Priče imigranata iz sjeveroistične Indije: "Kad ne mogu reći ni vlastito ime jer ne znam očev jezik"

Jasintin otac ju je naučio mnoštvu engleskih doskočica - ali, kaže, „nikad me nije naučio ni jednu riječ na bengalskom" - kao ni mene moj

5545 pregleda1 komentar(a)
Ilustracija, Foto: Shutterstock
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Da li želite da saznate tajnu, toliko sramnu da sam je decenijama krila?

Samo zbog jednog slučajnog razgovora sam to uopšte otkrila.

Razgovarala sam sa prijateljicom i koleginicom, Jasintom Nandi, koja je spisateljica, kao i ja.

Njen otac dolazi iz severoistočne Indije, kao i moj, a obojica naših očeva odrasla su govoreći bengalski.

Njen otac je emigrirao u Englesku, a moj u Nemačku, gde sam ja odrastala.

Jasintin otac ju je naučio mnoštvu engleskih doskočica - ali, kaže, „nikad me nije naučio ni jednu reč na bengalskom" - kao ni mene moj.

Otac mi se uvek obraćao na nemačkom.

Naravno, čula sam ga kako govori bengalski: telefonom, ili sa nekoliko prijatelja Indijaca koji žive u Nemačkoj, ali nisam mogla da razumem šta je govorio.

Još gore, moje ime, Mitu, je bengalsko, ali izvorni govornici bengalskog jezika su mi rekli da ga ne izgovaram pravilno.

Da, tako je, ne mogu ni svoje ime da izgovorim.

Sve do razgovora sa Jasintom mislila sam da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom. Kakvo je to dete koje ne uči očev jezik?

Mnogi od nas, kako se ispostavilo.

Anik de Hauer je direktorka Mreže harmonične dvojezičnosti i profesorka emerita za usvajanje jezika i višejezičnost na Univerzitetu u Erfurtu u Nemačkoj, i jedna od vodećih svetskih stručnjakinja za to kako i zašto se neke porodice suočavaju sa izumiranjem jezike.

Godine 2003. objavila je rezultate istraživanja upotrebe jezika u 18.000 porodica u Flandriji, regionu Belgije na kojem se govori holandski.

„Otkrila sam koliko se često dešava da dvojezično vaspitana deca ne govore dva jezika", objašnjava de Hauer, koja je i predsednica Međunarodnog udruženja za proučavanje dečjeg jezika.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Istraživanje i kasnije studije de Hauver i drugih u različitim zemljama i na različitim jezicima otkrile su da između 12 i 44 odsto dece koja odrastaju slušajući dva ili više jezika, zapravo na kraju govore samo jedan jezik.

„Većina beba počinje učenjem reči na oba jezika. Ali kada pođu u predškolsku ustanovu, nastavljaju samo sa jednim. I zašto je to tako? Zato što odjednom postoji fokus samo na ovom jednom delu njih i deca ubrzo osećaju da im je drugi jezik bezvredan. Bezvredan!"

Kada sam počela da razmišljam o tome, nisam mogla da prestanem da pitam ljude kakav je osećaj kada ne mogu da govore jezik svoje porodice.

Mnogi su otkrili osećanja koja su krili ceo život.

„Moj otac je rođen u Libanu, ali je arapski pričao samo telefonom ili sa posetiocima ili u restoranima", kaže Andrea Karime, dečja spisateljica i pripovedačica iz Nemačke.

„Kao dete, mislila sam da govori tajnim jezikom. Moj otac je za mene postao tajna."

„Kada su moji roditelji razgovarali o stvarima koje nismo smeli da čujemo, prešli bi na bengalski. Jezik je korišćen da bi nas držali podalje", rekla je Emili Čovduri, umetnica sa sedištem u Berlinu, o odbacivanju.

Pogledajte video: Direktor Duolinga - „Učite društvene veštine"

Istovremeno, i prilično paradoksalno, za nas koji smo nasledili izgled i imena svojih predaka, često postoji šira društvena očekivanja da ćemo govoriti njihovim jezikom.

Kada to nije slučaj, reakcija može biti oštra. Volim pesmu „Osam ispovesti mog jezika".

Pesnik Noel Kinjones, koji je rođen i odrastao u SAD-u, opisuje iskustvo portorikanskog porekla, ali ne govori tečno španski:

Moje prezime je poziv strancima koji kažu: tvoji roditelji su trebali da te nauče".

Ili: trebalo je više da se potrudite, kao da mališani stavljaju prste u uši čim roditelji govore španski.

Među Latinoamerikancima koji ne govore španski, postoji uobičajeno iskustvo da osećaju stid ili da se njihov identitet dovodi u pitanje zbog izumiranja jezika, pokazuju istraživanja.

