Crna Gora voli piletinu

Crnogorci nemaju vremena od izgradnje nacionalnog identiteta da se pozabave poljoprivredom. Nijedna životinja nas ne interesuje osim onog dvoglavog orla na zastavi. Tako izgleda, ali glenelezivraže nije baš tako. Možda će me neko nekad ubijediti zašto je baš toliko u ovom trenutku važan nacionalni identitet i njegovo snaženje, ali da je nacionalno pitanje važnije od pileta, za to ne postoji objašnjenje.

Na pitanje šta je prvo, kokoška ili jaje, Crna Gora nema odgovor. Baveći se "krucijalnim bitnostima", zanemarili smo kokoške i jaja. Da nije tako, ne bi uvozili piletinu iz Brazila. Daleke pute prešlo je jadno pile, od Brazila do Bara, vjerovatno smrznuto, a onda i oklevetano. Jadno, pile moje. Što je dočekalo pile. Možda je očekivalo da osjeti čuvenu crnogorsku gostoljubivost, poštenje, predusretljivost do granice asertivnosti, ali ne. Pile niko nije dočekao rakijom i pršutom. Čim je stiglo pile, neko je počeo sa ispaljivanjem kleveta. Da li je pile otrovno ili nije, bilo je i to pitanje. Pile, odatle sve kreće, pa do kokoške, i niko ne pita da li se pod piletina podrazumijeva kokoška, ili mlado pile. To nikog ne interesuje. Ono što možda prevazilazi vijest i postaje apsurd nije samo sumnja inspektorke da je piletina iz Brazila nezdrava, već zašto stiže piletina iz Brazila u Crnu Goru?

Što će nama piletina iz Brazila? Nije na glasu poput vina iz Francuske, već je vjerovatno bilo isplativije preskočiti piletinu made in Montenegro i uzeti neku jeftinoću, a što će narod da jede, ma koga briga. Pomorandže su većinom iz Argentine, za meso saznamo odakle je tek kad pukne neki skandal kao nedavno sa piletinom. Prije nekog vremena saznali smo zašto je meso crvenije nego što stvarno jeste, zbog dodataka da bi izgledalo ljepše. Naravno, dodaci su bili nezdravi. Naravno, sve to u prvoj ekološkoj državi, koja je navodno bazirala svoje mudre ministre na proizvodnju domaćeg. Nego, ako nešto makar umijemo da proizvedemo, odnosno odgajimo, to su kokoške i jaja.

Imaju kuda kokoške da trčkaraju po Crnoj Gori i nemoguće da ima toliko lijenih ljudi, onih bez posla koji jedva preživljavaju, koji se ne bi vrlo rado bavili kokoškama i jajima. Ima ljudi, samo nema sposobnih kadrova da ih organizuje, da plasira naš proizvod svojim građanima, da to bude na prvom mjestu. Džaba sajmovi domaćih proizvoda kad je to paravan za državnu televiziju da napravi par priloga, realnost je sledeća: trunuće mandarine i pomorandže iz Bara dok se majstori poljoprivrede u Crnoj Gori organizuju kako treba i naš proizovod stigne do trpeze. Da ne govorimo o trenutku kad bi mi mi izvozili piletinu i pomorandže iz države koja je navodno ekološka.

Puna su nam usta napretka i prosperiteta, a jedemo piletinu iz Brazila. I to piletinu koja je osumnjičena da nije baš najzdravija. U Crnoj Gori je svejedno da li se pobunio pijanista, da li je posrijedi klavir ili pile, ko god ima nešto da kaže, ukaže na napravilnosti i nepravdu, na trovanje duha ili tijela, taj je remetilački faktor i njegove ideje usmjerene su protiv poretka i države. Sve zarad populističkog pozicioniranja, sve je politika, pa i (nezdravo) pile.

Uđite u najbližu radnju dragi građani, pa tražite od prodavca da vam nabroji koje sve proizvode u radnji ima a da su proizvedeni u Crnoj Gori. Ako kupite na primjer šibice na kojima piše latinicom Montenegro Matches, vidjećete oivičene granice Crne Gore, i slavni natpis Montenegro na jednoj strani, ali okrenite drugu stranu, pa pročitajte što piše sitnim slovima, jer Montenegro Matches proizvodi upravo susjedna Bosna i Hercegovina, i da, uvozi ih nama da ih kupujemo. To je prava slika našeg nacionalnog identiteta.

Crno pile, đe si zalutalo?!

( Đuro Radosavović )