NEKO DRUGI
Odušak
Đački i studentski pokret! Ne zato što bi bio društveno najuspješniji, ne zato što bi pokrio širinu i podstakao masu, ne zato što bi bio predviđena generacijska dužnost niti što je uvijek najbolja uspomena, već prosto zato što nijedna pobuna ne znači ništa bez studentskog i đačkog pokreta
Konačno, đački i studentski pokret! Ne zato što bi bio društveno najuspešniji, ne zato što bi pokrio širinu i podstakao masu, ne zato što bi bio predviđena generacijska dužnost niti što je uvek najbolja uspomena, već prosto zato što nijedna pobuna ne znači ništa bez studentskog i đačkog pokreta. On je vatra iznutra, lepota spolja, sveobuhvatna pamet, obećanje budućnosti. Napolje, u kišu, maglu i sneg, kao 1997, u šetnju, u lupanje u lonce, u sve što može do temelja zadrmati vlast i naterati je da mirno ode u Nedođiju. Danas takva pobuna ima poseban značaj, jer nema se više kuda, tačnije, nema se kamo bežati. Mora se ostati tu, u dolini Jadra, u dvorištu gimnazije ili fakulteta, na ulicama i trgovima svih gradova. Pogledate li preko ramena, u tzv. svet, zaledićete se i okameniti, kao da je vas upravo pogledala sama Meduza. Kako smešno zvuči stari šlager o buretu baruta na Balkanu, kad je danas sve okolo u zapaljivijem stanju! Kada bi se svi namćori i mrgudi sveta zajedno potrudili, nije izvesno da bi mogli zamisliti gore.
Zato, u kratkom i krhkom trenutku nade, dajmo sebi oduška da to vidimo baš onako nezamislivo i neverovatno kako zaista jeste: svetom pretežno vlada banda ludih psihopata i sociopata, masovnih ubica i dokazanih ratnih zločinaca koji rade šta hoće, lopova i prevaranta, ravnomerno raspoređenih po velikim i moćnim i malim i nemoćnim zemljama. Najbogatiji ljudi na svetu, koji otvoreno rade na tome da postanu i najmoćniji, nisu manje ludi. Najpametniji ili sede u svojim mehurčićima, kupljeni od industrije i na kratkom lancu, ili u svojim univerzitetskim kabinetima, gde se grče od nemoći. Najtalentovaniji se valjaju po blatu siromaštva i ukinutih mogućnosti. Najbrojniji crkavaju od ratova, bede, bolesti, gladi i prirodnih nepogoda. Najmoćniji su pri tome ružni kao bradavičavo svinjče (izvini, svinjče: pošteno riješ za hranu, uzgajaš mlade i uređuješ brlog) ili kao daždevnjak (izvini, daždevnjak, itd.) a lepi se trude da zamenom i rastezanjem kože, sala, mišića i kostiju postanu odvratni. Ambicioznom stvaraocu stripa, romana, filma/TV serije o distopičnom svetu u kojem vlada sve grozomornoporno, razuman izdavač/producent bi rekao da je to naprosto suviše i da ne bi prošlo, a da pri tome i ne pogleda na prozor/ekran koji mu govori da nije reč o žanrovskoj blaziranosti, nego o neorealizmu. Još bednije, izdavač/producent je razuman zato što je dresiran u tome šta se sme i plaća, a šta ne. Stvarnost je nadmašila svaku bolesnu maštu, i istovremeno nam nadzor zabranjuje kontakt sa njom. Izlaz za to neki još traže, ali na pogrešnom kraju: nisu krivi oni koji gledaju ekrane, čitaju, pišu i govore gluposti, dok im se mozak polako dinsta, krivi su oni koji imaju satelite i sve ostalo, i nedostaje im samo još apsolutna moć. Smeta im država, uprava, parlamentarna demokratija, sve te ruševine koje ne funkcionišu, ali stoje na putu; tu su još školstvo, zdravstvo, kultura i slično, što smeta Masku, Cukerbergu i ostalim frikovima. Može li postojati društvo bez podele vlasti i upravne strukture? Možda može, ako su podanici pokriveni obavezama i stalnim malim uplatama, i ništa se ne može uraditi u svakodnevici izvan digitalnog kaveza. To bi mogao biti terminalni tačerizam, društvo koje ne postoji: dodato je to da su podanici toliko upetljani u izražavanje bilo čega da društvo više uopšte ne primećuju.
Možda su ove mlađe pijavice, koje su se odmah prilepile na najstarijeg novoizabranog i potpuno neuračunljivog predsednika, dobro ocenile gde je slaba tačka iz koje mogu raditi još brže. Skoro je nemoguće da osnove novog uređenja neće biti brzo opažene i opisane, pitanje je šta se protiv toga može učiniti.
Pogled preko ramena ne obećava ništa dobro. Ne plediram za lokalizam i slepilo za globalno, naprotiv. Plediram za drugačije viđenje lokalnog i regionalnog, za saradnju mnogih lokalnih otpora i za mogućnost regionalnog opredeljenja za mir i saradnju, uslovljenog rastućim globalnim opasnostima. Treba zaboraviti i uništiti opasnu iluziju o zapaljivom Balkanu i pokušati sa potpuno novim dizajnom regije, što se može izvesti uklanjanjem lokalnih balkanofoba. I ko drugi da to izvede, sem svežih početnika u mišljenju?
( Svetlana Slapšak )