NEKO DRUGI
Izbori u Gruziji - rusko rušenje EU kandidata
EU je velikim dijelom kriva što je dobila nelojalne kandidate kojima sada Moskva, jednom po jednom, cinično ruši iluziju o bogatom, pouzdanom i nadmoćnom Zapadu
U Gruziji na parlamentarnim izborima pobedu su proglasili i vlast, i opozicija. Dok zvanični rezultati govore o četvrtoj kontinuiranoj pobedi vladajuće partije “Gruzijski san”, predsednica države Salome Zourabichvili izbore smatra falsifikovanim i poziva građane na pobunu.
Međunarodne demokratske organizacije za praćenje izbora beleže brojne neregularnosti, nameštanja, kupovine glasova i zastrašivanje birača.
Početkom nedelje opozicija je ispred Gruzijskog parlamenta počela proteste. Ovi izbori su svojevrsni referendum, a država je na raskršću između dva scenarija - ruske gubernije ili gruzijskog Majdana.
Drama gruzijskih izbora nije samo urušavanje demokratskih institucija, već i vraćanje Tbilisija u orbitu Rusije. Zapad - Rusija geopolitička je relacija više od tri decenije i tranziciona karma ratova te posebne kavkaske republike, sa čvorištem tranzita energenata i izlaskom na Crno more.
Prvi rat je bio početkom 90-ih, drugi “petodnevni” 2008. kao nagoveštaj svega onog što će se desiti i Ukrajini. Upravo je strah od novog rata bila osnovna karta na koju je na izborima igrao “Gruzijski san” na čelu sa proruskim tajkunom Bidzinom Ivanishvilijem. Paradoks Gruzije je da oko 80 odsto stanovnika podržava integraciju u EU, kao i da je proruska vlada u kohabitaciji sa prozapadnom predsednicom Zourabichvili.
Istovremeno, to je dualnost - garancija da Gruzija neće u potpunosti završiti pod čizmom pobesnelog Putina, ali i rizik da pred Tbilisijem, ipak, stoji opasnost od ukrajinskog scenarija. A pitanje je da li Gruzija sa takvim susedom uopšte ima suvereni izbor?
Svakako, rat je za Rusiju uvek opcija i to je sigurna geopolitička prednost pred kojom se svi povlače, uključujući i Zapad.
Ako je na ukrajinskom frontu napredovanje Rusije trenutno limitirano zauzimanjem opustošenih sela i oblasnih gradova, na polju hibridnog rata bivših komunističkih država Putin ima više uspeha.
Pre samo nedelju dana referendum u Moldaviji u vezi s ustavnom kategorijom ulaska u EU prošao je sa svega šakom glasova, a proevropska kandidatkinja na mesto predsednice Maja Sandu osvojila je daleko manje glasova nego što se očekivalo. Slučaj Moldavije hladan je tuš za Brisel i evroentuzijaste koji smatraju da je velikodušna ponuda za Moldavljane članstva u EU kolektivni spas od ruskog imperijalizma.
Bilo bi pogrešno smatrati da je samo strah od Putina i želja za bilo kakvim mirom jedini razlog zbog čega polovina izašlog na glasanje elektorata u Gruziji i Moldaviji podilazi Kremlju.
Tek ćemo videti analize tog specijalnog ruskog hibridnog rata, kao godinama dobro razrađene politehnologije da se posredstvom nacionalnih populističkih političara i propagandnih medija, a uz podršku obećanja o jeftinim energentima i “besplatnoj kobasici” pridobije duša dezorijentisanog birača, čiji su očevi i dedovi nekada trunuli po sovjetskim gulazima.
Jedan od takvih fenomena je Mađarska, sa najglasnijim borcem protiv diktature Brisela, dok sedi na čelu EU - premijerom Viktorom Orbanom. Mađarski premijer je odmah nakon izbora doputovao u Tbilisi kako bi čestitao pobedu novoj ruskoj internacionali.
Mađarsku u proruskim raspoloženjima prati i kolega susedne Slovačke, takođe dugogodišnji premijer Robert Fico.
Bivši češki premijer i milijarder Andrej Babiš, koji pozdravlja Putinove mirovne planove okončanja rata u Ukrajini, takođe je imao svoj ubedljiv politički kambek u septembru na lokalnim izborima osvojivši 10 od 13 regiona.
Poljska kao istorijski arhineprijatelj imperijalne Rusije nešto je u drugačijoj poziciji, jer će biti posle Ukrajine sigurno prva na udaru ruske samoubilačke konjice.
Od bivših socijalističkih republika Srbija je najveći rusofil među kandidatima u EU, iako je Vučić trampio odanost Putinu za otvoreno pretvaranje Srbije u autoritarnu koloniju Zapada.
A svako pominjanje destabilizacije i raspada BiH - otkačaj je u planovima Putinovog drugog evropskog fronta na Zapadnom Balkanu.
Stanje na ukrajinskom frontu nesumnjivo je nova razbuktala zavesa u Evropi od čijeg će pomeranja zavisiti sudbina bivše “komunističke braće” od Jadrana do Kavkaza. Slika fronta će diktirati nivo adrenalina u medijima i straha među biračima.
Međutim, sama neodlučna EU velikim je delom kriva što je dobila nelojalne kandidate kojima sada Moskva jednom po jednom cinično ruši iluziju o bogatom, pouzdanom i nadmoćnom Zapadu. Umesto da je nakon uspešnog ukrajinskog prvog kontranapada NATO odlučno stao iza Kijeva i obezbedio naoružanje hrabrim Ukrajincima, igra toplo-hladno stvorila je među bivšim ruskim satelitima nepoverenje i proračunatost. Šta vidiš na Zelenskom, očekuj na sebi.
Naravno, sada već floskula da se čeka ishod američkih predsedničkih izbora kako bi se okončao rat u Ukrajini.
EU je sigurnu kuću za svoje kandidate Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju pretvorila na poznatu izreku - “samo nas nemojte braniti”. Iza Putinove vojske ostaju spaljeni i do temelja razrušeni gradovi i svi čekaju zaustavljanje rata čija je trenutna poruka - na štetu Ukrajine.
Gruzijski izbor je isto ono što izbegavaju EU, SAD i NATO, a to je direktni rat sa Rusijom. Međutim, on je već tu i pitanje da li je moguće dugoročno izbeći njegovu eskalaciju.
( Boris Varga )