Zašto u Srbiji nisu moguće promjene u dogledno vrijeme

Pre dve decenije, u jednom neformalnom razgovoru sa Havijerom Solanom, tada visokim predstavnikom EU, na marginama Briselskog foruma, postavio sam mu direktno pitanje zašto podržava Vojislava Koštunicu (u Srbiji smo imali kohabitaciju tek izabranog predsednika Borisa Tadića i premijera Koštunice). On me je pogledao blago, gotovo očinski i jedva čujnim glasom odgovorio: "EU podržava u Srbiji, ali i na Zapadnom Balkanu generalno, one političare koji mogu da isporuče dogovoreno ('who can deliver', bio je doslovan odgovor na engleskom). Dakle, stvar nije personalne nego praktične prirode. Koštunica može da završi posao, Tadić ne može".

Dvadeset godina kasnije, jedan iskusni EU diplomata, koji se već 25 godina bavi našim regionom, na slično pitanje, zašto EU stoji iza Aleksandra Vučića, odgovorio mi je podsećanjem na mit o tiraninu iz Sirakuze Dioniziju i starici.

Dionizije, okrutni diktator, znao je da ga se podanici jednako plaše koliko ga mrze i da mu žele sve najgore, ali budući da ih je prezirao i nije imao poverenja u njih, to ga nije mnogo doticalo. Jednog dana dopre do njega glas da u Sirakuzi jedna starica, za razliku od svih ostalih, svako veče moli bogove da mu daju dobro zdravlje i da poživi dugo. Zaintrigiran tom vešću Dionizije naredi svojim pretorijancima da mu dovedu tu neobičnu ženu.

Kada je starica došla na dvor tiranin je znatiželjno upita kako to da se ona jedina u Sirakuzi moli za njegovo zdravlje i dug život?

"Kada sam bila mala - poče starica - Sirakuzom je upravljao zao tiranin koji je uzurpirao vlast korupcijom, lakim i neostvarivim obećanjima. Gledao je samo svoj interes i nije mario za narod. Molila sam se da umre i želja mi je bila uslišena.

Na njegovo mesto došao je još gori vladar. Pretvorio nas je praktično u robove terajući nas da radimo za njega. Naš život pod njim bio je daleko mizerniji nego pre. Svako veče sam se preklinjala bogove da mu oduzmu život i oni su me na kraju poslušali.

Onda je vlast osvojio još podliji i krajnje zao diktator koji nam je nametnuo nepodnošljive poreze uzimajući nam i ono malo što smo imali. Opet sam se obratila bogovima da nas oslobode tog zla i oni su mi još jednom izašli u susret.

I tada si došao ti, Dinoizije, ti si okrutniji od svih prethodnih, ali sam konačno shvatila da će posle tebe doći još gori i zato se molim da te bogovi požive i da dočekaš duboku starost."

Naravoučenije: ako bi u Srbiji došlo do promene vlasti sad ili u skorije vreme, na Andrićev venac i u Nemanjinu ne bi došli oni koji se zalažu za univerzalne vrednosti, evroatlantske integracije, usidravanje Srbije na Zapadu, dobrosusedske odnose, već još tvrđa nacionalistička i antievropska struja spremna da potrči u zagrljaj Moskve i Pekinga čak i po cenu da pretvori državu u Albaniju Envera Hodže našeg doba.

"Amicus Plato, sed magis amica veritas", ili "Drag mi je Platon, ali mi je draža istina", a ona je da se u Srbiji tri četvrtine, a neki istraživanja pokazuju čak četiri petine, građana prepoznaje u grupama koje možemo da definišemo kao nacionalističke, antizapadne, antievropske, rusofilske, sinofilske, tradicionalne, klerikalne, paranoične, zatvorene, ksenofobne, antiliberalne, antidemokratske, homofobne.

U svojoj srži politika je matematika: kako stići do neophodne većine za kontrolu nad polovinom parlamenta plus jedan poslanik. Drugim rečima, ako neko želi da na demokratski način promeni vlast u Srbiji, on mora da pravi savez sa strankama koje artikulišu pomenuta opredeljenja ili da kreira politiku u kojoj će se oni prepoznavati ili ih doživljavati kao prihvatljive.

Snaga evropske, prozapadne, slobodarske, demokratske Srbije ne prelazi potencijal od 20 odsto u biračkom telu i, što je najporaznije, u trendu je opadanja. Najobrazovaniji, najsposobniji, najpreduzimljiviji građani Srbije već 35 godina u kontinuitetu napuštaju zemlju što je proizvelo pad kvaliteta u svim segmentima društva, posebno u visokom školstvu koje je bilo dodatno izloženo toksičnom političkom uticaju.

Nekada prestižne institucije i ustanove u Beogradu su u rukama ljudi koji ne kriju duboki animozitet prema svemu što ima predznak građanskog, evropskog, liberalnog, demokratskog ili zapadnog. Oni već decenijama kontaminiraju nove generacije i okolinu oko sebe i uspeli su da promene odnos snaga u društvu. Nažalost, Srbija nije izuzetak, to je trend koji se registruje i drugim evropskim državama, članicama EU i NATO, čak i sa zavidnim demokratskim stažom.

