Analitičari

Tramp iznenađuje sve osim analitičara. U minuloj godini bilo je više političkih iznenađenja: „bregzit”, pobeda Trampa, teroristički napadi u Evropi. Domaći analitičari su prognozirali, lutali, nešto pogađali, ali greške nisu priznavali. Naprotiv: „To za mene nije bilo iznenađenje, uvek sam govorio da je EU nestabilna”, ili „Znao sam da će Tramp pobediti”. Slično je bilo i devedesetih godina 20. veka, kad je većina domaćih intelektualaca tvrdila da im je još od pada A. Rankovića bilo jasno da će se Jugoslavija raspasti. U realnosti, pak, samo su retki slutili slom, većina nije, iako priča da jeste. Naknadna pamet je postojana osnova retorike i savremenih političkih analitičara. Za ovu vrstu proizvođača znanja nema iznenađenja ni samosumnje.

Od političara se to i ne očekuje, ali bi intelektualci morali biti samorefleksivni. Istini za volju, potrebno je dosta nelagode da se prizna da su me razna dešavanja iznenadila. Nije lako priznati pogrešnu procenu. Treba snage da se stvari gledaju izvana, a ne iznutra. To je ono kad neko ko živi u kapitalizmu procenjuje politiku i ekonomiju merilima profitabilnosti. Spontano prihvata kriterijume uspeha koje mu nameće hegemoni govor: nova strana ulaganja, profitabilnost, EU kao strateški cilj.

Provladini analitičari samozavaravaju se kada kapitalizam procenjuju stepenom ostvarenja kapitalističkih vrednosti. Treba ga procenjivati kriterijumima koji su izvan sistema, socijalnom sigurnošću. U nešto povoljnijoj prognostičkoj situaciji jesu oni koji su nekada gledali kapitalizam izvana i procenjivali ga nekapitalističkim merilima: stepenom otuđenja, nesolidarnosti i eksploatacije. Da isti ovi intelektualci danas nisu zamenili minuli pogled na kapitalizam izvana savremenim konformističkim pogledom na kapitalizam iznutra, stajali bi izvan začaranog kruga. Ali nije tako, konvertiti koji drže da su uvek bili dosledni i dalje se vrte u začaranom krugu. To su oni intelektualci koji najčešće tvrde da su uglavnom sve znali: ako su i bili u SK, da nisu bili istinski komunisti nego unutrašnji emigranti, ako su kasnije bili demokrate, danas kažu da su uvek znali da je EU nesigurna, ako su bili radikali, danas kažu da su i tada videli da se ne može mimo sveta. Da li je ovo iskrivljeno autobiografsko pamćenje odveć ljudsko, deo normalnog samopoštovanja i ponosa bez kojeg ne bi preživeli ili bi pali u depresiju kad bi priznali ranije zablude? Nije. Ovo je mišljenje nalik partijskom, ali je ovde partija vlastiti autoritarni ego. Svuda gde je ego gospodar, samopoštovanje guši samokritičnost i tu nema intelektualnosti. Nema je kod onih koji nikakvu vlastitu iluziju ne priznaju.

Analitičari su teški ljudi koji gnjave okolinu. To je lakše nego biti težak sebi. Kad polemišu, hvale istomišljenike. Stara je opomena da, kad hvalite istomišljenika, hvalite zapravo sebe, što, naravno, vređa dobar ukus. Nema samoobuzdavanja, niti bar stidljive pohvale neistomišljenika. Osim toga, domaća kultura respektuje duhovnu oholost čoveka koji je bio politička žrtva i njegovu uverenost da zbog stradanja zna više. Zaboravlja se da se žrtva lako pretvara u dželata.

Izvan ovog začaranog kruga stoje retki sumnjičavci koji se trude da realnost procenjuju izvana, suvo i s visine. Za njih se kapitalizam nije mnogo izmenio, uprkos tome što nikad nisu bili sigurni i što su zazirali od prognoza. U socijalizmu jesu bili antikapitalisti, ali nerežimski, a u kapitalizmu levičari prepuni samosumnje. Uvek pomalo nesigurni i uvek svesni vlastitih ranijih pogrešnih prognoza. Strepeli su od svakog toplog hora istomišljenika koji je tražio homogenost. Odavno je uočeno da je intelektualac lišen usamljenosti neslobodan. A ako iz nje i izlazi, svako opštenje je loše, upozoravao je filozof, sem onoga sa sebi ravnim. Ni druženje sa sobom nije loše, ali tu su vlastite greške, a ne ponos, bolje društvo. Ne može ponos biti osnova plodne nesigurnosti. Gde nema samosumnje, caruje samozavaravanje. Zato ne drugima, nego sebi treba stati na crtu. Izaći sa sobom na kraj. I čuvati se intelektualaca koje razni „bregziti” i „Trampovi” nisu iznenađivali, nego su ih spremno dočekivali sve novijim nepriznatim konverzijama.

Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

(Politika)

( Todor Kuljić )