Srpski oksimoron: mali imperijalni narod

Srbi su jedini mali imperijalni narod, odnosno narod koji ima imperijalnu narav a da pri tom nema ništa što je neophodno da bi bio imperijalni: demografiju, ideologiju, tehnologiju, prirodne i ljudske resurse, geografiju.

Srbi su, ako su ikad i imali šansu da realizuju svoje imperijalne ambicije, propustili svoju priliku u 19. veku. Da su tada imali dovoljno razvijenu državu, dovoljno pismenu populaciju (u drugoj polovini 19. veka tek svaki peti Srbin je pismen dok je u Sloveniji tek svaki deseti nepismen), dovoljno prosvetljenu političku elitu, možda bi i uspeli da realizuju ciljeve koje su želeli na kraju 20. veka.

Suština je da su Srbi zakasnili više od sto godina u realizaciji maksimalističkih nacionalnih ciljeva. U svojoj imperijalnoj opijenosti, sentiment s kojim je Miloševićev režim maestralno manipulisao, većina Srba iskreno nije mogla da shvati kako to da nijedan drugi narod iz bivše Jugoslavije nije priznavao njihovu imperijalnu veličinu i nije želeo da ostane sa njima u istoj državi, a kamoli da im se pokori, što imperijalni narodi po difoltu rade: pokoravaju manje nacije oko sebe.

Problem današnje Srbije se ogleda u činjenici da deo društva razmišlja i dalje imperijalno a većinski antiekonomski, što je je neka vrsta imperijalnog atavizma. Srbija mora da razmišlja ekonomski jer je, sviđalo se to nekome ili ne, satelit. Dobar deo stanovništva bi više voleo da je ruski ili kineski vazal, ali mora da se pomiri sa činjenicom da je zapadni vazal. Srbija mora da razmišlja ekonomski i racionalno ako želi da napreduje i da, na kraju krajeva, opstane. Srbija skupo plaća svaku njenu antiekonomsku i antiracionalnu odluku. Miloševićevih deset godina na vlasti Srbija će plaćati još decenijama i to sa kamatom pošto se ne odriče svojih imperijalnih snova koji se ogledaju kroz tvrdoglavo odbijanje da prihvate da budu ono što jesu: mali evropski narod na Balkanu sa svojim mestom u EU, NATO i uz evropskog hegemona Sjedinjene Američke Države.

Srbija ima nesreću da među njenim političarima uvek ima dovoljno frulaša iz Hamelina spremnih da održavaju u životu imperijalnu zabludu kako bi stigli ili ostali na vlasti. Srpska pseudoimperijalna politika se ogleda i kroz prostu činjenicu da Beograd odbija da bude deo sveta kome pripadaju ili teže da pripadaju sve komšijske zemlje, a pretenduje da bude lider regiona. Nije moguće imati ulogu regionalnog vođe ako niste deo sveta kojem pripada vaš region, osim ako niste imperijalna sila.

Građani Srbije plaćaju visoku cenu vođenja tzv. nezavisne i suverene spoljne politike. Režim u Beogradu predstavlja ekonomski napredak kao dokaz ispravnosti svoje politike svesno zanemarujući ili nipodaštavajući šta Srbija propušta što nije članica EU i što ne vodi spoljnu politiku u skladu sa interesima njenih građana. Srbija svake godine, samo zato što nije članica EU, gubi dva do tri puta više novca iz evropskih kohezivnih i drugih fondova u odnosu na direktne strane investicija koje uđu u zemlju. Da ne govorimo o drugim direktnim i indirektnim benefitima koje bi Srbija imala od članstva u EU. Takođe, investicije iz država koje ne pripadaju zapadnom svetu su po pravilu rezultat ili izvor korupcije, zloupotrebe položaja ili nekih drugih nezakonitih ili netransparentnih radnji.

Takođe, Srbija bi sa ulaskom u NATO ostvarila seriju benefita za sebe i za region. Osim što bi tenzije u regionu splasnule, ne bi nestale, ne treba gajiti zablude - Turci i Grci su već 70 godina u NATO-u pa se gledaju jednako popreko - Beograd bi mogao mnogo bolje i racionalnije da troši novac za naoružanje i vojsku.

BRIKS: DESPOTIJE SVIH BOJA, UJEDINITE SE

BRIKS se često u srpskoj javnosti - pogotovo u antizapadno nastrojenom delu društva koje je u poslednjih deset godina, usled svakodnevne čekićarske propagande režimskih medija, postalo većinsko - navodi kao alternativa za EU, odnosno pandan EU. BRIKS nema dodirnih tačaka sa EU ni po stubovima na kojima počiva, ni po instrumentima koje koristi, a ni po ciljevima koje želi da ostvari.

