Izborni bluz mutne vode

Sve je manje nepoznanica uoči izlaska na birališta 2. aprila i glasanja o budućem predsedniku Srbije. Ili ih je sve više?

Zamišljeni odgovor upišite zavisno iz kog ugla gledate na taj dan i potonji ishod svog izbora i svoje odluke. Pojednostavljeno rečeno, odluka će zavisiti od toga da li ste optimisti, pesimisti, birači ili samo glasači, da li ste “beli listić”, želite li promene ili ste zadovoljni prodavcima magle, mačke u džaku i roga za sveću, mislite li svojom glavom ili vam stavove i mišljenje oblikuju novine i televizija, da li ste za avanturiste, šoumene i šarlatane, dokle ste spremni da čekate kad će biti bolje…

Kako god da glasate – rok za žalbu na sopstvenu odluku je pet godina. Toliko, naime, traje predsednički mandat, mada sad u toj igri ulog više nije samo mandat šefa države. Zato možda taj mandate bude i iznuđeno kraći, jer je Srbija već navikla i na učestale vanredne izbore i na život u vanrednim okolnostima.

Čekajući 17. marta predveče žreb za redosled predsedničkih kandidata na glasačkom listiću, setih se nedavne izjave Prvog među (formalno) jednakima: “Hteli su moju glavu na crti - i evo, ja im na crtu izlazim”.

Vučić je sredinom februara pred članovima Glavnog odbora SNS tu rečenicu izgovorio izazivački samouvereno i drčno, poput kakvog seoskog mangupa koji na lokalnom vašaru prkosi momcima iz susednog sela, e da bi dokazao ko se za šta pita na lokalnoj poljani pored ringišpila i prodavaca klakera, šećerlemi i karamela.

Sve je to u redu, ljudski je pred istomišljenike istresti to samopouzdanje i taj ponos iz sebe, a istovremeno je i legitimno - i politički i partijski. Niko razuman mu tu samouverenost ne može osporiti. Nevolja je samo u jednom – u percepciji mesta, uloge i značaja institucije predsednika države, u odmeravanju i poimanju vlastite uloge u izbornoj kampanji, u tumačenju moći koju daje vlast i, na kraju krajeva ili pre svega – u percepciji države.

Jer, niti su izbori vašar, niti je država ičija prćija pa tako ni Vučićeva (Luj XIV bi rekao “država to sam ja”), da se nekom “izlazi na crtu” zbog fotelje, vlasti, samodokazivanja, pobede ili nečijeg poraza. Trebalo bi da je država iznad te crte - koju verbalno povlači Vučić - i iznad te fotelje u predsedničkom kabinetu na Andrićevom vencu u koju želi da prenese vlast iz premijerske fotelje u Nemanjinoj.

Država je daleko iznad te crte, država je institucija koju podjednako čine svi njeni građani, pa tako i građanin Vučić, građanin Stamatović, građani Čanak, Jeremić, Šešelj, Obradović, Parović, Popović, Radulović, građanin Beli u vunenim čarapama, pa i građanin Saša Janković, donedavno na dužnosti zaštitnika svih građana zemlje Srbije.

Umesto uzajamnog, civilizacijskog, uvažavanja političkih suparnika, protivnika i neistomišljenika na sceni je – što bi rekao ugledni sociolog kulture, profesor Ratko Božović – “cunami političke strasti koji nameće jezik vulgarnosti” u političkoj i medijskoj komunikaciji sa građanima i biračima.

Jer, pretendent na mesto šefa države morao bi jednako da poštuje sve birače, ako već neće kandidate koji imaju naklonost građana ili će je dobiti tek na biralištima. Uvredama, političkim primitivizmom, negativnom kampanjom i prostaklucima koje forsiraju udvorički mediji, sledbenici i pristalice bilo kog kandidata, ne postiže se ništa osim dodatnog kovitlanja ionako zamućene vode u srpskoj političkoj močvari.

Nažalost, ima u Srbiji već popriličan broj obnevidelih od svakodnevnog napretka, zaslepljenih svojom ili tuđom prošlošću ili, bezmalo, patološkom mržnjom prema političkim neistomišljenicima. Takvima, dok čekaju glasanje za šefa države, preporučujem Balaševićev “Bluz mutne vode”:

“Svi znaju svrhu, štuka na vrhu tu su da kvare i naprave lom, a dole na dnu, sudbinu jadnu mnogima rešava nekakav som…”

I zato - pazite kako pecate 2. aprila, da se posle ne zagrcnete kusajući riblju čorbu.

(Autor je novinar i kolumnista, jedan od utemeljivača lista Danas, dugogodišnji novinar i urednik u Borbi i Blicu)

( Velimir Ilić )