Zašto je Crna Gora završila u klubu prijatelja Moskve?

Crna Gora se prošle nedelje našla u društvu “prijatelja Moskve” u najvažnijem italijanskom dnevniku “Corriere della Serra”. Podgorica je svrstana u “istočnu četvorku”, zajedno sa Slovačkom, Mađarskom i Srbijom, koje u svojim vladama imaju rusofile u vladajućoj koaliciji.

Osim pomenute četiri zemlje, označene su i države u kojima rusofilske stranke beleže veliki uspon na izborima ili u ispitivanjima javnih mnjenja. Među njima su Austrija, Češka Republika, Rumunija, Bugarska, Moldavija, Gruzija i nemačka pokrajina Tiringija. Povod za crtanje mape prijatelja Rusije bili su poslednji izborni rezultati rusofilskih partija u Austriji, Rumuniji, Gruziji, Moldaviji i nemačkim pokrajinskim izborima.

Ovde treba napomenuti da je “fotografija” država sa simpatijama prema Kremlju ili sa rusofilskim partijama u vladajućim koalicijama nepotpuna i, eufemistički rečeno, neprecizna.

U italijanskoj vladi, baš kao i u crnogorskoj, imamo rusofilske partije. Liga Matea Salvinija je jednako, ako ne i više, rusofilska od Nove srpske demokratije, Demokratske narodne partije ili Socijalističke narodne partije. Da ne govorimo da u najjačoj partiji vladajuće koalicije Braća Italije i Forca Italiji, imamo tvrdo jezgro rusofila. Dakle, ako neko kaže da je Crna Gora prijatelj Moskve onda u isti koš mora da stavi i Italiju.

Takođe, za razliku od Slovačke, Mađarske i Srbije, gde lideri sa jasnim simpatijama prema Putinu vode glavnu reč, u Crnoj Gori to nije slučaj. Premijeru Milojku Spajiću može da se zameri dosta toga, ali ne može da se etiketira kao rusofilski političar, bilo iz ubeđenja ili pragmatičnosti, kao Robert Fico, Viktor Orban ili Aleksandar Vučić.

Dalje, “Corriere della Sera” se limitira samo na uspeh Alternative za Nemačku (AFD) u Tiringiji, a osvojio je i više od 30 odsto glasova u Saksoniji. Na nacionalnom nivou, pred izbore za Bundestag u februaru, AFD po svim istraživanjima javnog mnjenja nalazi se na drugom mestu, iza demohrišćana, sa oko 20 odsto podrške.

Zaboravljena je i Francuska. Nacionalno okupljanje Marin Le Pen je, pojedinačno, najjača politička stranka sa preko 25 odsto podrške u biračkom telu Pete republike. A među rusofile treba upisati i radikalno-levičarsku “Nepokorenu Francusku” Žan-Lika Melanšona. U prevodu, jedna trećina Francuza glasa za rusofilske stranke.

U tri najveće i najznačajnije zemlje EU, partije naklonjene Moskvi su ili u vlasti ili su najveće opoziciona stranka, sa trendom daljeg rasta.

Na evropskom jugoistoku, od Karpata pa do Crnog i Jadranskog mora, rusofili imaju apsolutnu vlast u Bratislavi, Budimpešti, Beogradu i Tbilisiju, u Crnoj Gori su manjinski partner u koalicionoj većini, dok su u Austriji, Rumuniji (prvi krug predsedničkih izbora), Bugarskoj osvojili najviše glasova na poslednjim izborima. Slobodarska partija Austrije i Građani za evropski razvoj Bugarske Bojka Borisova i pored relativne većine u nacionalnim parlamentima nisu u poziciji da formiraju vladajuće koalicije. U Moldaviji predsednica Maja Sandu je pobedila samo zahvaljujući glasovima iz dijaspore.

Uspon rusofilskih partija ili stranaka koje imaju blagonaklon stav prema Moskvi ima nekoliko zajedničkih imenitelja, kako u istočnoj tako i u centralnoj i zapadnoj Evropi. Dobar deo pozicija nema, prividno, nikakve veze sa Rusijom, ali su nepogrešivo na liniji slike koju Kremlj želi da projektuje na unutrašnjem i spoljnom planu.

Prva karakteristika je da ruska propaganda, otvorena preko ruskih medijskih ispostava i perfidna preko društvenih mreža, širi razne oblike mržnje i strahova: od one prema strancima, pripadnicima drugih religija ili etničkih grupa, liberalnom društvu, seksualnim i drugim manjinama. Istovremeno se propagiraju tradicionalne, konzervativne vrednosti i vulgarni nacionalizam uz antievropsku ili evroskeptičnu retoriku.

