Kad je u Novom Zelandu tip pucao na ljude i pobio njih preko 40, najgore je što je neko mogao da navede jeste da su pobijeni ljudi muslimani. To su prije svega ljudi, nevini. Tu se svaka priča završava, čak i brojke precizne navoditi je degutantno, jer i jedna žrtva je previše, i jedna osoba da je ranjena bilo bi premnogo.
Ono što je još strašnije je taj direktan prenos umobolnika koji se opremio oružjem pa zapucao na goloruke i nevine. Bio je željan publike, željan slave i pažnje. Na njegovim šanžerima ispisana su razna imena, od onih što su Austriju branili od Turaka, pa sve do Marka Miljanova, Baja Pivljanina, Cara Lazara i Novaka Vujoševića. U kolima je slušao etno treš pjesmu koja glorifikuje Radovana Karadžića. Ali nisu Srbi krivi što je lik budala i što voli Radovana zločinca.
Potrebno mu je bilo da bude među “velikima”, da nastavi niz, da se opravda, da bude dio neke vojske, nekog pokreta, da opravda svoj zločin kreirajući alternativnu istoriju.
Inspiraciju za zločin je ubica prije svega našao u svojoj glavi, ali imena koja je ispisao na puškama i šaržerima neki mediji žureći da proizvedu što više vijesti koje će biti mamac za publiku, ishitreno su prenijeli kao da su to imena njegovih saučesnika. Pomislili su da je Bajo Pivljanin isto što i Brejvik, da je Marko Miljanov sličan Luki Trainiju, a kako i neće, jer sad su svi pod istim krovom, u isti koš ih je sve stavio ludak koji je pucao.
Nema tog Marka Miljanova koji može da opravda žrtve, ni Baja, ni Novaka.
A tek to ime, jedno ime i prezime, piše na šanžeru Novak Vujošević. Još uvijek vijećaju ko je to. Ima jedna lijepa ulica u centru Podgorice, nosi ime Novaka Miloševa. Nekad je bila poznata kao “ulica knjižara”, čekao se red za sveske i knjige kad dođe septembar, roditelji su licitirali koliko A4, koliko A3 svesaka, koliko na kvadratiće. koliko na rombove, koliko na linije. Tu, u Novaka Miloševa. I gdje je sad Novak Milošev stigao, da ga interpretiraju na šaržeru, njega heroja sa Fundine, koji je odlikovan posebnim mačem od Rusa pa slomljen od Crnogoraca. Eto ga sad, Novak Milošev kome pola Crne Gore ne zna prezime, autor ovog teksta pitao je i one iz Kuča i one koji nisu Kuči kako se prezivao, i većina ne zna, ili nije sigurna da li je Vujošević ili Vujadinović. Možda više nije ni bitno, jer vjerujem da bi sve njih bilo sramota da vide u kakvom su zločinu nezvani saučesnici. Odrekli bi se imena svog. Iako je Marko Miljanov opisao Arbanase čak i ljepše nego svoje, posramio bi se sad svega.
Od silovanja istorije pripadne svima muka, od raznih emisija poput Kalendara, Crnogorskih tema, nacionalnih naboja i bustovanja identiteta. Zaista je bilo dosta. I CNP repertoara koji vrvi od Petrovića, prezasićeni smo istorijom, podrigujemo heroje i iz svih rupa nam curi Duklja.
Ima li više smisla kljucati narod u pojam kad se na nevine ljude puca? Koja je naša uloga tu? Da glorifikujemo prošlost jer nam je sadašnjost sranje? Prodali smo se za džak brašna ili radno mjesto pa je pogodno da govorimo o precima koji nisu htjeli da se prodaju? Bilo bi dobro da se okrenemo malo sebi, pojedinci da stanu pred ogledalo ujutru, da ne gledaju toliko pretke po zidovima, već sebe. Da vole svoju ženu više, da poklanjaju pažnju djeci više. To je put, a ne rikverc u istoriju koja je upitna i postala je stvar izbora, jer za sve postoji makar dvije verzije. Zato postoji samo jedan naš život, i bilo bi lijepo da ga živimo malo mirnije i sa više ljubavi. Lišeni repova i tegova istorije. Jer, da su ovog nesrećnika malo više voljeli, da mu je ljubavi pruženo kad je bio dijete, da ga je neko pomazio kako treba, da se posvetio sebi i svojim problemima, ne bi se kitio Bajom, Markom i Novakom, ne bi rešetao nevine ljude, ne bi mu muslimani bili krivi što njemu nije dobro.
Nema te molitve koja te ljude može vratiti. Život nije istorija da se premota kao film. Nema reprize. Zato mi je muka od istorije, naročito naše, dvolične, dvostruke, iscrpljujuće, one koja vuče na dno i žesti čovjeka do mržnje, pucanja ili depresije.
Da oproste Marko, Novak i Bajo.
Bonus video:
