Kralj trgovinskih tarifa

Dok je Donald Trump poručivao Amerikancima da imaju pravo da budu ljuti zbog ekonomskih teškoća koje trpe, demokrati su ih ubeđivali da greše ako se tako osećaju. Izborni rezultat pokazuje koja je poruka glasačima bila bliža.

Putovanje Sjedinjenim Državama otkriva koliko je središnji deo ove zemlje opustošen. Nekada ponosni gradovi bore se da održe u životu pošte i trgovačke molove, dok broj beskućnika i žrtava epidemije smrti iz očaja nastavlja da raste. Velikim delovima pejzaža koji pamte srećnija vremena dominiraju parkovi s prikolicama u kojima žive porodice, skladišta Amazona i poneki džinovski zatvor. Prosperitetni stanovnici gradova preleću preko puste zemlje, putujući iz jednog ultrabogatog grada u drugi, na istočnoj ili zapadnoj obali. Kako je Amerika završila u tako lošem stanju?

Mnogo šta se promenilo od zlatnog doba američkog kapitalizma. U dve decenije posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su bile zemlja suficita. Dok su Evropa i Japan ležali u ruševinama, američke vlasti ne samo da su fiksirale kurs dolara prema valutama zemalja saveznica, nego su im uputile i ogromne količine dolara (u obliku pomoći i kredita) da bi prijateljski nastrojeni stranci mogli da priušte sebi kupovinu američkih proizvoda. Kroz ta dva odvažna poteza Amerika je osigurala dolarizaciju Evrope i Japana.

Sistem iz Breton Vudsa je funkcionisao, jer je američki suficit značio da se sa svakim novim kadilakom, vestinghaus frižiderom i boingom koji evropski i japanski kupci uvezu iz Amerike dolari upućeni u Evropu i Japan vraćaju kući. Bio je to obostrano koristan proces globalnog recikliranja.

A onda, na vrhuncu Vijetnamskog rata, sve se promenilo. Prvo, produktivnost američkih fabrika je počela da zaostaje za onima u Nemačkoj i Japanu, zbog čega je trgovinski bilans SAD prešao u minus. Amerika je više uvozila nego što je izvozila. Drugo, velika količina dolara koje je Pentagon trošio na rat u Vijetnamu završila je u evropskim i japanskim bankama. Bujica dolara napuštala je američke obale i stvarala dolarska jezera u Evropi i Japanu.

Novac je završavao u stranim centralnim bankama. Američki trgovinski partneri su neko vreme koristili prednost fiksnog kursa da dolare zamene za sopstvenu valutu ili da kupuju zlato po fiksnoj ceni. Ali, u avgustu 1971, predsednik Nixon je taj sistem ukinuo.

Nemačka marka i jen vrtoglavo su skočili u odnosu na dolar, kao i mnoge druge strane valute. Strane centralne banke nisu znale šta da rade s dolarima u svojim trezorima. Ako bi Bundesbanka, na primer, upotrebila dolarske rezerve za kupovinu nemačkih marki, tražnja za nemačkom valutom bi se uvećala, što bi nanelo štetu nemačkim izvoznicima. Zato su strane centralne banke odlučile da dolare iskoriste za kupovinu američkih državnih obveznica.

Tako je sve počelo. Američkim trgovinskim deficitom indirektno je finansirana američka vlada, što je osiguralo održavanje visoke američke tražnje neophodne stranim kapitalistima za pozitivan neto izvoz u Ameriku. Zauzvrat, Nemci, Japanci, Saudijci i ostali usmeravali su dolare u SAD da bi kupovali obveznice, nekretnine u Njujorku, Kaliforniji i Majamiju, kao i deonice u malom broju kompanija za koje su dobili dozvolu Vašingtona.

To je razlog zašto desetak godina kasnije, u mandatu Ronalda Reagana, nefinansirana smanjenja poreza nisu izazvala inflaciju ili krizu dolara. Rast američkog deficita podsticao je globalnu tražnju i podmazivao zupčanike procesa finansijalizacije. Strani kapitalisti su kupovali sve više američkog duga i nekretnina, a cene imovine rasle su širom Amerike. Dok je Reagan uživao u slavi, Amerika se pretvarala u mesto preskupo za poslovanje.