Privid o snazi opozicije u Srbiji, pogotovo one koju percipiramo kao proevropsku, proizvodi efekat koji bismo mogli da krstimo kao fenomen asimetrične manjine. Naime, politički predstavnici, epigoni, oportunisti, sinekuristi, karijeristi, novinari, analitičari vladajućeg režima koji predstavljaju ubedljivo većinsku Srbiju, žive u okruženju, kolokvijalno rečeno, beogradskog "kruga dvojke" - inače ogromne manjine na nacionalnom nivou - i zato imaju senzaciju da su manjina i da su ugroženi.

Oni ne čitaju režimske tabloide, ne gledaju krindž televizije (osim kada su oni protagonisti), ne slušaju propagandni internet materijal koje sami proizvode ili doprinose njegovoj proizvodnji. Gledaju i čitaju, uslovno rečeno, profesionalne medije - čija gledanost i čitanost jedva prebacuje pet odsto na nacionalnom nivou u Srbiji - i to im još više pojačava utisak okruženosti i izloženosti kritikama i napadima. Zato njihovi nastupi i tekstovi deluju prilično uverljivo za njihovu publiku, tim pre što oni brane i njihove privilegije i sinekure.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić vrlo dobro koristi taj fenomen asimetričnih manjina da drži svoje trupe u stanju stalne pripravnosti održavajući permanentno stanje napetosti, neizvesnosti, anksioznosti, a da mu pri tom, realno gledano, ne preti nikakva opasnost. Drugi par rukavica je što sprski predsednik pripada grupi ljudi, ima ih mnogo u svetu politike i medija, kojima je neophodno da kreiraju naelektrisanu atmosferu da bi bili efikasniji, motivisaniji i na kraju krajeva da bi se osećali bolje.

Trideset pet godina ratova, sankcija, inflacije, kriminala, nemaštine, tranzicije, tenzija, strahova, izneverenih nada, zagađenog vazduha, loše ishrane, alkohola, cigara (Srbija je jedna od retkih zemalja gde je pušenje i dalje dozvoljeno u zatvorenim javnim prostorima), droge, propagande umesto informisanja, krindža i šunda umesto obrazovanja i zabave na televizijama, ostavile su duboke i neizbrisive tragove na građanima Srbije sa svim neizbežnim posledicama.

Leonardo da Vinči je još pre pola milenijuma zapazio da postoje tri tipa ljudi: oni koji vide, oni koji vide kad im drugi pokažu gde da gledaju i oni koji uopšte ne vide. Svi autoritarni vladari zaziru od ljudi koji vide, preferiraju one koji vide samo ono što im se pokaže, a najviše vole one koji ne vide.

Broj ljudi "koji vide" u Srbiji se sveo na jednocifren procenat, oni koji vide kad im se pokaže gde da gledaju su pod stalnom unakrsnom vatrom propagandne režimske mašinerije, a oni koji ne vide su sve brojniji i zato je i ovo malo demokratije i slobode što je ostalo u opasnosti.

Ipak, ne treba očajavati. Kao retko kada u njenoj istoriji, geografija je na strani bolje budućnosti građana Srbije i pored toga što mnogi ne žele da je vide. Bez bliskih veza sa EU, SAD i okolnim bivšim jugoslovenskim republikama Beograd rizikuje ozbiljnu ekonomsku krizu, a samo ona može ozbiljno da podrije temelje Vučićeve vlasti i toga je predsednik Srbije svestan. Zato vuče poteze koji su na prvi pogled kontradiktorni, jer se ne radi o strategiji da Srbija postane članica EU već o taktici da se konzervira vlast. Primera radi, Srbija nije uvela sankcije Rusiji formalno, održava direktne avio linije sa Moskvom i Sankt Peterburgom, ali 90 odsto pomoći iz regiona, u vojnoj, humanitarnoj, energetskoj i ekonomskoj sferi za Ukrajinu dolazi - iz Srbije.

Proevropska opozicija treba da počne da radi na duge staze i da se sprema za maraton jer u sprint izbornim trkama, Vučićevoj specijalnosti, nema nikakvih šansi da pobedi. Srbiji ne nedostaje stranaka, lidera i medija da bi smenili Vučića, ima ih i više nego što treba, Srbiji nedostaju, što bi rekao Leo Longanezi, slobodni ljudi, a oni se ne konvertuju u izbornim kampanjama sa nastupima na televizijama, mitinzima ili tekstovima u novinama, oni se odgajaju, neguju, obrazuju, godinama, nekad i decenijama. Recept je da svako radi svoj posao najbolje što može. U suprotnom, alternativa je "sjaši Kurta da uzjaše Murta" ili još gori vladari kao iz mita o Dioniziju i starici.

( Željko Pantelić )