Rijedak fenomen

Sadašnji studentski bunt ovde, redak je fenomen i u svetskim razmerama. Dok se drugde, mahom, protestuje protiv institucija, naša visoko obrazovana mladost traži da one počnu da rade - po Ustavu.

Kad je šef države umislio da je smislio zadovoljavanje njihovih zahteva, oni su mu prvo odgovorili da od njega ništa nisu ni tražili, jer za to nije nadležan on, već institucije - organi sudske, izvršne i zakonodavne vlasti. A onda su i spočitali da mu je ponuda neprihvatljiva iz bar tri razloga.

Prvo, zato što ih je potcenio, jer ih je prethodno blatio kao da su strani plaćenici, a onda finansijskim podilaženjem bezuspešno pokušao da bar smekša njihovu čvrstu i principijelnu blokadu univerziteta. Drugo, da nije tačno da je na uvid stavio dovoljno dokumenata da se otkrije ko je, na koji način i do kog nivoa odgovoran za 15 pogibija pod novosadskom nadstrešnicom. I tri - još se čeka na eventualno izricanje sudskih kazni svima, pa i članovima vladajuće partije, koji su napadali i povređivali studente i druge učesnike u odavanju pošte na ulicama.

Na društvenu scenu je, tako, hrupio novi soj izvanrednih talenata za opštenje s javnošću. Studenti su, pa i srednjoškolci, držali kratke, konkretne i pitke govore kojima su u zasenak bacili svakojake nastupe vladajućeg kruga, pune pretnji i beskrajnih takmičenja za najlojalniju razradu liderovih teza.

Kamo sreće da nam parlament zaliči na studentske plenume, čuju se analitičari. Pa da se iz njega, makar, povremeno, nekako iskobelja duh tolerancije različitosti i pristojnosti, kao i uvažavanja pravila demokratske igre.

Uz sve naše specifičnosti i na ovom polju smo, ipak, deo sveta. Istraživanje specijalizovane organizacije Fridom haus je pokazalo da su i u mnogim drugim zemljama mladi gnevni zato što su uveliko isključeni iz odlučivanja o životnim pitanjima, pogotovo onih koja se neposredno njih tiču.

Iako mlađi do 30 godina čine polovinu čovečanstva, dodaje se, oni čine jedva 2,6 odsto članova parlamenata, a u čak 69 zemalja im se ograničavaju mogućnosti da konkurišu za političke funkcije. Ali, zaključuje se, oni na druge, manje formalne a inspirativne načine, pokazuju potencijal da ojačaju demokratiju i zaustave nadiruću autokratiju.

Isprečuju im se i mnoge druge „kratije“. Hroničari nalaze da se i razmnožavaju u vidu partokratije i kleptokratije (obe ovde), pa gerontokratije, aristokratije, teokratije, partokratije (vlast patoloških slučajeva), ohlokratije (vladavina rulje), čak naslednokratije, koja u društvu stiče privilegije na osnovu basnoslovnog bogatstva koje su im ostavili preci.

Nezavisni senator Berni Sanders, upozorava da u njegovoj Americi uzani sloj superbogataša ima sada veću političku moć nego ikada. Tvrdi da je samo ove godine, 150 milijardera potrošilo oko dve milijarde dolara „za kupovinu“ kandidata na izborima. Na šta ekspert dodaje da ekipa koja će okružiti Donalda Trampa, kad 20. januara postane predsednik, poseduje imovinu u ukupnoj vrednosti od 383 milijardi dolara, što je iznos veći od BDP sabrane 172 nacije.

Plutokratija, ključni uticaj krupnog kapitala na političko odlučivanje, brine i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, Pola Krugmana. U oproštajnoj kolumni za Njujork tajms, pod naslovom „Pronalaženje nade u dobu ogorčenosti“, on se hrabri očekivanjem da će javnost shvatiti da je baš takva „elita“ odgovorna za neispunjena obećanja i da treba uložiti sve snage da se ne dozvoli utemeljenje kakistokratije, vladavine najgorih.

Ona je već u naletu, pa ju je londonski Ekonomist proglasio za reč godine. Time je izrazio rasprostranjeno nezadovoljstvo građana njihovim vladama, koje se ogledalo i u masovnim protestima po svetu. Razgnevljeni su naročito korupcijom i nekompetentnošću funkcionera, kao i drugim erozijama demokratskih vrednosti.

Kakistokratija je globalna pojava. Ne bi se svet našao u ovako opasnoj situaciji da nije bilo zastranjivanja kakistokrata, potpomognutih kleptokratama, patokratama…

Svih pobrojanih „kratija“ ima i ovde u različitim dozama. S tim što demokratija kleca pod mestimičnim naletima ostalih.

U solidarnom i saosećajnom protestu studenata, nazire se i nagomilano nezadovoljstvo svim antidemokratskim „kratijama“, u koje spada i „diletantotokratija“, moć potkovana neznanjem, prikrivenog napabirčenim titulama. O njoj se zvanično mnogo ne priča, kao ni o delikatnim dilovima za rekonstrukciju novosadske železničke stanice.

Upravo je predsednik kritikovao niz saradnika za sebičluk i nedovoljno pršenje pred nevoljama. Pritom ih je donekle utešio rečima: „izvinjavam se što sam govorio otvoreno i iskreno“.

Otvoreno i iskreno je trebalo da se obrati studentima. Ne bi morao da se izvinjava, osim u sebi što ih je potcenio, da se neće usuditi da mu predoče da je svoju malenkost precenio.

(novimagazin.rs)

( Momčilo Pantelić )