Kraj televizije

Rusija već decenijama živi pod vlašću mitologeme s metaforičnim nazivom „kutija za zombiranje“ (zombojašćik). Ogromna većina ruskih građana (po nekima 85%, po nekima čak 90%), saglasno toj mitski stvorenoj misaonoj konstrukciji živi i diše onako kako to hoće televizor.

I ova mitologema svima odgovara. Ona pre svih odgovara televiziji, to jest rukovodećem vrhu Prvog kanala, Sveruske državne televizijske i radiodifuzne kompanije i NTV-a. Od predstave o tome kolika je važnost i moć televizije, direktno zavisi njihov prestiž i konkretne količine novca kojima raspolažu. Ona odgovara i Kremlju - televiziju je lako i prijatno kontrolisati. Ona je dugo vremena odgovarala i onima koji u Rusiji sebe nazivaju časnim imenom „opozicija“. Zahvaljujući ovoj grandioznoj mitologemi, na izborima se bez iole vredne izborne kampanje moglo osvajati i po 0,5% glasova, a za sve svoje poraze optuživati prokleti „zombojašćik“. Jer, šta očekivati u zemlji u kojoj Kiseljov hvali čupanje i spaljivanje srca LGBT populacije, a Prvi kanal emituje svoju reportažu o raspetom dečaku u Slavjansku? Međutim, samo par nedelja nakon pojavljivanja filma Alekseja Navaljnog i sveruskih antivladinih demonstracija širom zemlje, odjednom se pokazalo da ove mitologeme više nema. Čarolija „kutije za zombiranje“ više ne funkcioniše. Televizoru je došao kraj.

Može biti da to još uvek nisu svi do kraja shvatili, ali danas se upravo ovaj fenomen može smatrati najvažnijim rezultatom nedavnih masovnih protesta u Rusiji. Evo, prosudite sami.

Pitanje: od 140 miliona stanovnika današnje Rusije, koliko njih gleda glavnu informativnu emisiju državne televizije „Vreme“?

Odgovor: 6 miliona ljudi, odnosno manje od 5% od ukupnog broja stanovnika. Ovo je zvanična statistika i ovaj broj se lako da proveriti.

Sledeće pitanje: kolika je srednja starosna dob gledalaca emisije „Vreme“?

Odgovor: 63 godine (takođe zvanična statistika).

Drugim rečima, tih 5% koji gledaju emisiju „Vreme“, nipošto ne spadaju u onu grupu koju zovemo najaktivniji deo stanovništva.

Pitanje: koliko ljudi je videlo film o Medvedevu „Nije vam on Dimče“?

Odgovor: samo YouTube je do danas izbrojao preko 21,5 miliona gledalaca. Računajući i ostale portale, ovaj broj se slobodno može udvostručiti.

Dakle, svaki drugi građanin Rusije mlađi od 50 godina pogledao je film Navaljnog. To se otprilike poklapa s podacima Levada-centra koji je objavio da je 38% stanovništva ili videlo, ili barem čulo za taj film.

Nema više nikakve „kutije za zombiranje“. Apsolutna većina aktivnog stanovništva Rusije dobija informacije drugim putem. Ljudi informacije danas dobijaju putem svojih telefona, preko društvenih mreža ili posećujući razne sajtove na internetu. Ako se nekome sviđa „Igra prestola“ ili emisija „Glas“, on će je pronaći negde na mreži i snimiti. Ali nema toga koji će snimati emisiju „Vreme“.

Proces prijema i korišćenja informacija se korenito izmenio. Ljudi više ne prihvataju to što im se natura iz jednog centra. Oni svoje informaciono polje formiraju sami.

Razume se da kraj televizije ne znači i kraj preimućstva vlasti na polju informisanja. Ali ovo preimućstvo nema veze sa permanentnim zaglupljivanjem stanovništva pomoću „zombojašćika“, niti sa spinovanjem od strane vladinih i partijskih botova. Ono je rezultat toga da je vlast prosto vlast. A vlast je kod nas uvek umela da sebi obezbedi sakralni status. Ona se u vezi s tim na ovim prostorima celih hiljadu godina i bez televizije veoma dobro snalazila. Značajan broj dobrih i časnih ljudi i danas vidi isto to što „vide“ i načelnici Rusije, pa je zato osnovni razlog osude ukrajinske revolucije od strane značajnog dela ruskog društva to što je kijevski Majdan osudio Vladimir Putin, a ne to što je on to učinio na televiziji.

Formiranje svog sopstvenog informacionog prostranstva od strane korisnika informacija nije samo ruski fenomen. On je zahvatio celi svet. Trampove pristalice gledaju FoxNews, a demokrati CNN i NBC, pri čemu privrženike novoizabranog predsednika ništa od onoga što govore na CNN-u ne dotiče. To što im CNN govori za njih su fake news. Tako je i u Rusiji. Sama činjenica samostalnog formiranja sopstvenog informacionog polja ruskih korisnika vlastima ne pravi nikakve probleme.

Ali Fond za borbu protiv korupcije na čelu sa Aleksejem Navaljnim našao je način da iskorači iz tog opozicionog geta u kome već godinama obitavaju svi oni koji i bez filma „Nije vam on Dimče“ znaju da vlast u Rusiji krade. Navaljni je uspeo da tu objektivno najranjiviju karakternu crtu vlasti - hronični lopovluk - učini temom interesantnom i onima koje je do sada samo „Krim je naš!“ interesovao. I - uzgred - među omladinu uvede protest kao modni trend.

I to je nezaustavljivo, baš kao što je i proces reformacije koji je nekad davno lansirao Martin Luter bio nezaustavljiv. Šta je bio sadržaj Luterove poruke? To da je Rim truo, da prelati rade upravo suprotno onome šta propovedaju, da svaki papa, svi kardinali i episkopi imaju ljubavnice i ljubavnike, da se svi oni kupaju u raskoši i da preprodaju svoja crkvena zvanja. Da opovrgnu Luterovu poruku, prelatima je bilo dovoljno da na sebe obuku prostu kostretnu odeću, da se odreknu raskoši i oteraju svoje ljubavnice - i Luter bi bio diskreditovan. Ali budući da su vlast, korupcija, raskoš i ljubavnice bili glavni sadržaj tadašnje crkve, na taj jednostavan korak oni nisu mogli da se odluče.

Tako je i sa ovim filmom što ga je javnosti nedavno predočio Navaljni. Ruskoj vlasti bi bilo dovoljno da se odrekne svojih dvoraca, naftnih kompanija i raskoši koja sve to prati. Ali oni to ne mogu da učine jer svi ti dvorci, jahte i ostala besmislena raskoš zapravo i jesu osnovni smisao njihove vlasti. Zato oni osim represije ništa drugo kao odgovor ne mogu da ponude. I sve to u uslovima kada emisiju „Vreme“ gleda 6 miliona penzionera, a film o Medvedevu preko 40 miliona mladih…

(Novaja gazeta;Peščanik.net; prevod: H. MORENO)

( Julija Latinjina )