Ejlvord je provalio kapiju suseda i zakoračio na posed - došao je da naplati dug. Međutim, dok je Ejlvord bazao po imanju, njegov sused Falk se vratio i priveo ga zbog krađe.
Ejlvord je tvrdio da je nevin. No, moraće da prođe mučenje da bi to mogao da dokaže.
Vezaće mu ruke i noge i baciće ga u jezerce. Ako potone, nevin je, ako pluta na površini - kriv je.
- Incest i Habzburzi - vilica otkrila tajnu najmoćnije dinastije u Evropi
- Kad progovore žene iz Odiseje i Ilijade, otkrivamo potpuno novi svet
- Istorija giljotine - od prvog pogubljenja, preko mitova, do zabrane uvoza u Srbiju
On je plutao.
Tako je izgledao pravosudni sistem u Engleskoj u Srednjem veku - varvarski. Za kaznu, Ejlardu su iščupali oči i unakazili genitalije.
Suđenje vatrom izvodio bi se tako što bi optuženik nosio usijano železo.
Ipak, ma koliko bezumno zvuče kao način utvrđivanja nečije krivice, „iskušenja" su vršila važnu društvenu funkciju, tvrdi dr Vil Ivs, istraživač pri Univerzitetu Sent Endruz.
Sa stanovišta života u dvadesetprvom veku, lako je za ovaj srednjevekovni proces reći da se radilo o pukoj gluposti naših predaka, ali bi to bila pogrešna pretpostavka. Stvar je mnogo složenija, kaže on.
Preovladavale su dve vrste iskušenja - suđenje vodom i vatrom - pri kojima se Bog smatrao onim koji utvrđuje krivicu datim rezultatom.
Suđenje vatrom vršio se tako što bi optuženi morao da nosi užarenu polugu železa u rukama i tako pređe tri metra. Ako bi im se rane zacelile u roku od tri dana, to bi značilo da su nevini. Ali ukoliko bi se zagnojile - bili su krivi.
Pri sudu vodom, optuženika bi bacili u hladnu vodu na konopcu koji bi imao zavezan čvor, na dužini „jedne duge dlake" izmaknut od optuženika.
Ako bi optuženi potonuli do dubine čvora na kanapu, smatralo bi se da ih voda prihvata u Božje ime. Samim tim, bili bi nevini, i izvukli bi ih pre nego što se udave.
Ali ako bi plutali, to bi značilo da ih voda odbija, te bi bili krivi.
Ključna stvar pri „iskušenjima" bila je tumačenje rezultata. Sama zajednica imala bi jasnu predstavu da li je neko počinio zločin ili nije, tvrdi dr Ivs.
„Pri suđenju užarenim železom, nije bilo važno da li je železo nekom napravilo opekotine, već kako bi im rane zarasle", kaže on. „To je mnogo suptilnije, otvorenije za različita tumačenja."
„To da li se rana zagnojila ili ne bila bi presuda na koju je uticalo i ono što zajednica zna o datom pojedincu ili pojedinki, i čega je svesna u pogledu širih okolnosti vezanih za slučaj", nastavlja dr Ivs.
„Čak i pri suđenju vodom, nivo do kojeg bi optuženik potonuo bio bi otvoren za tumačenja, naročito ako bi se koprcali, a uže se povlačilo u svim pravcima."
Dvoboj
Još jedno moguće rešenje ležalo je u sudskom dvoboju, iliti presudom bitkom - borbom između optuženog i onog ko ga tuži. Uspostavili su ga Normani, 1066. godine (a sudski dvoboj prikazan je u seriji Igra prestola).
Bog bi tako podario moralnom pobedniku snagu da savlada osobu koja mu je načinila zlo. Ali tu se javlja očigledna mana - neki su prosto veštiji u boju od drugih.
- Masoni, Srbija i Gugl: Najčešća pitanja o slobodnim zidarima
- Tajne najvećeg majmuna u istoriji
- Deo svitaka sa Mrtvog mora je falsifikat
Zato su ljudi mogli da postave takmaca da se bori umesto njih.
Međutim, ovako bi bolje prolazili imućniji, koji bi mogli da priušte boljeg borca.
„I njima je bilo jasno koliko je i danas nama da će krupniji momci pretući sitnije, i to ih je brinulo", kaže istoričar prof. Džon Hadson.
Sudski dvoboj ostao je prisutan u engleskom zakonodavstvu sve do 1819. godine, iako se kroz vekove sve manje i manje praktikovao.
Jedan čovek je 2002. godine zahtevao sudski dvoboj kako bi rešio saobraćajnu kaznu, ali je sudija za prekršaje odbio njegovu žalbu i naplatio mu kaznu.
Statistički gledano, iskušenja su više ljudi oslobodila nego što su ih osudila. Nisu se shvatala olako: osoba koja je nešto skrivila verovala je da će Bog tako i pokazati.
Dakle, samo bi se zaista nevina osoba, koja zna da Bog zna da je nevina, podvrgla iskušenju?
„Neki smatraju da je iskušenja bilo lakše podneti sa takvim stavom", kaže dr Ivs.
„To kako se optuženi držao možda je uticalo na tumačenje rezultata iskušenja."
Iskušenja je na kraju Crkva osudila na nestanak, kada je rešila da povuče podršku ovoj praksi.
Odlukom papskog saveta 1215. godine, sveštenici više nisu smeli da učestvuju u tome.
Crkva je smatrala neumesno da se od Boga traži da se umeša, nalik izvoljevanju čuda.
Pošto bi sveštenik nadgledao ceo ritual, blagosiljao vodu i železo, i brinuo se za to da su rezultati tačni, iskušenja je postalo nemoguće izvoditi.
Sve veće razumevanje nauke i sve rasprostranjenija obdarenost razumom takođe su umanjili verovanje u nepogrešivost iskušenja.
„Sve se više cenio ljudski razum naspram suda Božijeg", kaže dr Ivs.
Četiri godine, dakle, nije postojao propisani način da se ustanovi nečija krivica.
Ali, 26. januara 1219. godine, kralj Henri Treći izdao je dekret - i tako je i Engleskoj nastalo suđenje sa malom porotom.
Porote su već postojale: velike porote bi zasedale kako bi se utvrdilo treba li nekog podvrgnuti iskušenju.
Male porote su samo produžile sa utvrđivanjem - odjednom se od dvanaestoro ljudi zahtevalo da utvrde nečiju krivicu.
Osam vekova kasnije, sudovi i dalje računaju na porote.
Javnom braniocu Hariju Poteru drago je što je tako.
„Ovu tako važnu odluku donosi raznovrsna, proizvoljno odabrana grupa ljudi, oslanjajući se na sopstveno iskustvo, savest, i razumevanje dokaza koji su im predstavljeni", kaže on.
G. Poter, koji se bavi advokaturom više od 25 godina, priznaje da „nijedan sistem nije savršen" i kaže da je imao „možda tri ili četiri slučaja" u karijeri gde bi „nesumnjivo nevinog" klijenta osudili, ali da se u stotinama slučajeva došlo do ispravne presude.
„Uglavnom pogode", kaže on.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
