Surova realnost i svjetlija budućnost

Šest dana uoči vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, u aprilu 2016. godine premijer Aleksandar Vučić je na televiziji Pink kolegi Veljku Laliću, glavnom uredniku Nedeljnika, na njegovo pitanje kada će prosečna plata dostići 500 evra, kao iz topa odgovorio da će ta, za većinu građana Srbije granica snova, biti dostignuta već do kraja 2017. Kao „svedok-saradnik“ u toj emisiji pokušao sam da objasnim da to nije moguće, da nema te matematike koja uz planirani privredni rast od dva, pa čak i tri odsto može da obezbedi povećanje plata sa manje od 370 na 500 evra, ili za skoro 50 procenata. Nije, međutim, vredelo. Vučić je uporno tvrdio da moja matematika „ne valja“, da ne koristim „prave podatke“ i da ćemo već za godinu i po videti ko je bio u pravu.

Kao što i pretpostavljate, građani su poverovali Vučiću. I kao što znate, nije bio u pravu. Ali, dobio je ono šta je hteo - još jedne, potpuno nepotrebne vanredne parlamentarne izbore. A onda, samo što je sastavio 100 dana kao novi-stari premijer, rešio je da se iz Vlade preseli u Predsedništvo, iako je mesecima tvrdio da se nikada neće kandidovati za predsednika i da ga to uopšte ne zanima.

Pre kandidature, pred kraj prošle godine, svestan da mu ni alhemičari ne mogu pomoći da ispuni osam meseci staro obećanje, izjavio da će od kraja marta 2017. prosečne zarade u Srbiji biti - veće od 400 evra. Hm, mislite li da ga je neko upitao a ko nam je ukrao onih 100 evra što si nam obećao u aprilu? Nikome to nije palo ni na kraj pameti. A i ko ima srca da bilo šta zamera čoveku koji tvrdi da 18 sati dnevno radi za dobrobit Srbije? Samo, ako toliko provodi na poslu, kako stiže da i po osam-devet sati dnevno troši na kampanju? Da se razumemo, uopšte ne sumnjam u njegovu reč da će na predizborne skupove ići isključivo posle radnog vremena i da za to neće koristiti državne resurse, samo me brine prokleta matematika, jer mi se opet nešto tu ne uklapa. Pa dan bi umesto 24 morao da ima 26-27 sati.

Ni na 400 evra se, međutim, premijer i kandidat za predsednika nije zaustavio. Taman kad su se njegovi podanici ponadali da će im se ovoga puta strpljenje isplatiti, Vučić je na Dan žena, na „srpskom Davosu“ obećao da će prosečna plata u martu biti 395 evra. Ma, u redu, niko valjda neće praviti problem zbog pet evra. A i kada zvanična statistika negde u drugoj polovini aprila objavi podatke o prosečnim platama u martu, Vučića ionako neće imati ko da okrivi što je još jednom slagao svoje birače, niti će to tada uopšte biti važno.

Mene, ipak, pre svega fascinira što Vučić kao premijer priča samo o budućim platama. O sadašnjim skoro da nikada ne progovara ni reč. Osim kada posle smanjenja od 10 odsto odluči da ih poveća za dva ili pet procenata. Ali, dok premijer ćuti svako može, samo ako hoće, da zaključi da su u prošloj godini primanja zaposlenih u Srbiji bila najniža u regionu. Sa prosekom od 374 evra Srbija je u 2016. bila gora i od Makedonije, u kojoj se politička kriza ne smiruje još od maja 2015, a ne zna se ni kad će. U Hrvatskoj su, poređenja radi, prosečne zarade prošle godine bile 788 evra, u Crnoj Gori blizu 500, a u Bugarskoj, Bosni i Hercegovini, Rumuniji i Albaniji veće od 400 evra. U Srbiji, čak i ako Vučić ispuni obećanje dato na Dan žena, ni u martu neće preskočiti tu granicu.

Za Vučića je jedino dobro što će se i eventualni drugi krug predsedničkih izbora završiti pre nego što se zvanično sazna prosek martovskih plata. Jer, ako izgubi izbore obećao je da neće ostati na mestu premijera, a ako pobedi moći će da kaže da je posao predsednika da deli odlikovanja, a ne - plate.

Istini za volju, nije Vučić jedini koji je u kampanji obećavao veće zarade i bolji standard. „Ove godine naša zemlja imaće dvostruko veću stopu rasta od najvećih stopa rasta u Evropi“, tvrdio je 23. maja 1997. Slobodan Milošević. Na kraju njegove vladavine bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji nego na početku. Verovatno se niko više i ne seća Miloševićevih reči iz jula 1988. da „modernu Srbiju zamišlja sa 10.000 dolara po glavi stanovnika“. Umesto dolara, 11 godina kasnije građanima Srbije po glavama su padale - bombe.

I kako onda da se prosečan građanin u Srbiji ne uplaši kad čuje Vučićevo upozorenje da se na predstojećim predsedničkim izborima ne sme dozvoliti pobeda onih koji bi da Srbiju vrate u prošlost? I baš da vidimo ko to neće glasati za budućnost?

(Autor je glavni urednik NIN-a i bivši glavni urednik Ekonomist magazina)

( Milan Ćulibrk )