Ruskom invazijom 24. februara 2022. godine, život Ukrajinaca promenio se iz korena.
Deset Ukrajinki i Ukrajinaca podelilo je poslednje fotografije napravljene pre nego što će se obrisi njihove države zauvek izmeniti.
Govorili su i šta im se dogodilo posle toga.
Slikanje selfija i šetnje
Anđelina Čaban (24)
Fotografija je napravljena 23. februara 2022. tokom moje šetnje po kraju.
Tog dana je bilo lepo vreme, ali je provejavao osećaj da će se možda nešto desiti.
Slikala sam se jer je bilo baš lepo vreme, a i ja sam izgledala lepo.
Ovo je fotografija u prirodi, na obodu Kramatorska, na istoku Ukrajine, i moje je omiljeno mesto.
Prve nedelje ruske invazije nisam napuštala kuću, ali smo se 7. aprila preselili za Vinicu, grad u središnjem delu države, a potom smo došli u Kijev.
Sad kad pogledam fotografiju, čini mi se kao da je nastala u drugom životu.
Rad od kuće u društvu mačke
Ana (32)
Dva dana pre rata, 22. februara, radila sam od kuće, u društvu mačke - uživajući u životu.
Slikala sam mačku jer je izgledala očaravajuće.
Zove se Fura, što znači kamion.
Moja sestra ju je pronašla na autoputu, još dok je bila mače.
Bilo je nekoliko medijskih izveštaja koji su ukazivali da se nešto sprema i ljudi su govorili o tome.
Ali sam se nadala, da i ukoliko dođe do eskalacije sukoba, civilno stanovništvo neće biti pogođeno.
Napustili smo Kijev 25. februara.
Krenuli smo sa mačkom i preselili se na severoistok Ukrajine.
U leto smo se vratili.
Predškolski projekat
Igor Bezruki (51)
Moja ćerka Marta je napravila ovu sveću u predškolskom i doneli smo je kući 22. februara.
Sećam se da smo bili srećni zato što su deca pokazivala kreativnost i bio sam ponosan što je napravila nešto tako lepo.
Tada nisam znao šta nam sledi.
Ćerka je u martu napunila sedam godina, ali od 24. februara nije išla u predškolsko.
Moja žena joj nije dozvoljavala.
U početku sam strahovao da ćemo, ukoliko dođe do rata, morati da se razdvojimo, ali smo i dalje zajedno.
Večera i piće sa prijateljima
Valerija Dubrovska (28)
Bio je sasvim običan dan i posle posla sam svratila do bara mojih prijatelja, da popijem piće.
Kasnije su me vodili na pivo, lokalnu hranu i vodku napravljenu od rena.
Ne sećam se tačno kako sam se osećala, ali znam da smo zbijali šale.
Pričali smo o potencijalnoj ruskoj invaziji, ali smo nekako zajednički ustanovili da je to nemoguće.
Nekoliko dana posle prvog napada, izašla sam sa dvojicom prijatelja sa kojima sam se videla te noći.
Svi smo pomagali vojsci u izgradnji barikada u okolini centra Odese (crnomorska luka).
Sa ove tačke gledišta, bio je to spektakularan prizor - desetine hipstera koji vuku vreće peska.
Kada pogledam fotografiju, nedostaje mi osoba koja sam bila.
Dug vikend u Lavovu
Sofija Dorošenko (30)
Posetila me je prijateljica u Lavovu za njen rođendan.
Bio je to prvi produženi vikend koji sam imala u poslednje vreme.
Obilazile smo grad, a potom otišle da posetimo nedavno otvoreni panoramski deo crkve Svete Olge i Elizabete.
Tog dana smo bili poslednji posetioci, jer su nas zamolili da zatvorimo vrata po odlasku.
Osećala sam se potpuno srećno tih dana.
Družila sam se sa prijetljima, osećala zadovoljstvo zbog posla.
Ipak, nešto je bilo u vazduhu, ukazivalo je da se nešto neizbežno sprema i da će se sve promeniti.
Panorama koju smo tada posetile trenutno je zatvorena.
I dalje sam u Lavovu, ali se retko fotografišem sebe.
Kameru na telefonu sada koristim da zabeležim šta se dešava.
Porodični dani kod kuće
Jevgen Pereverzijev (40)
Ova fotografija mog prvog deteta Jaroslava napravljena je u našoj kući u Dnjepru 19. februara.
Imao je samo šest meseci.
Na slici se takođe vidi moj pas - dobra prijateljica mog sina.
Kuću smo napustili 24. februara.
Tri dana sam vozio do zapadnog dela Ukrajine kako bih sklonio porodicu na sigurno mesto.
Naš dom u Dnjepru još postoji, ali u njemu niko ne živi.
Zamolio sam prijatelje da počiste kuću, jer smo ostavili mnogo hrane prilikom odlaska.
Vodio sam turističku agenciju, ali je turizam trenutno mrtav.
Sada volontiram sa vojskom, prevozim automobile sa granice do centralnog dela države.
Stalno sam na točkovima.
Ovo je period kada deca vrlo brzo rastu.
Ponekad sam odsutan deset dana i po povratku saznam da je on naučio nešto novo.
Polufinalna utakmica
Boris Šelagurov (28)
Posle izgubljene utakmice u polufinalu turnira u Harkovu, ceo tim je pozirao.
Postigao sam samo jedan gol za našu ekipu.
Iako nismo pobedili, bili smo srećni, jer smo igrali dobro.
Nisam verovao u tom trenutku da je rat moguć.
Želim da igramo na još jednom turniru.
Čas vožnje i šolja kafe
Aleksandar Popenko (29)
Šolju kafe Parizu, volim te, slikao sam 22. februara 2022 posle časa vožnje.
Bio je to deo projekta na kojem sam radio.
Živeli smo u Buči i proveli smo prve dve nedelje invazije u podrumu škole, blizu naše zgrade.
Smršao sam deset kilograma u 14 dana.
Pešačili smo 22 kilometara 10. marta.
Kada smo stigli do prve ukrajinske tačke, umalo nisam zaplakao.
Iako je rat u toku, i dalje pokušavam da nastavim projekat fotografija.
Još nisam položio vožnju.
Gluvarenje sa prijateljima
Andrej Rjubka (43)
Radim u Nacionalnoj galeriji, Potocki palata, u Lavovu.
Svake godine muzej postavlja ove smešne, zimske ukrase, koje uklanja tek u proleće.
Uvek se zezam sa njima.
U gradu su svi pričali da je rat moguć.
Nekoliko dana uoči invazije, bez da znam naravno šta će se desiti, pitao sam prijatelja da me fotografiše sa zimskom dekoracijom - da se malo smirim, smanjim napetost.
I dalje radim u muzeju, ali je sada sve drugačije.
Deluje kao da 100 godina živimo ovako.
Dečje igre u galeriji
Ženja Molijar (41)
Slika je nastala na prezentaciji nove knjige u Nacionalnom muzeju umetnosti u Kijevu.
Dok smo mi odrasli razgovarali, naša deca su se igrala na podu.
Sa decom sam 6. marta krenula ka mađarskoj granici.
Ostavila sam automobil i nastavila pešice.
Razmišljam koliko su deca bezbrižna na ovoj fotografiji i kako su, potom, bila primorana na takvo uznemirujuće putovanje - vozeći se dugo, bez saznanja gde idu, dok im je majka plakala.
Bonus video:
