Velimir Ilić: Ne diraj konce na carevom ruhu

Nigde na kugli zemaljskoj politika i izbori – redovni, vanredni, parlamentarni ili predsednički, svejedno – ne izazivaju toliko prizemnih ljudskih strasti, nigde - kao na ovim prostorima, među demokratski neostvarenim, a politički neiživljenim i nezrelim narodima i nacijama.

Treba li bolji dokaz od predstojećih predsedničkih izbora u Srbiji? Ili bi, za ljude kratkog pamćenja - dok se kampanja još zahuktava - valjalo napraviti kraći podsetnik šta je sve prethodilo ozvaničenju početka predsedničke trke, a još više samom početku kampanje, nepojamnom u civilizovanim i demokratskim društvima?

Reč je, dakako, o skandaloznom suspendovanju parlamenta kojim se, beskičmenjački i podanički, podilazi siledžijskoj i autokratskoj zloupotrebi institucija u Srbiji. Autokratija se, naravno, golim okom ne vidi, ali se zdravim razumom prepoznaje jer iz drugog plana, bez glasa u javnosti, vuče konce tobožnjeg autoriteta parlamenta.

No, teško da o zaštiti i čuvanju “dostojanstva parlamenta i demokratije” i sa trunkom moralnog i političkog kredibiliteta može govoriti predsednica Skupštine koja je, do Vučićevih skuta, dosad promenila više partija nego ova država imena u poslednja dva veka.

Uostalom, ta odluka o stavljanju Skupštine „na led“ dok traje izborna kampanja proizišla je iz očiglednog straha od drukčijeg mišljenja, drukčijih argumenata i činjenica tokom predsedničke kampanje. Jer, obrazloženje je dečje naivno i neuverljivo: „Opozicija je pokazala da nemaju program, ujedinjuje ih mržnja prema premijeru Vučiću i parlament bi koristili u te svrhe, ne bi se pričalo o zakonima. Videćemo kako će građani odlučiti o tome na izborima”, izgovorila je, jedva triput trepnuvši, Maja Gojković.

Opozicija – ako se amorfna masa ostatka političke scene u Srbiji tako uopšte može nazvati – dakle, nema program. Ruku na srce – to baš i nije daleko od istine. Ali, čemu onda strah od parlamentarnog sučeljavanja tokom kampanje ako već opozicija nema ideje i program, a Vučić ga ima, ako su iza njih „strane sile“, ale i aždaje, a iza njega rezultati, procenti, fabrike, avioni, kamioni, milioni...? Otkud toliki strah ako se Vučić ne plaši istine koja prestaje posle prvih minuta televizijskog dnevnika ili kad se isključe kamere i mikrofoni posle njegovih besomučnih monologa, patetičnih monodrama i isforsirane prepirke s novinarima?

Ko se iole bavi javnom rečju odavno zna da nema nezgodnih pitanja, nezgodni mogu biti samo odgovori za one koji ih izgovaraju.

Dakle, pitanja su - ima li carevo novo ruho sve konce i sve krpice na svom mestu, baš onako kako medijski krojači odevaju aktuelnu vlast? Jesu li na okupu i koliko su opipiljive sve te milijarde stranih investicija, svi ti kilometri brzih pruga i autoputeva – (dužih i od Brozovih, reče nedavno Vučić), dokle seže prijateljstvo „naših prijatelja“ i „mojih prijatelja“ iz svakog drugog javnog nastupa... I vidi li se kontinuitet svih tih, nikad dosad neostvarenih, uspeha i rezultata Vučićeve vladavine, poslednjih godina svaki čas prekidane nekim vanrednim izborima?

Kakvi god da su odgovori - nesporan je, čak i legitiman, pragmatizam kojim zreli, mentalno i politički stabilni političari, koriste demokratske i opšteprihvaćene civilizacijske metode u opštenju s javnošću i političkim protivnicima. Sporna je u ovom slučaju zloupotreba institucija, funkcije, državnih resursa... Jer, država nije spolja gladac, a unutra šibicarski posao na parčetu kartona, prostrtom pored neke autobuske stanice u provinciji, pa ko god joj bio premijer i ko god želeo da joj bude predsednik.

Dakle, pitanje je - na čemu se to temelji autoritet institucije, premijera, šefa države? Na čemu - ako ne nastaje i ili ne može opstati bez ulagivanja o carevom novom ruhu? Jer, istinskom autoritetu nisu neophodna terciranja stranačkih i koalicionih trbuhozboraca i medija čije su gazde i urednici, poput psa s jednom podignutom nogom, odavno obeležili gazdinu nogavicu pa sad za njom trče, pišu, govore ili puštaju u etar narcisoidne monologe?

Ovde je, ipak, nesumnjiv i očit strah od demokratskog dijaloga i demokratije, pa ma kako i ma koliko da smo je dosad unizili i unakazaili.

( Velimir Ilić )