Bilo je nečega blago nadrealnog u "licitiranju" između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvida Mekalistera oko toga šta je ključni izazov Srbije u evrointegracijskom procesu: "vladavina prava", kako je navodno naglasio Mekalister ili, pak, na prvom mestu sređivanje odnosa sa Kosovom, a na drugom odnosi s Rusijom, kako je, pak, u polupolemičkom tonu podvukao Vučić.
Nadrealno je tu već smo nadmetanje između aspekata koji jedan bez drugog ne idu i neće ići ni ubuduće, pa je nepotrebno odmeravati ih međusobno. Ali je i više nego "realno" da je Vučić ovom potrebom – koja mu prosto ne da da oćuti bilo kome bilo šta na tu temu – da nekako marginalizuje priču o "vladavini prava" iznova naglasio po mnogo čemu ključni aspekt svoje vladavine: fokus na sređivanje ključnih spoljnopolitičkih prioriteta Srbije, to jest, veru i nadu da će mu, ako u tome bude iole uspešan, nekako biti progledano kroz prste za to što unutrašnje prilike u Srbiji ne samo da ne napreduju nego se, naprotiv, demokratski standardi i institucije ubrzano rastaču. Zato se Kosovo mora staviti na prvo mesto, a tobože emotivno (ne znam koja bi druga reč tu bolje odgovarala) uslovljen odnos sa Rusijom odmah do njega.
Ovo stalno klackanje Srbije između Evropske unije ("kojoj težimo") i Rusije ("koju volimo") odavno podseća na lošu melodramu i zasnovano je na prilično čudnim scenarističkim premisama. Srbija tu izgleda kao neko ko bi stupio u brak s jednom osobom (EU), i u tom smislu joj se stalno obećava, ali sebi "podiže cenu" kod nje podsećajući je stalno da to čini samo radi materijalnog statusa i obezbeđivanja za sebe drugih građanskih podobnosti, dok joj je srce zapravo kod druge (Rusije).
A ova prva bi o tome trebalo da vodi računa, pa da joj, Srbiji, ne staje na muku i ne dira joj u osećanja, da se ona, Srbija, ne bi – šta zapravo? Naljutila se i okrenula joj leđa, definitivno se opredelivši za izbor svog srca? Izgleda da se od Evropske unije u ovoj melodrami očekuje da se pravi da nije svesna da bi Srbija time nanela mnogo veću štetu sebi nego njoj.
Gde je loša melodrama, tu su i mistifikacije. "Naš poseban odnos sa Rusijom" jedna je od njih, verovatno najveća. U stvarnosti, nema nikakvog uporišta u tvrdnji da Srbija ima jače i dublje istorijske i kulturne veze s Rusijom nego što ih ima, recimo, Bugarska. Koja je već iskusna članica NATO i EU. Ili, uostalom, Crna Gora.
Ima, naravno, nešto drugo što samo Srbija ima, i tu je Vučić u pravu, a to je "poglavlje 35", to jest, Kosovo. Tačno je da drugi nisu imali takav problem i takvo iskušenje tokom procesa pristupanja Evropskoj uniji, ali tačno je i da niko nije imao onakvu noviju istoriju kakvu je imala Srbija, koja je devedesete provela ratujući prvo sa susedima, potom i sa jednom vlastitom manjinom, uspevši pri tome da protiv sebe okrene koga god je stigla. Ono što je počelo 1990. i 1991. "kninskim balvanima" završilo se u junu 1999. na Kosovu, a kraj je bio predvidiv, zapravo neizbežan.
Uostalom, Vučić o tome sve zna, bio je u toj nesvarljivoj čorbi ne tako nebitna mirođija. Dakle, ako evrointegracijski proces izgleda u jednom, ali važnom i teškom aspektu drugačije za Srbiju nego, na primer, za Rumuniju, Slovačku ili Poljsku, onda je to neposredna posledica onoga što mu je istorijski prethodilo, a što se ne može tek tako gumicom obrisati, ili ostaviti zauvek nerešenim, samo zato što bi to zvaničnom Beogradu bilo lakše.
Ipak, biće da smo još daleko od okončanja pomalo infantilne, ali ne i bezopasne strategije "igara bez granica" kojima Vučićeva administracija izgleda namerava da se u beskonačnost služi, verujući da će tako nekako ipak doglavinjati do Evropske unije – pod pretpostavkom da joj je to zaista cilj, a tu bih uvek savetovao razuman oprez - bez bilo kakvih suštinskih promena.
Poseta živopisnog ministra odbrane Aleksandra Vulina Moskvi to najbolje demonstrira. Tamo je Vulin iznova pokazao svoj raskošan talenat za pravljenje problema, a i za mućenje bistre vode, pošto je odvažno davao "strateške" izjave o današnjem i sutrašnjem opredeljenju Srbije (Srbija će uvek ovo, Srbija neće nikada ono – recimo, ući u NATO ili uvesti sankcije Rusiji) za koje ni funkcijom, kamoli bilo čime drugim, nije ni ovlašćen ni kapacitiran.
Ali ga bez obzira na to treba shvatiti krajnje ozbiljno, jer je on sve samo ne solo igrač: Vulina Aleksandar Vučić uredno koristi kao svog trbuhozborca, neretko i kao verbalnu batinu ili kao svoju "tamnu stranu", u smislu: ako nas previše pritisnete, mogli bismo mi i ovako.
Takav pristup nekome možda izgleda državnički, ali pre će biti da je šibicarski, pa mu je takav i domet i perspektiva.
Bonus video:
