Suton kafanokratije

Posljednjih mjesec dana u regionu se, u panici zaposlenih i političara, prikazao užas finansijske slike privrednog rasta Agrokora, giganta u krizi. Uporedivo, u Crnoj Gori specijalni tužilac je pokrenuo istražni postupak zbog Primorka-Melgonija slučaja.

Zajednički imenilac oba primjera je kafanokratija - zakonomjerni model političara regiona u stvaranju poslovnih profila, a po kojem je izvršen postepeni prelazak na skoro-pa-tržišni način upravljanja i poslovanja. Četiri faze su faktički iskustveno prepoznatljive u regionu.

U prvoj fazi kafanokratiju obilježavaju prežalice, iskonska regrutaciona baza postkomunističke “poslovne” elite. Kroz pozadinski organizovanu kafansku čekalicu ključnom političaru, dobijala se “licenca” za brzopotezno bogaćenje malobrojnih, podržana (ne)formalnom zaštitom zvaničnih državnih institucija. Iako bi prežalaštvo trebalo da bude originalna crnogorska definicija, ova faza kafanokratije je po istovjetnom tragu prepoznatljiva u regionu, neovisno da li je članstvo EU ostvareno ili u procesu pridruživanja.

U drugoj fazi kafanokratije nakupljeni ekonomski resursi prethodnih generacija, razdjeljuju se/namiču kroz formalni postupak privatizacije. U izvedbi, privatizacija je predstavljala ishitreno sklepan regulatorni okvir, koji su zbog sistemske nezainteresovanosti prežalica, sprovele izabrane titule “akademije”. Masku eksterne kontrole tada su obezbijedile lokalne diplomate, koje su decenijama vidljivo nenamjerni da spriječe privatizacionu korupciju.

To je u praksi značilo da ekonomski oslabljena, značajna ekonomska baza naslijeđena iz centralno-planskog sistema privređivanja, završava u selektovanim privatnim i inostranim džepovima, dok se u javnim žalopojkanjima, regionalno, prodavala pričica o krivici vjekova, koji su sprečavali stvarni ekonomski razvoj onoga što EK voli da zove Zapadni Balkan.

Treća faza kafanokratije prolazi u rasprodaji očevine/đedovine. Procesno se u regionu, prodajom porodične i državne srebrnine, porađaju pravi milioneri, koji ostaju daleki od težina vođenja biznisa. To postaje jasno krizom, pošto je kafanokratsko regionalno maštanje o milijardama protoka novca zanemarivalo ekonomsku činjeničnost da novac teče in/out zemlje/regiona, ako se oplođava i ako se sa njim ozbiljno posluje.

Tekuće je kafanokratija u četvrtoj fazi tunj-tunj ekonomskog razvoja. Tri atributa su u vezi ove faze važna. Prvi, dobra strana: mirko/mali/srednji biznis pet godina je već dovoljno žilav da uspijeva da održava sistemske definicije, posebno fiskalne tokove, na površini visoko uzburkanog okeana nekompetentnosti. Drugi, preružna strana: ogleda se kroz uvriježenost budžetlijsko-sinekurističkih schema, koje okamenjuju i usporavaju ekonomski, politički, socijalni razvoj regiona. Treći, ružnjikava strana: odnosi se na eksterno importirane menadžere a kojima se daje status “strateških investitora”. Oni postaju idealni pobornici kafanokratije, poslovne bezidejne ino-“jajare” čija je upotrebna vrijednost za razvoj zemalja regiona dalje slabašna, posebno u strateškim rezultatima i doprinosima.

Ove faze regionalnog post-tranzicionog privređivanja razotkrivaju sistemske znakovitosti o suštini dešavanja oko posrnulog Agrokora i mrtve Primorke, a koje najavljuju može-biti penzionisanje kafanokratije. Ili, redom…

Najveći bogataš ekonomije u susjedstvu, pravo sa Forbsove liste, je krahirao. Čitava poslovna imperija je završila u rukama bankara i državnih ćata. Novinar nedavno napisa da nakon Agrokora ostaju “…odlične firme, uzorana polja, novi industrijski kapaciteti, uređena logistika, doduše sve predimenzionirano, zapleteno u mrežu nekretninskih, financijskih i kreditnih dealova koji će se rasplitati godinama…

Ostaće i velika trgovačka mreža… ali će Todorićevo nasljeđe ipak biti stvar vidljiva i opipljiva, za razliku od titoističke fantazme od koje je ostala samo priča” (D. Kuljiš, Danas, 15-16/04/2017).

