Neozbiljna država

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić baš nema sreće. Kraj funkcije će dočekati politički neostvaren. Na funkciji predsednika države nije ostavio nikakvog političkog traga. Transferi blama se ne računaju. Čak i poslednje nedelje svog predsednikovanja provodi u senci kampanje koja zapravo ni ne postoji (jer je permanentna), uzdržavajući se od političkih istupa i ne želeći da kompromituje (permanentnu) kampanju svog “političkog sina”, drugog tela jedne iste ideje, ili kako se već u toj organicističko-patrijarhalnoj viziji politike imenuje taj odnos, koji se evo, završava svojevrsnim političkim lapotom. Zaista, osim kada je govorio o potrebi pridruživanju Srbije EU, nikada Nikolić nije izgledao neiskrenije nego u ovom usiljenom veličanju Vučića, kako mu, očito imajući neku računicu, ne bi omeo izbor na funkciju koju je sam Nikolić tako žarko želeo i to, iz njegove perspektive - s punim pravom. Jer retko, zaista se retko dešava da predsednik koji je - po oceni “svojih” - dobro, čak najbolje radio svoj posao ne dobije priliku za novu predsedničku trku. Ali, tako je to u - neozbiljnim državama.

Otuda, zapravo, i ovo ponovno podsećanje na Nikolića. Naime, da je Srbija “neozbiljna država”, izgleda da nije samo nepatriotski utisak tobožnjih profesionalnih kritizera. Možebiti rezignirano lamentirajući nad svojom gorkom političkom sudbinom, do takvog zaključka je došao niko drugi do sam Nikolić. I to nije rekao nimalo uvijeno! Komentarišući jednog kandidata u trci za mesto koje je nameravao još pola decenije sam da zadrži, Nikolić je izneo ovakvo mišljenje: “Nije mi simpatican kao kandidat, jer u ozbiljnim državama ne bi to mogao ni da bude”! Drugačije rečeno, posle 5 godina predsednikovanja i isto toliko vladavine stranke kojoj je Toma Nikolić “otac”, kako vole da se agnatski-patrijarhalno i patetično izražavaju u samoj toj stranci-zadruzi, sa mesta predsednika Srbije on nonšalantno poručuje da Srbija nije ozbiljna država. Da li je u pitanju gaf, na kakve smo navikli sa Nikolićem, ili izraz razočaranosti zbog uskraćivanja mogućnosti da još pet godina bude “njegova ekselencija predsednik” nije ni važno. Ono što je bolno tačno je to što je Nikolić u svojoj osnovnoj tvrdnji u pravu, iako je toj neozbiljnosti i sam doprinosio u čitavoj svojoj političkoj karijeri.

Baš zato, čini se da, uprkos ktitorskoj delatnosti zadušno-crkvenog karaktera, predsednik, sva je prilika, ipak nije baš ni neki hrišćanin… Vidi trn u oku brata svoga, a u svome ne primećuje ni brvno. Jer, da Srbija nije ozbiljna država dokaz nije samo neka njemu nesimpatična kandidatura, već je dokaz i to što je i sam Nikolić postao predsednik te države, kao što je dokaz i to što ga za predsednika Srbije, iako je do sada, navodno, najbolje obavljao tu funkciju, nije kandidovala njegova “rođena” stranka - ćerka - zadruga. Dete se, izgleda, malo previše osamostalilo. Ali nije doraslo zadatku da uozbilji državu kojoj se - eto još jednog dokaza neozbiljnosti - baš to Nikolićevo “dete” navalilo na grbaču, praveći od ozbiljnih državnih poslova permanentnu audiciju netalentovanih naturščika za nove epizode Kursadžija.

(Peščanik.net)

( Srđan Milošević )