Mislim na ove izgubljene jezike kao na naše „druge jezike".

Oni su prisutni kod naših predaka i u sećanjima iz detinjstva, a opet, začudo van domašaja, jer ih sami nikada nismo naučili, ili smo bili ohrabreni da ih zaboravimo.

U mom slučaju, zapravo su bila dva gubitka.

Nisam naučila ni maternji jezik moje majke, poljski.

Dok sam odrastala, moji roditelji su bili upozoreni da me ne uče bengalskom ili poljskom.

Rečeno im je da ako deca uče više od jednog jezika istovremeno, neće naučiti nijedan od njih kako treba. Kao da bi njihovi jezici mogli da kontaminiraju „pravi" jezik - u ovom slučaju nemački.

„To, nažalost, nije prošlost", kaže de Hauer, misleći na davno opovrgnutu ideju da dvojezičnost može da sputava decu ili da ih zbuni.

U stvari, istraživanje je pokazalo da dvojezični dečji govor ne kasni, a njihova sklonost da ponekad mešaju jezike (poznato kao prebacivanje kodova ili prevođenje) ne znači da brkaju ta dva. Umesto toga, to je znak da oni snalažljivo koriste dvostruki rečnik, birajući najprikladnije reči za svaki dati kontekst.

Marta Bigelou, profesorka za učenje drugog jezika na Univerzitetu Minesota u SAD-u, kaže da još postoji mnogo pogrešnih uverenja o učenju jezika, „kao da je bolje ne prevoditi (mešati jezike), kao da je bolje iz nekog razloga znati manje nego znati više".

Ova uverenja imaju konkretan uticaj: „(U Sjedinjenim Državama) savet je i dalje da je za učenje engleskog najbolje samo govoriti engleski."

Čak i kada su drugi jezici u pitanju, postoje jasne razlike u načinu na koji se društvo odnosi prema njima.

Engleski je sveprisutan u Nemačkoj i smatra se poželjnim.

Moj muž je Britanac i sa njim svi govore engleski, iako je njegov nemački često bolji od engleskog, ali drugi jezici nisu dobrodošli na isti način.

Turski je jedan od najvećih manjinskih jezika koji se govori u Nemačkoj, sa istorijom koja seže do radne migracije iz Turske 1960-ih.

Pa ipak, oni koji govore turski i dalje se suočavaju sa diskriminacijom.

Godine 2020. učiteljica je ukorila devetogodišnju devojčicu jer je pričala turski sa drugaricom na igralištu njihove škole u Nemačkoj.

Za kaznu joj je naređeno da napiše esej pod naslovom: „Zašto govorimo nemački u školi".

Dobijeni esej je uključivao naslove kao što su: „Ne smemo da govorimo maternji jezik. Da bismo poboljšali naš nemački".

Njena porodica je podnela zvaničnu žalbu uz podršku advokata, koji se pitao da li bi dete koje govori engleski tokom pauze bilo kažnjeno na isti način.

Među Nemcima turskog porekla postoji izreka: turski nije jezik koji učite, turski je jezik koji zaboravljate što je pre moguće.

Kada je moj rodni grad u Nemačkoj, Dizeldorf, postavio uličnu tablu na arapskom u čast proslave višejezičnosti, ona je bila umazana rasističkim grafitima i privukla je onlajn komentare koji su zahtevali da „oni" nauče nemački.

Dok je ulični znak na japanskom koji je postavljen u isto vreme bio netaknut.

Šta objašnjava ovu dramatičnu razliku u tome kako se jezici vrednuju?

Pogledajte video: Kako je Zoran Radičeski iz Severne Makedonije naučio više od 20 jezika

Istraživanja sugerišu da se često uopšte ne radi o jezicima - već o društvenim stavovima, posebno prema imigraciji.

„U Nemačkoj se imigracija još posmatra kao izuzetak od pravila, kao nešto što nije poželjno. Deca koja govore drugi jezik kod kuće posmatraju se kao deca koja ne govore nemački kod kuće", kaže Mark Terkesidis, poznati autor u oblasti studija migracija i rasizma i član Akademije umetnosti sveta.

„Dakle, kada ova deca dođu u školu, fokus je na deficitu, a ne na resursima."

Gubitak koji nastaje može imati dubok uticaj na porodične odnose.

Roditelji mogu biti tužni ako deca ne govore njihov jezik.

Ova osećanja mogu ići u oba smera.

Dženis Nakamura, profesorka engleskog jezika na Univerzitetu Kanagava u Japanu, proučavala je decu u mešovitim porodicama u Japanu koja nisu mogla da govore jezik svog roditelja koji nije Japanac.

