Bezobrazluk godine

Iako je jedva sredina maja, proglasio bih bezobrazluk godine, a ako iz čarobnog sveta naše vlastele doživimo nešto još bestidnije, preneću to u narednu fiskalnu godinu. Trokraka titula pripada jednom bivšem julovcu, jednom espeesovcu i jednoj individui koja ima burnu povest prelaženja iz partije u partiju.

Vulin.

Petog oktobra negde u Bačkoj, ne ni u kući, nego negde ispod kotarke, češlja ruse kose koje je sam sebi u trenutku slabosti bio počeo da čupa, potom rastreseno čitav sat glanca čizme u kojima je namerio da prepešači sve što mu kao vojniku Partije predstoji…

Šta li je sve prolazilo kroz glavu Dačiću, mladokarijeristi i Slobinom potrčku koji je taman mislio da surfuje na najlepšem talasu, a ovaj ga bacio na hrid umalo ga ne onesvestiv, gde li je bila građanka Gojković, i kakve su nju brige kao Šešeljeve skojevke sa paž-frizurom kao poslednjom rečju novosadskog berbaraja tada skolele?

Svima troma danas je neuporedivo i neizrecivo bolje, i niko od njih ne misli da je Petog oktobra imao sreće, nego sve troje žive u uverenju da se upravo u njihovom političkom vaskrsnuću i uspenju poznala krivda-pravda, ali da krivda nije, eto, još cela ispravljena: fali im obračun sa datumom koji bi po moemu trebalo sve troje da slave kao svoj lični Spasovdan.

Koštunici njegova zadrugarska svest nije dozvoljavala da ikoga lustrira. Usled te bolećivosti novog predsednika i usled trajne njegove očaranosti Miloševićem niko iz napokon uzdrmanog štetočinskog (blago rečeno) režima nije bio ni najmanje uznemiren. Mislio sam da će štetočine biti srećne što izvan politike mogu da biraju koji im drago zanat osim časnog zanata političara, kad, vraćene behu baš u politiku, i to ne da u političkom životu tavore nego da vladaju, i sad su se okomile na dan kad su se provukle! One su kao robijaš koga je bomba pavša na zatvor oslobodila, kaznu za svoja razbojništva nije odslužio do kraja, ali nakon sedamnaest godina seti se on da tuži čuvara koji mu je pregledao pakete i uzimao mu odonud ušur u vidu cigareta i gurabija. Ne bi li svi koji su Petog oktobra opravdano strepeli da bi se narodni gnev mogao u svojoj prekomernosti nasilno sručiti i na njih - jer su služili stvari pogrešnoj - morali o tom datumu da ćute do kraja sveta?

Ne, evo šta oni danas vele. „Ovo je prilika da i mi postupimo po zakasnelim, ali ispravnim preporukama NATO-a, OEBS-a, EU, SAD i da pronađemo i kaznimo sve koji su upali u Skupštinu 5. oktobra, sve koji su je opljačkali i zapalili, tukli političke neistomišljenike, otimali oružje iz stanica policije, prebijali policajce koji su radili svoj posao, zapalili RTS, linčovali novinare“, kaže se u saopštenju Pokreta socijalista.

Ovo je prilika! Čovek ne krije da priliku samo treba vrebati, treba je sačekati i onda je nemilosrdno i besramno iskoristiti! Gle samo po čijim ispravnim preporukama bi g. ministar da se ravna i da postupa - da bude dobar sa najvećim silama, a da se obračuna sa učesnicima Petog oktobra. I to ne više sa vođama, nego sa učesnicima nižeg ranga, pa ne čak ni sa njima, nego preko njihovih sitnih i lopovskih nepočinstava da se na Peti oktobar baci zvanična ljaga, da se dan kad je njegova julovačka karijera bila umalo prekinuta izbriše iz kalendara i iz sećanja. Ako nema Petog oktobra, nema ni diskontinuiteta u Vulinovom blagoslovenom dijalektičkom razvoju: od mladosti rane na usluzi je proletarijatu, sirotinji i bezemljašima, a sad mu je, Bog sve vidi, stigla eto slatka plata za sav njegov samopregor, rizik i dobrozhelatel’nost’!

Dačić pak o Petom oktobru govori kao o danu kad je, gle, odjednom, srušena država blagostanja koju su Tito i Sloba, Bog im dao rajsko naselje, za pola stoleća izgradili: da nije bilo petooktobarskog prevrata, med i mleko tekli bi i dan-danas: „Najveće posledice tog 5. oktobra su negativne, to su rasprodata preduzeća, ljudima su ukinuta radna mesta, stvoreno je beznađe za ljude koji sa 50 godina moraju iznova da traže zaposlenje, zemlja je vraćena unazad i ukinuta su ona prava koja smo imali za vremem Tita“.

Eto zašto je vladajućoj klasi danas tako kako joj je, a i svima nama ovako je kako je, sve samo zbog Petog oktobra! Da taj dan nije osvanuo, da je list sa mrskim brojem pet ostao slepljen za prethodnu stranicu u nebeskom kalendaru, da se Peti oktobar našao u vremenskoj crnoj rupi, da je kao ona bela jugoslovenska petodinarka zapao iza kredenca i ostao uspravljen između furnira i zida, ili da se slomio kao zubac na dvoručnoj testeri, preduzeća bi bila nerasprodata, ljudima bi bila sačuvana radna mesta, ili bi bila otvorena ganc nova, još bolja, umesto beznađa nastupilo bi večno punonađe, koje bi štaviše prestajalo da bude toliko i važno, jer bi nade svih žitelja bile ispunjene; ljudi od pedeset godina bili bi unapređivani u šefove pogona, u preduzimače, upravnike, i petnaest godina do njihove ogromne penzije bile bi najlepše godine u čitavom njihovom radnom veku!

Videvši da njeni saučesnici uveliko nasrću na Peti oktobar, Maja Gojković im se hrabro pridružila (to je njena i inače omiljena metoda: priključi se onome ko je najjači i ne beri gajle), predsednica Skupštine bolano je jeknula zbog umetničkih dela ukradenih iz Skupštine, samim tim što ona tu predsedava, te su slike u neku ruku njoj poverene: kad iz nekog zamka nestanu velelepni portreti predaka kakvog značajnog feudalca, zar se neće i majordom sneveseliti, iako to nisu bile ni njegove slike ni njegovi krvni srodnici? Samo što je naša upravnica prekardašila žaleći štetu nenadoknadnu: „Je l’ treba da podsetim na to da su petog oktobra nestale na stotine i hiljade skulptura i slika iz tog parlamenta? Da je sve unutra uništeno? Je l’ vi možete da pretpostavite šta bi moglo da se dešava? Ja ne mogu.“ Čoveče, kao da je opljačan Luvr, ili naš Narodni muzej, pa nije u Skupštini bilo toliko umetničkih dela! Lično nemam ništa protiv da policija pronađe koje ukradeno platno, ili bistu, naoborot, ali ako se neko toliko zagrcnuo zbog umetnosti, ja ću reći da mi se Peti oktobar isplatio, isplatilo mi se da kao građanin ostanem bez umetničkih dela, samo da padne onaj koji mi je zacrnio deceniju, mojoj neznatnosti čak i ne toliko koliko mnogim drugima.

(Peščanik.net)

( Ljubomir Živkov )