Biznismen i novinarka

Ako smjestimo radnju u Podgoricu, ako su akteri biznismen i novinarka, vrlo je vjerovatno da će biznismen napasti novinarku. Takav je trend. Zato su svi užasnuti napadom na novinarku od strane biznismena, ali niko nije iznenađen.

Užas je koliko im se moglo, i što misle da im se i danas može. Jer, biznismenima je sve bilo malo, brali su decenijama pare kao sa drveta. U okvirima Crne Gore, oni su bili na krovu tog njihovog svijeta. Jači od zakona, jači od naroda, jači od policije.

Što uradi biznismen skorojević kad se za njegove radinosti i rabote interesuje novinar? On pomisli da je sve ring, pa po principu “vidjela žaba da se konji kuju”, biznismen otvori sebi portal. Jer, što je to, par klikova i pretplata, gurne se nekome ko zna WordPress par hiljada i udri i udri. Udar nađe iskru u kamenu, sve postaje aktuelno, biznismen sebi otvori portal i gazi redom.

Poslije se čudimo? Sad se iščuđavamo? Pa zar nisu postojali napadi na novinare i kritičare režima i biznismena sa pečurka portala? To je napad, to je uvertira. Prvo kreće verbalni i medijski napad, pa ako ne upali, prelazi se na plan B. Fizički napad je samo slijed događaja.

Zato se ne smije zaboraviti čuvena najava medijskog linča koja je počinjala sa “Slijede vijesti Minut, dva”. Nekima su tih minut, dva zagorčavali život, dugo godina. Neki su automobili paljeni ispred redakcija, novinari prebijani i ubijani. Ne smije se zaboraviti što su radile partije udružene sa biznismenima. Jer, sve ovo danas je rezultat te sprege biznisa, politike i kriminala. Sveto trojstvo koje je postalo jedinstvo.

Trenutak u kom tri mužjaka napadaju jednu ženu, novinarku, pred njenim djetetom, čupaju je za kosu i udaraju je alarm koji mora da zvoni u svakom domu. Situacija u kojoj se biznismen blizak političarima i policajac blizak biznismenu nađu i udruženo mlate novinarku, to znači da smo ogrezli u sili i nepravdi. Biznismen misli da to tako treba zato što ko zna što mu je sve prošlo do sad.

Mogu koliko hoće političari i vlasti i opozicije da se zgražavaju, NVO sektor da oštro i najoštrije reaguje, dok ne krenu da liječe društvo, ovo će da se ponavlja. Ako ne učine sad nešto, odmah, krupno, onda su glumci, a biće i saučesnici u svemu što dolazi. Jer, ako je kad bio trenutak, sad je. Imaju (ne)zvanično sve poluge vlasti, sva ministarstva u svojim rukama, mogu ako žele da srede državu. Ako to sad ne učine, a na dobrom su putu da samo nastave sa izgovorima, od popravke i izlječenja nema ništa.

Dok se u parlamentu pominju čojstvo, pravda, ugled, imidž i kredibilitet, državnost i identitet, uveče u gradu biznismen čupa za kosu i mlati novinarku pred djetetom. Nema tu ni časti ni ugleda, ni imena ni ničega. Ima samo nasilja, koje mora da se iskorijeni. Sve ostalo su prazne priče i loš PR. Džaba se mršti Ministar MUP-a, od mrštenja građanin nema vajde. Od hapšenja možda i ima, a treba da se hapsi, nažalost ima i ko.

Mnogi šetaju slobodno iako to nisu zaslužili. Mnogi koji su navikli da šamaraju, pljuju i prijete. Rade to i dalje jer im nije pokazano i dokazano da su se vremena promijenila. Možda se i nisu promijenila, zato to i rade.

Znaćemo da su se vremena promijenila i da je svanulo tek kad se kriminalci i bizmeni uprpe dovoljno, da se uplaše reakcije države, pa počnu da se autocenzurišu i ne napadaju ljude i ne kradu od države. Tek tad. Za sad, izgleda da od toga da se kriminalac plaši države nema ništa.

( Đuro Radosavović )