban - to jest, da li su nekome potrebni Petrograd ili Srebrna golubica (romani Andreja Belog, prim. prev.). Možda je potreban samo kao učitelj ‘pesničke nauke’? Ako je tako, odmah bi odložio pero i pokušao da nađe posao kao čistač ulica, pre nego da obeščasti svoju dušu surogatima književnog delanja.”

Da, to je jedan od razloga ćutanja prave književnosti. Pisac koji ne može biti vešt mora koračati do kancelarije sa torbom ako želi da preživi. U ovo naše vreme, Gogolj bi trčao s torbom u Odeljenje za pozorište; Turgenjev bi nesumnjivo prevodio Balzaka i Flobera za Svetsku književnost; Hercen bi držao predavanja mornarima Baltičke flote; a Čehov bi radio za Komesarijat za javno zdravlje. Inače - da bi živeo kao student pre pet godina od svojih četrdeset rubalja - Gogolj bi morao da napiše četiri Revizora mesečno, Turgenjev tri Očeva i dece na svaka dva meseca, a Čehov bi morao da napiše stotinu priča mesečno. Ovo zvuči kao besmislen vic, ali nažalost, to nije vic; ovo su realne brojke. Rad književnog umetnika, koji “otelovljuje svoje ideje u bronzi” s mukom i radošću, i rad plodnog brbljivca - rad Čehova i rad Breško-Breškovskog - danas se procenjuju na isti način: po jardu, po listu. I pisac se suočava s izborom: ili postaje Breško-Breškovski, ili ćuti. Pravom piscu ili pesniku izbor je jasan.

Ali čak ni to nije najvažnije. Ruski pisci su navikli da gladuju. Glavni razlog njihovog ćutanja nije nedostatak hleba ili papira; razlog je mnogo teži, mnogo čvršći, mnogo gvozdeniji. Prava književnost može postojati samo tamo gde je stvaraju, ne marljivi i pouzdani službenici, već ludaci, pustinjaci, jeretici, sanjari, buntovnici i skeptici. Ali kada pisac mora biti razuman i rigidno pravoveran, kada mora biti koristan danas, kada ne može napadati sve i svakoga, kao Svift, ili se svemu podsmevati, kao Anatol Frans, tada ne može biti bronzane književnosti, može postojati samo papirna književnost, novinska književnost, koja se čita danas, a sutra koristi za zamotavanje sapuna.

Oni koji pokušavaju da izgrade novu kulturu u našem izuzetnom vremenu često skreću pogled ka dalekoj prošlosti - ka stadionu, pozorištu, igrama atinskog demosa. Retrospektiva je tačna. Ali ne sme se zaboraviti da atinska agora, atinski narod, znao kako da sluša i ono što nisu ode; on se nije bojao ni oštrog biča Aristofana. A mi - koliko smo daleko od Aristofana kada je čak i sasvim bezopasna drama Radnik Slovotekov od Gorkog povučena sa repertoara kako bi se zaštitilo ono blesavo dete, ruski demos, od iskušenja!

Bojim se da nećemo imati pravu književnost dokle god budemo smatrali ruski demos za dete čiju nevinost treba čuvati. Bojim se da nećemo imati pravu književnost dok se ne izlečimo od ove nove vrste katolicizma, koja se, kao i stara, boji svake jeretičke reči. A ako je ova bolest neizlečiva, bojim se da je jedina budućnost moguća za rusku književnost - njena prošlost.

(Glif redakcija; Izvor: soviethistory.msu.edu; Prevod sa engleskog: Danilo Lučić)

( Jevgenij Zamjatin )