Ako već treba da poredimo BRIKS sa nekom organizacijom onda je to G7, međutim, kako su stvari počele da se odvijaju, BRIKS je na putu da preraste u novi Pokret nesvrstanih, pogotovo ako budu prihvatili zahteve svih država koje su pokazale interesovanje da postanu članice. Slogan novog BRIKS-a bi mogao da bude “Despotije svih boja, ujedinite se!”.

Indija, Brazil i Južnoafrička Republika nisu despotije kao Rusija i Kina, naprotiv, imaju iza sebe demokratski staž u prethodnih nekoliko decenija, ali su države sa snažnim antikolonijalnim sentimentom koji je lako preobraziti u antizapadni ili antiamerički. U BRIKS žele da uđu samo despotije, diktature ili države na čijem čelu se nalaze autoritarni lideri koji i pored toga što su izabrani u demokratskim sistemima imaju jasne autokratske ambicije.

Kinesko-ruski san je da izvrše tzv. dedolarizaciju, odnosno da sruše dominaciju dolara u transakcijama na međunarodnom planu i status vodeće monete kada su u pitanju devizne rezerve država. Drugi cilj Pekinga i Moskve je da naprave novi svetski poredak i uspostave ekonomski, finansijski, trgovinski sistem koji je bi bio alternativan zapadnom. U tom kontekstu je osnovana “Nova razvojna banka” sa sedištem u Šangaju kao anti MMF.

BRIKS u političkom kontekstu liči na klasične “rogove u vreći”. Kina i Indija su u permanentnom tihom ratu. Članice BRIKS-a nemaju ni približno kompatibilne a kamoli istovetne stavove oko gorućih pitanja na planeti, od Ukrajine do Bliskog istoka. Te razlike i suprotstavljenosti će postati još markantnije sa ulaskom novih članica. Praktično, sem dubokog animoziteta prema zapadu i univerzalnim vrednostima ništa drugo ne vezuje članice BRIKS-a i one koji bi želeli da budu deo tog društva.

HAJKA NA PICULU

Ne zna se da li je gore da u Srbiji i posle 24 godina na evropskom putu ne znaju kako funkcionišu institucije EU ili da znaju ali da beskrupulozno manipulišu računajući na neznanje i neinformisanost ogromne većine građana.

Postavljanje Tonina Picule za izvestioca Evropskog parlamenta (EP) za Srbiju je klasičan primer prethodno pomenute dileme. Samo osobe koje nemaju pojma kako funkcioniše imenovanje izvestilaca Evropskog parlamenta za države kandidate za članstvo u EU mogu da poveruju da je EU sa imenovanjem Picule poslala poruku Srbiji da je ne žele u EU.

Tonina Piculu nije odredio ni EP a još manje EU. Piculu je postavila njegova poslanička grupa u EP. Procedura za izbor izvestioca je kompletno u rukama poslaničkih klubova u EP. Evropske političke porodice zastupljene u EP, sledeći brojnost poslaničkih klubova, biraju države kandidate za članstvo u EU kojima žele da odrede izvestioca. U konkretnom slučaju, prva bira Evropska narodna partija (EPP), zatim Napredni savez socijalista i demokrata (S&D), pa Patrioti, konzervativci, liberali, zeleni i na kraju levica.

Pošto EPP nije izabrao Srbiju, S&D su iskoristili priliku i uzeli nekadašnju najveću jugoslovensku republiku. Dakle, Piculu je postavila njegova politička grupa S&D. Ili, ako hoćete još preciznije, među poslanicima S&D u Komitetu za spoljne poslove EP nikoga nije interesovala Srbija sem Picule da bude izvestilac.

Podsetimo, EP osim završnog glasanja o ulasku nove članice u EU nema nikakvu efektivnu ulogu u procesu proširenja. Rezolucije, izveštaji i drugi akti EP nisu obavezujući za druge institucije EU. O procesu proširenja odlučuju isključivo države članice EU u različitim formatima, od tzv. KOWEB-a (niže diplomate u misijama država članica u EU) preko Korepera (ambasadori država članica pri EU) do Saveta ministara i na kraju Evropskog saveta (šefovi država i vlada).

Kao što Vladimir Bilčik nije mnogo pomogao režimu u Beogradu svojim otvorenim provladinim stavovima, tako ni Picula neće mnogo odmoći svojim eventualnim negativnim odnosom prema vlastima u Srbiji. Sam Picula, kao i njegova politička grupa S&D iskreno su i otvoreno za što brži ulazak Srbije u EU, za razliku od EPP čiji se članovi suštinski ili prikriveno zalažu za što duže odlaganje ulaska zapadnobalkanskih država u Uniju. Možda je upravo to najveći problem u odnosima Beograd i Picule: hrvatski političar suštinski jeste za proširenje, a zvanična Srbija nije, imajući u vidu šta sve treba da se uradi da bi se stiglo do cilja.

( Željko Pantelić )