USPUTNI ZAPISI
Hrabri hirurg Ferdinando Truini
Ali fašizam je u njegovom kraju i dalje imao puno maha i mladi partizan je sa sinom i suprugom, ostao bez posla, hljeba i prijatelja. Jednog dana, bilo je to krajem 1944. ‘kamarad dotore’ saznao je da se njegov prijatelj Maksim nalazi na dužnosti u Bariju. Požurio mu je u susret, saopštio mu svoju golemu tegobu, očekujući ponovni poziv u sanitetske partizanske jedinice
Četvrta neprijateljska ofanziva. Prva proleterska brigada žuri da zauzme položaje prema Gornjem Vakufu. Jednom ranjeniku okliznuo se konj. Sa začelja kolone prenosio se poziv: “Doktor Truini da stane!”… “Doktor Truini da stane!”
Truini trkom ide natrag prema ranjeniku, govoreći: “Doktor Truini da ne stane!”… “Doktor Truini da ne stane!”
U blizini planinska koliba. Truini je skinuo vrata s nje i na grubim daskama, odmah iza borbenog položaja, pod bukvom, amputirao nogu borcu koja je bila raznesena minobacačkom granatom. Fijukala su puščana zrna sa svih strana, gruvale granate, ali hrabri hirurg nije uzmicao sve dok nije završio operaciju nad partizanom…
Doktor Ferdinando Truini nalazio se u sastavu bataljona “Garibaldi” koji je bio sastavljen od italijanskih vojnika. Bataljon je ušao u sastav Prve proleterske brigade odmah poslije kapitulacije italijanske vojske. Prva proleterska brigada imala je svoju hiruršku ekipu, na čelu s Cetinjaninom, doktorom Đanijem Popovićem.
Iako veoma mlad, doktor Truini je posjedovao ogromno iskustvo u ratnoj hirurgiji, velike ljudske vrline i ljekarsku etiku…
Sprijateljio se u ratu s Crnogorcem iz Vasojevića, Maksimom Vukovićem, kojemu je spasio život kada je ranjen kod Donjeg Vakufa. Čvrsto ih je ujedinjavala velika ljubav koju je svaki od njih osjećao za svoju domovinu.
U hirurškoj ekipi Prve divizije, doktor Truini ostao je sve do Sedme ofanzive, a zatim je, u maju 1944. godine, avionom prebačen u Italiju, đe se nije mirio s još nedotučenim fašizmom. Našao se u teškoj situaciji; njegova porodica i on su bukvalno gladovali, jer im ostaci fašista nijesu davali hranu zato što je bio partizan.
Sudbina je, međutim, udesila da se u Italiji sretne sa svojim ratnim drugom.
U Bariju se 1944. nalazio Štab Baze Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Šef Kancelarije Štaba bio je Maksim Vuković, a komesar Čajo Šćepanović.
- Druže Čajo - obratio se Maksim komesaru Štaba Baze - predlažem da pomognemo doktoru Truiniu i njegovoj porodici u hrani i odjeći; njegove su zasluge velike.
- Slažem se - reče Čajo - naređujem da mu se pruži sva potrebna pomoć!
…Proljeće, 1968. U Marselju fudbalska utakmica Francuska - Jugoslavija. Autobusom “Montenegroturista” krenuli iz Titograda navijači da bodre svoje ljubimce. Među njima i Maksim.
A mediteranska varošica Imperija, udaljena pedeset i jedan kilometar od francuske granice. U njoj primarijus, prof. Ferdinando Truini, direktor bolnice s dvjesta kreveta…
U autobusu i crnogorski novinar Bratislav Kokolj. Napravio je reportažu koja je emitovana na programu Radio-Titograda 21. aprila 1968. godine, u kojoj je opisao prvi i jedini mirnodopski susret dva ratna druga.
“Mrak je već poodavno pao na gradić na obali Sredozemnog mora, a jedan čovjek još od podne uporno je čekao svog prijatelja, nekadašnjeg ratnog druga i pacijenta”, piše Bratislav Kokolj. “Taj sredovječni, veoma krepak i snažan čovjek satima je zurio prema auto-stradi, odakle je autobusom ‘Montenegroturista’ trebalo da naiđe njegov veliki prijatelj kome je prije dvije i po decenije spasio život, a ovaj njemu, godinu dana kasnije, familiju od gladi. Bilo je to tačno prije dvadeset pet godina kada je prvoborac Maksim Vuković, teško ranjen u nogu hitno na konjima u galopu, doveden iz Donjeg Vakufa u selo Ćipuliće da mu hirurški skalpel spasi život. Doktor Ferdinando Truini, mladi ljekar partizan, iz mediteranske varošice Imperije, položio je Maksima na jedna obična kuhinjska vrata i tu, pod gotovo nemogućim uslovima, uspješno izvršio operaciju. Prolazili su mjeseci. Ratni vihor je Maksima i Ferdinanda odnosio na razna bojišta i odmorišta. Došla je i talijanska kapitulacija i doktor Truini se vratio kući.
Ali fašizam je u njegovom kraju i dalje imao puno maha i mladi partizan je sa sinom i suprugom, ostao bez posla, hljeba i prijatelja. Jednog dana, bilo je to krajem 1944. ‘kamarad dotore’ saznao je da se njegov prijatelj Maksim nalazi na dužnosti u Bariju. Požurio mu je u susret, saopštio mu svoju golemu tegobu, očekujući ponovni poziv u sanitetske partizanske jedinice.
‘Doktore’ - rekao mu je Maksim - ‘rat je, evo, skoro dobijen, a patnje su pri kraju. Ti si stotine ranjenika operisao i izliječio, stotinu puta si to radio pod kišom neprijateljskih kuršuma. Zato, evo ti, uzmi hrane u sve tvoje ruksake, ponesi familiji i ne zaboravi na stare prijatelje, pacijente i saborce…’
Doktor Truini to zaista nije zaboravio.
Jednog od svojih pacijenata čekao je prije nekoliko dana od podne do kasne večeri. Onako sam, na ulici gradića Imperije sa Ordenom zasluga za narod, ovim našim jugoslovenskim, na grudima. Mala mediteranska varošica bila je sva u dubokom mraku kada je autobus doveo Ferdinandovog prijatelja na kratak, ali bratski susret. Na kratak ali topao zagrljaj dvojice ratnih veterana, dvojice ljudi koji jedan drgom duguju živote ili bar dio njegovog postojanja. ‘Doviđenja, doktore Truini’, zagrmjesmo u horu nas tridesetak Jugoslovena u autobusu jer smo od čika Maksima, još u polasku u Italiju saznali za ovaj jedini mirnodopski susret borca - pacijenta i ljekara - hrabrog talijanskog partizana” - zaključuje Bratislav Kokolj reporterski zapis.
Doktor Ferdinando Truini, veliki obožavalac maršala Tita, dopisivao se sa mnogim svojim pacijentima i kao istaknuti poslenik ratne hirurgije, rado pozivan na simpozijume i kongrese širom Jugoslavije.
Autor je novinar i pisac
( Slobodan Vuković )