Ezop, nasilje, seks i politika: Zašto izvorne basne nisu bile za djecu

Evo jedne lepe Ezopove basne, broj 61 u mom skorašnjem prevodu četiri stotine basni. Ona nije među najčuvenijim i najpoznatijim, ali je na neki način tipična i time zgodna za uvod u basne.

Miš ugrize bika i bik ga pojuri, razjaren od bola. Ali miš je pobegao u rupu u zidu pre nego što je bik uspeo da ga uhvati. Bik je zario noge u zemlju i počeo je rogovima da kopa zid, ali se na kraju umorio, legao i zaspao pored rupe. Utom je miš promolio glavu, uspuzao uz bika, ponovo ga ujeo i sakrio se u rupu. Bik je skočio na noge, ali ništa nije mogao da uradi. A miš mu ciknu: “Nije uvek veliki taj koji ima moć. Nekad se mali i slabašni stvor pokaže kao jači”.

Zovem je “ezopovskom” radije nego “Ezopovom”, jer je zbog nedostatka dokaza nemoguće sa sigurnošću reći išta o Ezopu, pa čak ni to da li je takva ličnost uopšte postojala. (Mislim da verovatno jeste, upravo kao što je verovatno postojao i Homer.)

Prvo što valja primetiti u vezi s ovom basnom - a to bi moglo neke čitaoce i da iznenadi - to je da je ona neskriveno politična. Ova basna pridružuje se nekim drugim u kojima se ukazuje, sa nadom, da slabi nekada mogu da savladaju bogate i moćne. Sad, deo legende o Ezopu je i to da je on sam bio rođen kao rob, a da je oslobođen tek kao mladić. Otud biste mogli pomisliti da je u prirodi basne da staje na stranu siromašnih i ugnjetenih, ali većina basni u stvari savetuje siromašne da ne pokušavaju da ljuljaju kavez; bogati i moćni prosto su toliko arogantni, brutalni i dobro naoružani da običan svet nema nikakve šanse protiv njih.

Ovakve upozoravajuće basne u skladu su sa brojnim drugim koje savetuju ljudima da spoznaju sopstvene granice i ne pokušavaju da budu nešto što nisu; vuk ne samo da ne menja svoju ćud, nego ne bi trebalo to ni da pokušava. Za stvaraoce basni je razboritost najvažnija vrlina, ali razboritost po samoj svojoj suštini ne ide uz ekstremne postupke.

Dakle, basne - a znamo za više od sedam stotina njih - nude nekonzistentne poruke. One su svaštara. Još od detinjstva su nam najpoznatije basne sa životinjama koje nose prikačeno naravoučenije. Ali u mnogim basnama uopšte nema životinja. Imamo pričajuće nežive stvari kao što su zidovi ili grmlje, delove ljudskog tela koji govore, ljude i bogove. I nije cilj svake basne da pruži naravoučenije. Neke od njih su samo šale; neke su etiološke (objašnjavaju poreklo nečega, poput kratkih verzija Kiplingovih Istinitih priča); neke su prosto zabavne priče.

Ali svim basnama jedno je zajedničko: prvobitno definitvno nisu bile pisane za decu. Gorepomenuta basna je u tom smislu tipična, jer je pozadina svih basni svet odraslih. Najekstremniji primer je basna o ćerki koju je incestuozno silovao otac. Nemalo njih sadrži seks i prostakluke. Mnoge su otvoreno politične. A svet u njihovoj pozadini nije baš prijatno mesto: životinje u basnama obično su surove, prepredene, grabljive, varaju i nemilosrdne su; ismevaju nesreću drugih, preziru slabije od sebe, hvalisave su i trube o tuđim greškama. To sigurno nisu vrednosti kojima bismo hteli da učimo svoju decu!