Kao odrasli, mnogi su bili ljuti na svoje roditelje.

Ovo je ono što je Nakamura opisala kao „kajanje zbog jezika": osećaj izgubljene prilike, jer nisu naučili drugi jezik.

De Hauer komentariše:. „Dakle, kako god da kažete, nije dobro za porodične odnose. Zaista je veoma važno govoriti jezike svojih roditelja: za roditelje, za decu, za porodicu."

Postoji mnogo stvari koje društvo može da uradi i podrži ovaj proces, kaže de Hauer.

Jedan praktičan primer je kako se višejezičnost tretira u školama.

„Zaista je potrebno aktivno - aktivno! - poštovati sve jezike koje deca donose u učionicu i postoje veoma jednostavni načini da se to uradi. Na primer, pravilno izgovaranje imena dece."

U tom trenutku intervjua počela sam da plačem, razmišljajući o svom imenu i nesposobnosti da ga tako dugo izgovorim kako treba.

Prema mišljenju de Hauer, takvi mali koraci bi mogli da naprave veliku razliku, kao što bi jednostavno mogli da pitate decu kako da kažu „zdravo" na jeziku koji govore kod kuće.

„Važne stvari poput toga. A onda možete naučiti ove", nastavlja ona.

„I možete zamoliti decu da vam pomognu. A onda će sva deca u odeljenju morati da nauče kako da se pozdrave sa ovim novim detetom. To nije pitanje novca. To je pitanje promene stava."

Ovo uvažavanje, dajući jezicima vidljivije prisustvo, takođe može biti od pomoći, kaže Bigelou.

„To ne bi trebalo da bude samo 'jezik kod kuće', to bi trebalo da bude 'jezik svuda' koji je legitiman u mnogim javnim prostorima kroz jezičku politiku i natpise na ulicama."

Na ličnom nivou, naravno, postoji još jedan način da se popravi gubitak jezika: vraćanjem „drugog jezika" kasnije u životu.

Ovo može biti mnogo teže nego što zvuči.

Kao odrasla osoba, pokušavala sam da naučim bengalski iznova i iznova. I opet.

Posle godina truda, jedna od retkih rečenica koju mogu da kažem je: Ami Bangla tschiketschi. (Učim bengalski).

Što se čini kao laž.

Jedino što sam naučila je da je sada jednostavno prekasno za to.

Na moje iznenađenje, Bigelou se ne slaže.

„Nije neophodno učiti jezik mlad. Mlađe nije uvek bolje."

Takozvani kritični period učenja jezika, tokom kojeg možemo naučiti da ga tečno govorimo, duži je i fleksibilniji nego što se ranije mislilo, pokazuju istraživanja.

Godine su jedan od mnogih faktora koji utiču na uspeh u učenju jezika, pokazale su studije, pored drugih faktora kao što su koliko vremena ulažete u učenje jezika, vaša motivacija i da li imate zajednicu sa kojom biste to podelili.

Bigelou takođe predlaže da budemo fleksibilniji u tome kako gledamo na višejezičnost:

„Ne morate da budete savršeno tečni, ili toliko tečni na svim svojim jezicima kao na najjačem. Ne treba da držimo lestvicu tako visoko."

Za neke, višejezičnost može značiti povremeno korišćenje reči ili fraza iz jednog od porodičnih jezika:

„Postoji mnogo načina da se bude višejezičan".

De Hauer kaže da razmišljanje o vašim potrebama takođe može pomoći da odaberete pravu strategiju učenja.

„Ako postoji emocionalna potreba da se povežete sa porodicom, ili sa poreklom, ili jednim delom porekla, onda nemojte započinjati jezičko putovanje učenjem da čitate i pišete na tom drugom jeziku. Počnite sa učenjem da pričate i vodite razgovore. Želite steći prijatelje".

Ova ideja o povezanosti odjekuje.

Još uvek osećam bol što ne mogu da čitam knjige koje je moj otac voleo kada je bio dete, ali takođe osećam radost kad god čujem bengalski, prepoznajući ga na ulici čak i iz daljine.

Mogu da volim bengalski iako nikada neću moći da ga izgovorim kako treba.

Mogu da pronađem značenje u njegovim posebnim karakteristikama, kao što je činjenica da bengalske imenice i zamenice nemaju rod - ili sve rodove.

I moj omiljeni: bengalski ima šest gramatičkih padeža, a četvrti padež je samo za bezuslovni poklon koji ne morate da vraćate.

Nadam se da će svi naši jezici jednog dana biti ovo: pokloni koji se besplatno daju i primaju.

Pogledajte video: „Mi smo ponosni Romi" - borba mladih za očuvanje romskog jezika

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk