Menadžment nezadovoljstva

Nije ta tehnologija balkanski izum, daleko od toga. I ona je - kao i gotovo sve ostale tehnologije - uvezena sa Zapada, s tom razlikom što se na Zapadu menadžmentu nezadovoljstva pribegava u situacijama kada izbije neka kriza

Mali test. Mislite li vi da su naši državnici i njihova medijska pretorijanska garda vaistinu uplašeni od mogućnosti stvaranja Velike Albanije i da li vas je - na vest da je Velika Albanija tu, pred vratima - obuzelo osećanje samoodbrambenog gneva?

Ako tako mislite i ako ste se razgnevili, onda znajte da ste žrtva političke tehnologije koju ćemo u nedostatku boljeg termina nazvati - menadžment nezadovoljstva.

Nije ta tehnologija balkanski izum, daleko od toga. I ona je - kao i gotovo sve ostale tehnologije - uvezena sa Zapada, s tom razlikom što se na Zapadu menadžmentu nezadovoljstva pribegava u situacijama kada izbije neka kriza, dok na Balkanu služi da se kriza izazove i da se - jednom izazvana - održava do unedogled. Otuda, uzgred, potiče i onaj mučni (ali pogrešni) utisak da se u Srbiji sve ponavlja. Stvar je u tome da se ovde ništa ne ponavlja, nego nikada ne prestaje.

Nego da mi pređemo na stvar. Namera srpskih državotvoraca je da neprestanim mlataranjem crvenom zastavom Velike Albanije u srpskom narodu i senatu postignu isti efekat koji toreador postiže mahanjem crvenim plaštom pred očima bika - da nas razbesni. Sad bi neko mogao reći da je to ćorav posao jer smo svi mi - i to s dobrim razlogom - već odavno besni, ali u tome i jeste finta. Da ne bismo bili (razložno) besni na bedastoće, marifetluke, lopovluke i pokvarenjaštva političkih vrhuški, politički toreadori naš bes preusmeravaju sa realnog na irealni teren, u datom slučaju na teritoriju Velike Albanije. Bezbeli će mi sad neki komentator skresati u brk da velikoalbanski projekat nije politička dubara i da je težnja Albanaca da se ujedine istorijski uglavljena činjenica, na šta ću ja odgovoriti da je "težnja" (gadne li reči) Albanaca da se ujedine u jednoj državi - bar u okolnostima kakve su danas - isto što i težnja neke šiparice iz Gornjih Pičkovaca da postane holivudska zvezda.

Da bi ostvarili svoj vekovni velikodržavni san - koji smo i mi, Srbi, dugo snevali da bismo se na kraju probudili u košmaru - Albanci bi morali ili 1. da lepim rečima ubede Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru i Grčku da joj ustupe pozamašne komade teritorije ili 2. da krenu u osvajački rat protiv gorepomenutih država. Ne raspolažem podacima o vatrenoj moći združenih Albanaca - neka vam to Lazanski objasni - ali mi se čini da bi albanski mačak vrlo brzo shvatio da mu je goveđa glava preveliki zalogaj i da loveći goluba na grani lako može ostati bez vrapca u ruci, što se nama dogodilo poslednji put kad smo "zaokruživali teritorije". A da li baš "poslednji put", to je već pitanje od milion dolara.

(danas.rs)

( Svetislav Basara )