Vučić srpski Milo

Aleksandar Vučić je na putu da postane srpski Milo Đukanović. Paradoksalno u tome mu veoma uspešno pomaže opozicija u Srbiji, njeni lideri, mediji i ljudi koji učestvuju u javnom životu. I u Srbiji i u Crnoj Gori vlada ubeđenje u antirežimskom delu stanovništva da je “prljavština” beogradskog i podgoričkog režima toliko velika i očigledna svim građanima da je dovoljno da se pojavi opozicioni mesija ili mesije i da će vlast da im padne u ruke kao zrela šljiva ili smokva. Ni višegodišnje iskustvo nije dovoljno da se shvati da se vlast ne uzima kritikujući režim već nudeći kredibilnu alternativu. Nije dovoljno ukazati da je vlast korumpirana, nesposobna, pokvarena, štetna bez čvrstih dokaza da su oni koji bi da ih zamene pošteni, sposobni, ispravni i korisni da se uspostavi vladavina prava, meritokratija i humano društvo.

Lako je povući paralele između predsednika Vlade Srbije i bivšeg predsednika i premijera Crne Gore. Obojica su vrlo mladi, sa 28 godina, postali ministar odnosno premijer; obojica imaju vrlo uticajnog brata; u metaforičnom smislu su “ubili” političkog pokrovitelja (Nikolića i Bulatovića); dele iste savetnike, iste novinare ili vlasnike medijskih kuća koji podržavaju njihove politike; zajednički im je stil vođenja stranke, vlade, države; okružuje se i jedan i drugi ljudima koji klimaju glavom, ne podnose kritiku, čak ni dobronamernu, vide zavere svuda; i jedan i drugi su kreirali po jednu žensku političku figuru koju su koristili kako im je kad zatrebalo; i jedan i drugi odlično barataju nacionalizmom kako bi čuvali vlast, baš kao što je u službi očuvanja vlasti i balansiranje između EU i Rusije i pragmatičan odnos sa nacionalnim manjinama, posebno sa Bošnjacima, Hrvatima odnosno Mađarima. Đukanović i Vučić dele i istančani instinkt da ne prelaze granicu koja nepovratno deli jednog autoritarnog lidera od diktatora ili samodržca, zbog koje bi rizikovali da ih Zapad pusti niz vodu.

Međutim, sve gore navedeno, ne bi bilo dovoljno Vučiću da se usidri na čelu Srbije kao što je to uradio Đukanović u Crnoj Gori, da mu svojim potezima i političkom filozofijom ne pomažu opozicione stranke, intelektualna elita u Beogradu, uključujući i medije koji nisu pod kontrolom Vučićevog režima. Umesto da uči na greškama opozicije i dela javnog mnjenja u Crnoj Gori koji dele odgovornost sa Đukanovićevu političku dugovečnost, politički protivnici Vučića u Srbiji prave identične greške.

U zemljama koje su imale malo ili nimalo demokratskog iskustva nazivati nekog diktatorom, tiraninom, samodržcem je kontraproduktivno. Koliko god se trudili Đukanović i Vučić, daleko su oni od dikatura ili strahovlada koje su praktikovali Kralj Nikola, njegov unuk Aleksandar, Josip Broz ili Slobodan Milošević.

Druga greška je stvaranje referendumske klime svaki put kad birači bivaju pozvani da izađu na glasačka mesta, to je upravo ono što žele svi egocentrični lideri skloni autoritarnom stilu vladanja. Treća greška je potcenjivanje i tretiranje ljudi koji glasaju za njih kao da su manje vredni ili, eufemistički rečeno, nezreli ljudi. Četvrta je nepokolebljiva uverenost, uprkos stalnim demantijima, da se pripada “ispravnoj” većini. Peta je zabluda da narod ili građani mogu da se, kao što bi to Kralj Ibi uradio, zameni ili promeni sam od sebe.

Šesta greška je tvrdoglavost političkih prvaka u opoziciji koji se jednako drže čvrsto svojih malih šanaca vlasti ili uticaja kao što se Vučić ili Đukanović drže vlasti. Sedma je regrutovanje bivših bliskih saradnika ili koalicionih partnera vladajućih režima. Osma je okruživanje osobama koje su kompromitovane u raznim aferama, ili u bliskim odnosima sa osobama za izbegavanje. Deveta je pokušaj da se Đukanović odnosno Vučić pobede na “patriotskom” terenu, koristeći nacional-šovinstički rečnik iz devedestih.

Deseta je vulgarizacija izborne kampanje i rečnika, što je sport u kojem su i beogradski i podgorički režim daleko uspešniji, odnosno spuštanje na nivo udarnih medjiskih pesnica režima. Jedanaesta je “kukanje” na medijski mrak, kada i Srbija i Crna Gora mogu da se obiđu, bukvalno, od vrata do vrata, a da ne govorimo o internetu kao moćnom sredstvu i Trampovom primeru da se i bez mejnstrim medija može pobediti. Dvanaesta je ponašanje opozicionih lokalnih lidera koji se u svojim sredinama ne razlikuju od onih koji predstavljaju vladara.

Trinaesta je dečije ljubomorno, a ponekad i histerično, reagovanje na kontakte sa najvažnijim stranim državnicima ili pozitivne ocene koje dolaze po nekim pitanjima iz Brisela na račun Vučiča ili ranije Đukanovića. Četrnaesta je precenjivanje uticaja koji na glasače imaju poznate ličnosti, umetnici, pisci, sportisti, glumci, pevači. Petnaesta je odsustvo dugoročnijeg plana za osvajanje vlasti koji se ne završava na jednom izbornom ciklusu, odnosno stvaranje strukture koja sutra neće obezbediti samo pobedu na izborima već će stvoriti i uslove da se uspešno vlada i sprovedu reforme.Odnosno da se ne ponovi negativno iskustvo dva mandata u kojima je Demokratska stranka imala vlast, što je na kraju i omogućilo dolazak na vlast naprednjaka.

Sve navedene greške mogu lako da se verifikuju u aktuelnoj izbornoj kampanji, počev od osnovne da su dva glavna konkurenta opozicije, Saša Janković i Vuk Jeremić, ne samo bez većine u parlamentu već i bez stranaka, to jest kandidati koji čak i da pobede na predsedničkim izborima, ne bi mogli ništa da urade od onoga što obećavaju u kampanji. Tu i dolazimo do onoga što bi trebalo da bude pravi cilj, barem kampanje Saše Jankovića. Za razliku od Jeremića koji je samo personalna a ne i politička alterantiva Vučiću, Janković zaista može da bude neko ko će dati zamajac političkim promenama u Srbiji. Kapital koji će steći na predsedničkim izborima Janković bi trebalo da iskoristi za formiranje nove partije i koncentraciju na izbore za gradonačelnika Beograda sledeće godine.

Najvažniji izbori za promenu vlasti u Srbiji nisu ovi u nedelju, već oni koji će biti održani za Skupštinu grada Beograda. Ne samo zato što se novac i četvrtina Srbije nalaze u Beogradu već zato što je savršena vitrina za konkretnu demonstraciju razlike između vladavine prava i autoritarnog vođenja države. Za razliku od predsedničkih izbora, gde ima male šanse da pobedi, Janković je apsolutni favorit da postane gradonačelnik Beograda, a iz Starog dvora put ka Nemanjinoj je otvoren, ako se ne ponove pogrešni koraci o kojima smo pisali. U suprotnom, moraćemo da se pomirimo sa sudbinom da će i Srbija dobiti svog Mila Đukanovića, pa ko preživi, pričaće.

( Željko Pantelić )