Politika etiketiranja

Da, i mene nazivaju „kokos“. Kada je nastavnica Marijeha Husein uputila tu poruku transparentom koji je nosila na propalestinskom maršu prošlog novembra, bilo je to ismevanje tadašnjeg premijera Rišija Sunaka i njegove ministarke unutrašnjih poslova Suele Brejverman, zbog njihove užasne imigracione politike i podrške izraelskom ratu u Gazi. Taj izraz se koristi i za omalovažavanje ljudi na levici, čiji se politički stavovi smatraju previše „belim“.

Zbog tog plakata, gde su lica Sunaka i Brejverman postavljena među kokosove orahe ispod palme, Husein je završila na sudu, optužena za rasistički kvalifikovano kršenje javnog reda. Prošle nedelje je tužba odbačena, jer je sudija njen gest prihvatila kao legitimnu „političku satiru“.

„Kokos“ - što znači biti braon ili crn spolja, ali beo iznutra - predstavlja jeftinu, neukusnu uvredu, ali ne od vrste koja bi trebalo da bude na oku države (mada Husein nije prva osoba kojoj se sudilo zbog te reči). I to što je koriste antirasisti i pokušaji vlasti da je kriminalizuju, pokreću dublja pitanja o kontroli govora i karakteru antirasizma.

„Zakoni koji regulišu govor mržnje moraju da služe da nas zaštite“, rekla je Husein posle pobede na sudu, „ali ovo suđenje je pokazalo da se pravila koriste kao sredstvo za targetiranje etničkih manjina“. Zaista, duga je istorija zloupotrebe tih zakona za kriminalizaciju manjina. Zakon o rasnim odnosima iz 1965. uveo je prvu zakonsku zabranu podsticanja rasne mržnje u Britaniji. Među prvima koji je po tom zakonu osuđen na zatvor bio je aktivista trinidadskog pokreta Crna moć, Majkl Eks.

Crni aktivisti u Americi odavno navode kako se njihovi postovi često uklanjaju sa društvenih mreža jer se njihova kritika rasizma i sama smatra rasističkom. Tokom protekle godine videli smo cenzuru propalestinskih glasova, često ne zbog promovisanja mržnje, već zbog kritike Izraela, pa čak i zbog zahteva za prekid vatre. „Ljudi tumače govor mržnje vrlo široko“, primećuje američka pravnica Ženevjev Lakije.

Pouka tog iskustva glasi „pazi šta želiš“. Nije teško shvatiti zašto mnogi žele da zabrane govor mržnje. Ali rastegljivost koncepta „mržnje“ znači da na meti mogu biti upravo manjine i ljudi koji se bore za socijalnu pravdu kada država kriminalizuje takav govor.

Nije, međutim, samo državna kontrola govora ono što treba da nas brine. Mnogi pravdaju upotrebu izraza kao što je „kokos“ kao političku kritiku. Za Kehindea Endrjuza, profesora crnih studija na gradskom univerzitetu u Birmingemu, to je izraz „političke kritike onih koji podržavaju belu supremaciju“.

Daleko od toga, takve etikete služe za izbegavanje istinskog političkog angažmana, zamenjujući kritiku uvredljivim etiketama. Označiti nekoga kao „kokos“ znači rasijalizovati političku diskusiju, insistirati na tome da postoje određeni argumenti ili načini razmišljanja, koji su crni ili braon i drugi koji su beli.

Crne i azijske zajednice su politički raznolike baš kao i bele. Ima radikala i reakcionara, konzervativaca i liberala, rasista i antirasista. Osnova za kritiku Sunaka i Brejverman nije to što „misle belo“, već to što im je politika reakcionarna - i to po svakom pitanju, od imigracije do prava radnika, od Palestine do socijalne države.

Advokat koji je zastupao Marijehu Husein, rekao je sudu da antirasisti imaju pravo „da kritikuju pripadnike svoje rase zbog vođenja rasističke politike“. To je tačno - ali čemu fetišizacija rase? Činjenica da Sunak i Brejverman pripadaju „mojoj rasi“ nije relevantna ni za njihove stavove niti za moju kritiku tih stavova.

Rasijalizovanje političkih stavova ne samo da zamagljuje prave razloge iz kojih su stavovi ljudi kao što su Sunak ili Brejverman zloćudni, već i olakšava pojedinim antirasistima da kontrolišu govor drugih. Oni koji osporavaju savremene norme u modi, poput identitetske politike, ili dovode u pitanje koncepte kao što je „kulturna aproprijacija“, odbacuju se kao „suviše beli“. To je oblik kontrole koji pojedinima omogućava da sebi uzmu za pravo da definišu šta crna ili braon osoba ne sme da kaže ili veruje ako hoće da ostane autentično crna ili braon.

Sve zajednice imaju takve kontrolore. U muslimanskim zajednicama, na primer, pojedine grupe i osobe, obično religiozni i konzervativni, insistiraju na demarkaciji onoga što se može reći o zajednici i onoga što zajednica može da kaže. Suviše često takve ljude i organizacije šire društvo prihvata kao predstavnike muslimanskih zajednica.

Slično tome, Jevreji za koje se smatra da nedovoljno podržavaju Izrael, ili koji vode kampanju za palestinska prava, etiketirani su kao „Jevreji koji mrze sebe“ ili „jevrejski otpadnici“. Tako se politička debata pretvara u pitanje identiteta i autentičnosti, sredstvo za delegitimizaciju kritičkih stavova kao izdaje jevrejskog nasleđa. Gde god da se pojavi, takvom isleđivanju izražavanja treba se suprotstaviti.

Politika etiketiranjem nije isključivo levičarska pojava. Desnica je često još žešća u denunciranju ideja koje prezire kao „probuđene“, što je postalo sredstvo za obeležavanje teritorije, umesto učešća u smislenoj debati. To je bolest našeg vremena.

U snimku u kom veliča upotrebu izraza kao što su „kokos“, „kućni crnac“, „čiča Toma“, „Oreo“, pa čak i „crnja“, Endrjuz se poziva na Franca Fanona, alžirskog revolucionara rođenog na Martiniku, da bi opravdao svoje stavove. Mada je preminuo pre više od 60 godina, Fanon je postao centralna figura današnjih kulturnih ratova, koju identitarna levica slavi, a demonizuje desnica koja ratuje protiv probuđenosti.

Fanon je bio kompleksan, ponekad kontradiktoran mislilac, kojeg nije lako klasifikovati kako bi to mnogi danas hteli. Odbacivao je fetišizaciju rase i identiteta. „Nije crni svet taj koji je odredio moje postupke“, napisao je u knjizi „Crna koža, bele maske“, koju Endrjuz hvali. „Moja crna koža nije pakovanje specifičnih vrednosti.“

Fanonu nije bio važan rasni identitet, već političke vrednosti i društvena akcija: „Svaki put kada je neko doprineo pobedi dostojanstva duha, svaki put kada se neko usprotivio pokušaju potčinjavanja njegovih bližnjih, osećao sam solidarnost sa tim činom.“ Mnogi bi danas mogli da uče iz Fanonove širine i angažovanosti.

(The Guardian; Peščanik.net, prevod: M. Jovanović)

( Kenan Malik )