Daćete nam jedan rat i dojč

Evo... Protrčao je još jedan evropski zvaničnik kroz maglu i izimitirao eho koji nam smeta. Krvare nam uši. Kaže biće rata na Balkanu ako se Evropska unija raspadne. A, zašto nam to govorite, gospodine Junker?

Nije mene strah što će Žan Klod Junker ponoviti to milion puta na vaskolikim takmičenjima u govorništvu širom briselskih sala i što to razni junkeri kao tocilo obrću, plašim se da mi još jednom ne odglumimo šibicu.

Kažu, ako se EU raspadne - biće rata na Balkanu. Ako padne kiša u subotu između 18 i 20 časova - biće rata na Balkanu. Ako nagazimo jedno bijelo polje na ovoj zebri - biće rata na Balkanu. Ako ovo dijete sa Haitija ne zaigra za Barselonu - ponovo, biće rata na Balkanu.

Njih sve podsjeća i vodi ka puškaranju. Ne kod njih, naravno, nego se sve mora odraziti na naše dvorište. Kao da osjećaju da tarabu još nismo namjestili valjano.

Ne znam da li zapadnjaci priželjkuju ono najgore, da ne griješim dušu, možda nam žele bolje nego misice univerzuma planeti i siromašnoj djeci u Africi, ali bi isto bilo dobro da tu brigu malo skockaju u blagorodniju retoriku.

Ima problema. Nije da ih nema, svaka zemlja regiona ima neki svoj problem koji žvaće uz strah da plomba ne ispadne, ali niko od nas ne pominje rat.

Interesantno je to što junkeri dođu jednom godišnje kod nas, izglancanom cipelom gurnu bitne probleme pod tepih, namjeste kravatu, izljube se sa svojim "balkanskim partnerima" i podrže nas na nekom putu.

Ne znam zašto svi ovdje dobijaju tzv. potapš po ramenu za dobro stanje kada potapšitelji kasnije odu u Brisel i tamo ispričaju da se čeka momenat da se uhvatimo za levore.

Ako misle da je ovdje moguć novi rat, onda moramo na isti račun da svedemo i to da smatraju da smo fascinantno glupi i katastrofalno naivni. Ako su oni tačni u svojoj besjedi, onda smo psihički svedeni i da imamo rat. Onda ga i zaslužujemo.

Javljaju se razni analitičari i specijalisti iz SAD i EU koji tvrde da na Balkanu mogu svakog trenutka da izbiju sukobi, a besposleni dio omladine, koji nije mali, samo to sluša i dodatno slaže nervozu na već jasnu činjenicu da ne može da nađe posao i položaj za lakat na stolu pored dojča.

Pričaće nam o ratu sve dok u publici imaju omladinu sa šoljom dojča blago podignutom iskonskim trudom palca i kažiprsta u sred, za njih, imaginarnog radnog vremena.

Koliko je to plodno tlo? Mnogo. Zato što će omladini, posle svih besomučno obrnutih tema i ta standardno doći na red.

Dotična gospoda sa Zapada sa ruhom analitičara u svojim prelijepim kancelarijama za stolom od hrastovine ne otvaraju karte i ne gledaju u magičnu kuglu. Oni samo prizivaju nešto što ne bi voljeli kod sebe, ali za nas im je to normalna slika. I kao da žele da iskoriste to plodno tlo.

Za nas predviđaju rat, a za njih tronedjeljni odmor na nekom egzotičnom ostrvu.

Otrcanu frazu "iskrene zabrinutosti" neće iskoristiti kada neki mladić ne bude mogao da ode do mora jer nema eura u mrežastom džepu od raspalog šorca rajskih boja.

Neće vidjeti ništa loše u tome što njihovi sunarodnici u našim zemljama mogu da kupe sve što dotaknu, dok su naši srećni što će sliku iz SAD ili zapadne Evrope uramiti jer neće ni imati priliku da odu više tamo. Ne zato što je na Marsu ili zato što ne žele.

Oni se uvijek brinu da nas destabilizuje "ona druga strana", dok nam svojim rukama umrljanim od interesa krive sferu na drugu stranu i izbacuju nas iz balansa.

Evropski put je nešto što smo svi izabrali na ovim prostorima, alternativu od starta ovog vijeka nikada niko nije ni izrekao, ali ako misle da budemo u istoj familiji, moraju da nas podstiču sa nekim drugim stvarima, a ne da nam izmišljaju mečku koja, ne da nije na vratima, nego nije ni na ulazu od komšijskog sela.

( Miloš Bećagović )