Otprilike u vreme američke finansijalizacije, Deng Sjaoping je otvorio Kinu, što je Vašington pozdravio. Kina je imala koristi od ulaska u neobični globalni mehanizam recikliranja dolara - omogućen visokom američkom tražnjom na osnovu državnog deficita - i njen razvoj je tako značajno podstaknut. A onda su američki konglomerati doživeli prosvetljenje: s obzirom da je Amerika postala preskupa za poslovanje, zašto ne bismo proizvodne linije poslali u Kinu, tamo gde su zemlja i radna snaga mnogo jeftiniji. Čak su i dolari kineskih kompanija na kraju završili u Americi, snažeći dalje američki državni budžet, banke na Vol stritu i trgovce nekretninama na istočnoj i zapadnoj obali.

Jedan kineski zvaničnik mi je u neformalnom razgovoru jednom sve to opisao kao unosni „mračni pakt“ između američkih rentijera, američkih konglomerata, američke vlade i kineskih kapitalista. Ko su gubitnici? Uglavnom američka radnička i srednja klasa. O globalnoj stabilnosti da i ne govorimo. Jer dok je cunami dužničkih dolara preplavljivao Vol strit, lokalni bankari su smislili đavolski komplikovane načine klađenja na cene različitih klasa imovine i - što je bilo katastrofalno - klađenja na tuđe opklade. Kladioničarska kula sazidana na dugu na kraju se srušila, što je pokrenulo Veliku finansijsku krizu 2008.

Barack Obama je postao predsednik obećavajući biračima da će pomoći žrtvama krize i kazniti one koji su je izazvali. Nažalost, učinio je upravo suprotno. U najbržoj političkoj izdaji u američkoj istoriji, Obama je u Ministarstvo finansija doveo upravo ljude koji su dozvolili da Vol strit poludi (Tim Geithner i Larry Summers). Njihov zadatak je bio da spasu kriminalne bankare i nametnu mere štednje za većinu Amerikanaca. U tom svetlu, može se tvrditi da Trump svoju političku karijeru duguje Obami.

Ako posmatramo stvari u širem vremenskom okviru, od sedamdesetih godina do danas, ko je najviše oštećen pomenutim „mračnim paktom“? Odgovor je: velika većina Amerikanaca, od kojih 60% živi od čeka do čeka i jedva može da priušti sebi kuću i najnužnije stvari.

Dakle, Trump ne greši kada osuđuje način na koji je američka vladajuća klasa gurnula američki narod u zamku siromaštva u bezobrazno bogatoj zemlji. Takođe ne greši u slutnjama da su američki ratovi bili sredstvo skretanja pažnje s onoga što je Ameriku činilo moćnom nakon što je izgubila trgovinski suficit krajem šezdesetih: to je kontrola globalnog sistema recikliranja dolarskog duga.

Ipak, spektakularno greši ako veruje da se „pokolj“ Srednje Amerike može zaustaviti vrtoglavo visokim carinama na kineske i evropske proizvode, a da to ne ugrozi njegov voljeni sektor nekretnina i berze. Ako se visokim carinama dovede u pitanje „mračni pakt“ o vraćanju dužničkih dolara u Ameriku, kojima se finansira izvoz stranih kapitalista u SAD, ogromno bogatstvo američkih rentijera i finansijera preko noći će nestati. Da bi pomogao većini, čiji je glas upravo dobio, Trump bi morao da se okrene protiv sopstvene klase rentijera i finansijera.

Da zaključim, Trump pred sobom ima dve opcije. Može demontirati „mračni pakt“ i ostati veran većini, čime bi rizikovao bes tržišta nekretnina i berzi do kojih toliko drži. Ili ih može pustiti da nastave da cvetaju, i tako izdati većinu koja ga je vratila u Belu kuću. Nikako ne može uraditi i jedno i drugo. Prepuštam čitaocima da pokušaju da pogode šta će izabrati.

(UnHerd; Peščanik.net, prevod: Đ.Tomić)

( Janis Varufakis )