Ako uzmete sve partije sa rusofilskim predznakom, zapazićete da sve imaju gotovo iste stavove prema strancima, muslimanima, seksualnim manjinama, lakim drogama, abortusu, vakcinama, liberalnoj ekonomiji i društvu, i naravno, sve su, nepogrešivo, “patriotske”. Njih ne interesuje pojedinac već narod, nacija, država. Nije bitna sadašnjost, nego budućnost i u njoj nema mesta za Evropsku uniju ili se ona prikazuje kao nefunkcionalna, skupa, birokratska organizacija s ciljem da limitira slobode, suverenost i prava država i naroda. Iza se krije želja Moskve da se uspostave isključivo bilateralni odnosi u Evropi u kojima bi ona, kao najveća, dominirala. Jedno je kada Moskva mora da komunicira sa Talinom kao glavnim gradom Estonije, a sasvim drugo kao delom EU i NATO-a.

Ruski uticaj je očigledniji u stavovima prema ruskoj invaziji na Ukrajinu, Sve rusofilske partije su veliki “mirotvorci” kada se priča o ruskoj invaziji na Ukrajinu. Međutim, oni se ne zalažu da Moskva povuče svoje snage i vrati okupirane teritorije Ukrajini, već da Kijev prihvati uslove Kremlja i praktično “kapitulira”, a sve pod plaštom brige za ukrajinski narod koji trpi velike ljudske gubitke i uništavanje ekonomskih i prirodnih resursa.

Treći zajednički imenitelj je širenje anksioznosti preko brojnih teorija zavera i mogućeg trećeg svetskog rata, odnosno pothranjivanje ideje da je Rusija spremna i sposobna da započne nuklearni rat koji bi, verovatno, značio i kraj čovečanstva kakvo smo poznavali. Cilj takvog narativa je da se kreira atmosfera u kojoj bi Zapad trebalo da izađe u susret Moskvi po svim pitanjima kako bi se izbegla nuklearna katastrofa a Evropljani sačuvali svoj konformizam.

Reč je o veoma ciljanoj kampanji. Građani EU su usled strukture stranovništva prirodno orijentisani da brane privilegije, dostignuto blagostanje i prava ili da pretenduju da imaju otvoren put do njih, kao što je to bio slučaj sa prethodnim generacijama.

Ipak, mnogo više od ruske propagande i rada njenih, voljnih ili nevoljnih proksija u medijima i partijama u državama Starog kontinenta, na jačanje i popularnost rusofilskih formacija i tribuna su uticali oni koji se deklarativno izjašnjavaju kao proevropski a u suštini vode politiku i imaju mane kao sve rusofilske formacije.

Matematički je dokazivo da iza uspona svih, rusofilskih lidera i partija, stoje vladavine tzv. proevropskih stranaka i lidera koji su tokom svoje vladavine ogrezli u korupciji, zloupotrebi položaja, kriminalu, nepotizmu, imobilizmu, a da su pritom ispunili malo ili nimalo izbornih obećanja.

Takve primere imamo u Orbanu koji se vratio na vlast posle osam godina u opoziciji jer su socijalisti, verbalno stopostotno proevropski, bili očajni; u Srbiji je predsednik Boris Tadić katastrofalnim izborom najbližih saradnika i manjkom državničke hrabrosti servirao Srbiju u ruke Aleksandru Vučiću; u Gruziji je Mihail Sakašvili imao usta puna EU i NATO-a, a na unutrašnjem planu se ponašao kao “mali Putin” što je i omogućilo Bidžini Ivanišviliju da preuzme vlast. Isti scenario ćemo pronaći i u Slovačkoj, Bugarskoj, Rumuniji i Moldaviji. Iza dolaska na vlast rusofila ili jačanja njihovog uticaja uvek stoji, eufemistički rečeno, neevropsko ponašanje i vladanje onih koji sebe predstavljaju kao proevropske.

Ni crnogorska priča se ne razlikuje mnogo, mada ona u sebi ima i snažnu identitetsku komponentu i jednu paradoksalnu okolnost. Naime, DPS nije zbačen s vlasti samo zbog toga što se u tadašnjoj Crnoj Gori, kao u Rusiji, nije znalo gde se završava vlast, pravosuđe, policija a gde počinju kriminal, mafijaške organizacije, korupcija i nepotizam. Presudni element je bio identitetski.

Međutim, rusofilske snage u vladajućoj koaliciji - zbog kojih je Crna Gora završila u neslavnom društvu - da bi ostale na vlasti ili da bi barem sprečile povratak DPS-a moraju da podržavaju brzi kolosek Crne Gore ka članstvu u EU. Drugim rečima, između ljubavi prema Rusiji i animoziteta prema DPS, Evropska unija dođe kao kolateralna dobit.

Zen filozofija nas uči da sačekamo i vidimo šta će se dogoditi. Članstvo u NATO-u ne rešava unutrašnje probleme a, ako je suditi po iskustvu Mađarske i Slovačke, ni ulazak u EU. Ipak, u borbi protiv rusofila i lažnih proevropskih snaga, kao i za građenje pravne države, mnogo je bolje biti unutra nego napolju. Tim pre što u Crnoj Gori imamo rusofile na rečima i one na delima uvijene u proevropsku retoriku.

( Željko Pantelić )