Režim iznad provalije

Bahato lice režima isuviše dobro poznajemo. Na pitanje o plagiranom doktoratu, režim odgovara - „Najgluplje obrazloženje plagijata koje sam ikada video!“ Na pitanje o padu helikoptera, režim se dernja - „Ne dam Gašića!“. Na pitanja o slobodi medija, uzvikuje - mediji nikada nisu bili slobodniji! Ali nije u pitanju samo javni nastup, već i svakodnevno ponašanje. „Betonske cipele“ o kojima govori predsednik opštine Subotica, zastrašivanje i nasilje nad novinarima koje je naredio predsednik opštine Grocka, seksualno zlostavljanje za koje je optužen (i od njega oslobođen!) predsednik opštine Brus, mahnita vožnja službenim kolima zbog koje je jedna osoba izgubila život.

Bahati javni nastup vlasti mogli smo da vidimo i ovog vikenda, u intervjuu premijerke Srbije. Pozvana u studio navodno zato da bi govorila o svojoj nedavnoj poseti SAD i planovima Vlade Srbije za pregovore sa Kosovom, ova osoba sumnjive pismenosti utrošila je 95% vremena blateći političke protivnike, bulazneći o čučavcima na Filozofskom fakultetu u Beogradu, te kudeći kritičare vlasti što odbacuju „kulturu dijaloga“, da bi zatim u istom dahu nastavila da se svađa sa intervjuom profesorke M. Bogdanović, objavljenim u Vremenu. (Tako izgleda naprednjačka kultura dijaloga - dijalog je „kulturan“ samo dok su oni jedini koji imaju pravo da govore.)

Premijerka se i ranije isticala bahatošću, ali se do sada ipak nije upuštala u ovako eksplicitne obračune sa kritičarima režima. Njen zadatak se sastojao pre svega u tome da ponavlja nekoliko fraza iz NGO newspeaka („kreativnost“, „inovacije“, „digitalizacija“), te da hvali svog mentora i proglašava se nenadležnom ili neobaveštenom o pitanjima iz osnovnih domena svog posla. Obračune sa neistomišljenicima i targetiranje nepodobnih tvitova ostavljala je drugima, pre svega već pomenutom mentoru. Činjenica da je i premijerka sada iz odbrane prešla u napad, govori o tome da je režim u dubokoj krizi i da ga protesti koji se iz nedelje u nedelju održavaju širom Srbije potresaju iz temelja. Međutim, ovog vikenda smo videli još jedno, sasvim drugačije lice režima - lice osobe koja je snimala demonstrante za račun stranke na vlasti. Tačnije, ovo lice nismo videli, jer je, kada su se kamere mobilnih telefona okrenule prema njoj, osoba o kojoj je reč navukla kapuljaču preko lica. „Stalo mi je do moje privatnosti“, promrljala je zbunjeno i dala se u beg.

Čemu bežanje? Demonstranti nisu bili nasilni, niti su je na bilo koji način ugrožavali. Dakle, nije bio u pitanju strah. U čemu je onda stvar? Sakrivanje lica, pozivanje na privatnost (dražesne li ironije!), uzmicanje, sve u ponašanju ove osobe odaje poznato osećanje - stid. Stid što je tu gde jeste, što radi to što radi i što je u tome razotkrivena.

U tekstu iz 2009, „Iran na ivici“, Slavoj Žižek piše: „Kada se autoritarni režim približi svojoj konačnoj krizi, njegov raspad se po pravilu odvija u dva koraka. Pre kolapsa, dolazi do misterioznog preloma. Odjednom, ljudi znaju da je igra gotova i više se ne plaše. Nije stvar samo u tome da režim gubi legitimitet, već i u tome da njegova upotreba moći počinje da se doživljava kao impotentna panična reakcija. Svi znamo onu klasičnu scenu iz crtanih filmova. Mačka dolazi do ivice provalije, ali nastavlja da hoda, nevesna da više nema tlo pod nogama. Ona pada tek kada pogleda nadole i primeti ambis ispod sebe. Kada režim izgubi autoritet, on je poput mačke iznad provalije: da bi pao, treba ga samo podsetiti da pogleda nadole.

U knjizi o iranskoj revoluciji, Šah šahova, Rišard Kapušćinski precizno identifikuje tačan trenutak ovog preloma. Na jednoj teheranskoj raskrsnici, usamljeni demonstrant je odbio naređenje policajca da se pomeri, i posramljeni policajac se naprosto povukao. U roku od nekoliko sati, ceo Teheran je znao za ovaj incident. Iako su ulične borbe trajale nedeljama posle toga, svi su već tada znali da je sa šahom gotovo.“

Aktuelni režim zaobilazi redovne javne institucije gde god je to moguće - što je takođe znak da u njima ne uživa poverenje. Umesto na policiju, on se uzda u parapolicijske jedinice, čiji je pripadnik po svemu sudeći i osoba koju smo videli na snimku sa mobilnog telefona. Stid ove osobe - u prividnom neskladu sa uobičajenom bahatošću režima - govori da je igra gotova i da to već svi znaju. Nesklad je samo prividan, jer i premijerkina novousvojena agresivnost govori istu stvar - u pitanju je panična reakcija režima koji je upravo prošao kroz prelom gubitka legitimiteta. I bahatost istaknutih režimskih funkcionera i stid terenskog operativca, govore isto - režim je izgubio tlo pod nogama i sada ga samo treba podsetiti da pogleda nadole.

(Peščanik.net)

( Rastislav Dinić )