Ipak, suština je da ni jedna od nastalih država u regionu, a koje vuku korijene administracije i ekonomije u centralnom planiranju, u ekonomskom smislu nije krenula sa ledine. To je dokaziva laž. Takva sistemska politička laž sve regionalne ekonomije danas čini prijemčivima za svakojake unutrašnje i inostrane pohare. Pa, tako se ni nakon tri decenije ne okončava proces tranzicije, čak ni formalnim pridruživanjem EU/NATO-u, iako se privatizacija odavno većinski završila (ne)transparentnom promjenom vlasništva.

Sa ravni moći, zaboravlja se da su konkretni resursi koje je nadograđivao Agrokor pravljeni decenijma unazad, kroz ono što se zvalo društveno vlasništvo. Potom su se preveli kafanokratskim modelima u privatni džep. Taj džep, čak i kada je postao ozbiljni europski biznis, nastavio je da bivstvuje po kafanama. Tamo je bilo lako obrlatiti lokalne političare i međunarodne dokonjake, koji su sebi tepali-ju da su diplomate/bankari. Ali, tamo nije bilo tržišne transparentnosti biznisa. A, bez stroge potvrde biznisa nema stvarnog ekonomskog razvoja.

Iz konkretnih iskustva u regionu se konačno uči da je uspjeh biznisa, koji je neuveziv za ekonomski razvoj regiona, relativna stvar. Kafanisanje sa političarima/bankarima konačno prestaje biti potvrda uspjeha biznisa na dugi rok, iako je Agrokor godinu unazad slavodobitno barjačio dobijanje bijesnih kreditnih podrški od baćuški.

E, ovdje se stiže se do Primorka-Melgonija slučaja. Banka potvrđene regionalne reputacije je odobrila veličački kredit (14 miliona) nevelikoj kompaniji. Procjena imovine mrtve fabrike ulja i sokova, koja je privatizovana sporno, bila je osnova kolaterala. Dodatno je izdata garancija od poreskih obveznika, kao ostatak za pokriće rizika. Ozbiljna banka je odobrila kredit praktično kao da se kriza 2008. nije ni desila. Papiri bez osnova i bez stvarne svrhe korišćenja sredstava kredita opravdano su postali predmet tužilačke istrage.

Možda ovaj slučaj CG tužioci iskoriste da konačno uđu u raščišćavanje gadluka crnogorskih finansijskih tokova novca, kroz sagledavanje suštine postupka, a iza kojih se kriju nepočinstva pregolemih neznanja. I, možda armije poslušnika konačno nauče koja je cijena poslušništva, a kada na sudu odgovaraju za tuđa djela jer su morali ili da odrade ili da potpišu, ili da posluže da se iza njih sakriju izvršni direktori i/ili vlasnici, odnosno ministri, a kako ne bi dobili otkaz i kako bi bili neumorna glasačka mašina.

Jedan slučaj u CG i jedan iz regiona skoro naučno uvezuju više faza kafanokratije, i postaju egzemplarni dokumentacioni tragovi zašto nema jačeg razvoja u regionu.

Ekonomija održivog razvoja je proces dugotrajnih napornih promjena. Nije praznični slet decenijskih sujetnosti koje iz/oko skuta politike ubijaju emancipatorske snage individualizma. A, kako ove snage sprečavaju štetočinstvo neznanja, tek kad se ovaj problem održivo dugoročno sistemski riješi, region u ekonomiji će izaći iz tunj-tunj opravdanja tranzicije i ostvarivati stope rasta, koje odgovaraju fazi razvoja.

Autorka je ekonomska i finansijska analitičarka

( Mila Kasalica )