Srbija pravoslavna Mađarska

Srbija je neka vrsta pravoslavne Mađarske ili Poljske, ne samo zato što stil vladanja Aleksandra Vučića neodoljivo podseća, sa određenim razlikama naravno, na tehniku vođenja države Viktora Orbana ili Jaroslava Kačinjskog, već i po strukturi biračkog tela, a pogotovo onih koji izlaze na glasanje. Kao što je blizu milion Mađara i gotovo pet miliona Poljaka, koji su napustili svoje države u poslednjih 15 godina, omogućilo da na političkoj panorami dve zemlje stranke levog centra postanu marginalne ili u najboljem slučaju ikebana parlamentarnog života, tako je i blizu pola miliona Srba, koji su emigrirali u novom milenijumu, osudilo građansku Srbiju da bude sporedni glumac i ukras u skupštini.

Brojevi su neumoljivi. U Poljskoj i Mađarskoj se već godinama više od dve trećine, a u pojedinim razdobljima i više od tri četvrtine, glasača opredeljuje za desničarske stranke, od onih populističkih poput Orbanovog Fidesa, polukleriklaca iz KDNP-a Žolta Šemjena do neonacista iz Jobika. U Poljskoj u sukobu između klerikalnih populista iz partije Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog, demohrišćanskih liberal-konzervativaca iz Građanske platforme(stranke aktuelnog predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska) i ekstremista iz Kukiza 15, partijama levog centra i liberalima ostaju mrvice.

Na aktuelnoj političkoj sceni u Srbiji imamo veoma sličnu scenu budući da populisti iz SNS, ekstremisti iz SRS, klero-populisti iz Dveri, i oni koji podržavaju Vuka Jeremića pokrivaju gotovo 80 odsto biračkog tela. Tako da će biti veliki uspeh za Sašu Jankovića ako osvoji više od pola miliona glasova. U svojim najboljim danima Demokratska stranka Zorana Đinđića je imala podršku 15 odsto birača u Srbiji i to je, više manje, glasački potencijal građanske Srbije, plus par posto glasova koji dolaze od liberala Čede Jovanovića i pokreta Saše Radulovića Dosta je bilo.

Dirljivo je videti Beograđane i građane Srbije kako su uprkos svemu pronašli tračak nade u kandidaturi Saše Jankovića i glas da se još jednom upuste u borbu protiv srpskih vetrenjača, predvođeni Kihot_ex_of-om( nalog na tviteru Saše Jankovića koji aludira na junaka Servantesovog književnog remek-dela). Posle svih poražavajućih suočavanja sa stvarnošću od povratka demokratije, ohrabrujuće je videti da srpsko društvo nije atrofiralo i da još uvek elektroencefalogram njegovog najboljeg dela nije ravan, i da i dalje pravi skokove. Ni depresija posle šetnji 96/97, ni to što 06. oktobar 2000. godine nije nikada svanuo u srpskoj demokratiji, ni izneverena najveća mobilizacija na evropskom snu iz 2008. godine, nije umrtvila želju da se vidi, barem jednog dana, Srbija po standardima najrazvijenijih društava.

Ali, bolje bi bilo ne zanositi se, kao što je to bio slučaj sa Ivanom Đurićem ili Milanom Panićem i naučiti lekciju da su kompromisi bolni i na kraju puni gorčine. Primeri Vojislava Koštunice i Borisa Tadića su vrlo poučni. Saša Janković je bliži Ivanu Đuriću nego Milanu Paniću, ne samo po svojim političkim svetonazorima već i po političkoj snazi. Nažalost, Srbija se nije mnogo odmakla u svojoj političkoj emancipaciji od 1990. godine. Ako napravite poređenje predstojećih izbora sa prvim predsedničkim izborima sve se gotovo uklapa do u tančine. Vučićeva podrška u biračkom telu je slična Miloševićevoj, Vuk je zamenio prezime, nije Drašković nego Jeremić, glasovi su više manje isti, Demokratska stranka kao i na prvim predsedničkim izborima nema svog kandidata, podeljena je na one koji će glasati za nacionalističkog i građanskog kandidata, nekada su bili Drašković i Đurić, danas su to Jeremić i Janković. Vojislav Šešelj je isti onaj koji je bio i 1990. i sa istim zadatkom i ovog proleća kao te zime pre 27 godina.

To što raspored političkih snaga u Srbiji danas ne odslikava bitnije razlike u odnosu na 1990. godinu bi trebalo da bude poslednje zvono na uzbunu. Građanska Srbija mora da izađe iz svog autoreferencijalnog i samozaljubljenog pogleda na samu sebe, inače će morati da trpi neke nove Miloševiće i Vučiće ili da pravi trule kopromise da bi imala Koštunice i Tadiće, kao manje loša rešenja. Vreme je da se izađe iz staklenog zvona u Beogradu i još par srpskih varoši gde se divimo sami sebi koliko nas ima, a ne vidimo da smo predstavnici izrazito manjinske Srbije. Nove građanske stranke koje će sigurno izaći iz ovih predsedničkih izbora, pre svega Demokratska stranka, bi morale da konačno posvete pažnju tzv. administrativnim kapacitetima u unutrašnjosti i iskoriste entuzijazam, koji se već stvorio oko Jankovićeve kandidature, da naprave bazu za ozbiljan pohod na vlast, koji neće biti ni brz ni lak. Razlika koja se jasno vidi između Aleksandra Vučića, Saše Jankovića, Vuka Jeremića ili Vojislava Šešelja, ne primećuje se između njihovih predstavnika ili birače u srpkoj provinciji. Građani u Čačku, Vranju, Leskovcu, Valjevu i drugim srpskim gradovima ne percipiraju na lokalu gotovo nikakvu razliku između članova SNS, DS, SRS, Dveri ili onih koji će glasati za Jankovića ili Jeremića koji još uvek nemaju stranke.

Dakle, ili će građansko društvo promeniti srpsku provinciju ili će se, malo po malo, osipati odlazeći u emigraciju, prepuštajući Srbiju mađarskom i poljskom scenariju u kojem će se za vlast boriti populisti, klerodemagozi, vulgarni i salonski nacionalisti i desni ekstremisti. A ono malo mislećih što ostane moliće se, svaki put, da pobedi manje zlo.

Autor je novinar, spoljnopolitički urednik i dopisnik magazina Nedjeljnik iz Rima

( Željko Pantelić )