Međutim, mnoge basne mogu se adaptirati za potrebe obrazovanja dece. To je često rađeno na engleskom jeziku u decenijama nakon što su politički aktivista Rodžer Lestrejndž i filozof Džon Lok zatražili početkom 1690-ih da se basne koriste u te svrhe. Ovaj fenomen datira još iz daleke prošlosti, bar od trećeg veka pre nove ere, kada je pisac Filostrat s Lemnosa (misli se na sofistu Filostrata Starijeg, prim. prev) svrhu basni opisao kao “učenje dece o životu” (O slikarstvu, 1. 3). Međutim, one na početku nisu pisane ili pričane kao poučne priče za decu; nisu antički pandan Poučnim pričama za decu Hilea Belaka. I tako nijedna od mnogih knjižica sa basnama za decu nije zapravo prevod bilo kog antičkog teksta; to su prepričavanja sa radikalnim izmenama. Posledica ovih dečjih verzija je ta da su nam najpoznatije basne koje izražavaju pretpostavljeno naravoučenije priče. Evo jedne kratke (broj 156 u mojoj zbirci):

Udovica i kokoška

Imala udovica kokošku koja je legla samo jedno jaje dnevno. Dosetila se zato da bi kokoška, ako bi je hranila češće, onda dvaput dnevno nosila jaja. Ali kad je to uradila, kokoška se udebljala i prestala je da nosi jaja i jednom dnevno.

Poenta ove priče je da mnogi ljudi, želeći iz pohlepe više, gube i ono što već imaju.

Većina basni ima upravo ovakva naravoučenija. Nekad je naravoučenije dato unapred a ne posle priče; neke basne imaju oba, jedno pre, a jedno posle. Ali, prema mom mišljenju, najranije basne su one poput “Bika i miša”, gde je naravoučenije ubačeno u priču i iznosi ga jedan od protagonista priče. Ili je u takvim basnama, ako one i nisu najstarije, zadržana struktura najstarijih basni.

Značajan je kontekst u kom su basne isprva pričane. Pričali su ih političari (posebno da bi kritikovali rivale), pisci govora, filozofi i drveni filozofi; pojavljuju se u poeziji svih vrsta, od prelepe lirike arhajskog perioda (750-480 godine p.n.e) do grubih komedija klasičnog perioda (479-323); pričane su za ognjištima, kao šale na gozbama i drugim veselim skupovima.

U svim ovim kontekstima basna je morala da bude kratka, jasna, jezgrovita. Čim naiđemo na dužu basnu - a neke od njih protežu se na nekoliko stranica - znamo da je to novija basna ili elaboracija neke starije. A još jedan važan razlog za to da basne budu kratke je taj što one isprva nisu pisane za čitaoce, nego su nastale pre pojave pisma ili su pričane nepismenoj publici. Mnogi efektni završeci basni su propali ako je pripovedač osećao da mora da ukaže na naravoučenije priče.

Da bi zadržale jezgrovitost, ove kratke basne imaju jasnu, trodelnu strukturu; često se sastoje iz samo tri rečenice. Tipična basna počinje davanjem osnovnih informacija potrebnih da bi čitalac ili slušalac mogao kreativno da zamisli scenu. Posle uvoda u prizor i likove, počinje radnja priče, a onda konačno i završni komentar, koji obično nosi naravoučenije ili pouku priče. Bacite ponovo pogled na “Bika i miša”: ima više od tri rečenice, ali se jasno vidi ova trodelna struktura. A jednostavnost te strukture prati i jednostavan jezik. Retoričar poznat kao Nikola Sofist rekao je: “Jezik bi trebalo da bude jednostavan i neizveštačen… tako da je značenje savršeno jasno, a da se rečeno ne čini uzvišenijim od protagonista, posebno kad su to životinje” (Progymnasmata 11).

Mogu da se setim dva glavna razloga za to što su se životinje brzo proširile basnama. Prvo, priče o životinjama date su u bezbrižnom tonu, tako da je žaoka poruke ublažena. Drugo (iako su i same basne tome dosta doprinele) ljudska mašta već je većini stvorenja pripisala ljudske osobine: lukava lisica, divlji vuk, stidljivi zec, moćni lav, blesavi majmun, ponosni konj, strpljivi bik. Činjenica da su tim životinjama već pripisane takve osobine olakšavala je posao pripovedačima. Da su pisali ili pričali direktno o ljudskim bićima, morali bi da gube vreme pripisujući protagonistima bitne osobine. Ovako su priče mogle da ostanu jezgrovite.

(Lithub; preveo: Matija Jovandić)

( Robin Voterfild )