Milioni Filipinaca su 1986. godine izašli na ulice Manile u mirnim protestima i molitvi tokom revolucije Narodne vlasti.

Markosov režim je pao četvrtog dana.

Narod Gruzije je 2003. godine svrgao Eduarda Ševarnadzea u Revoluciji ruža, kada su demonstranti upali u zgradu skupštine noseći u rukama cveće.

A 2019. godine su predsednik Sudana i Alžira saopštili da se povlače posle više decenija provedenih na vlasti, zahvaljujući mirnim pokretima otpora.

U svakom od ovih slučajeva, građanski otpor običnih pripadnika javnosti nadjačao je političku elitu i doveo do radikalne promene.

• Koliko je efikasna građanska neposlušnost
• Ko su aktivisti „Pobune protiv izumiranja" i šta žele
• Zašto je 19. jun važan za Afroamerikance

Postoje, naravno, mnogi etički razlozi da se koriste nenasilna sredstva.

Ali upečatljivo istraživanje Erike Čenovet, političke naučnice sa Harvardskog univerziteta, potvrđuje da građanska neposlušnost ne samo da je moralni izbor; to je i najmoćniji način da se utiče na svetsku politiku - i to sa ubedljivom razlikom.

Proučavajući stotine kampanja iz prošlog veka, Čenovet je otkrila da nenasilni pokreti imaju dvaput veće šanse da postignu svoje ciljeve od nasilnih.

I iako će tačna dinamika zavisiti od mnogo faktora, ona je pokazala da je potrebno da oko 3,5 odsto populacije aktivno učestvuje u protestima da bi se osigurala ozbiljna politička promena.

Uticaj Erike Čenovet može se videti u skorašnjim protestima „Pobune protiv izumiranja", čiji osnivači kažu da su bili direktno inspirisani njenim nalazima. Kako je ona, dakle, došla do ovih zaključaka?

Ne treba posebno napominjati, ali rad Erike Čenovet zasniva se na filozofijama mnogih uticajnih istorijskih ličnosti.

Afroamerički abolicionista Sodžerner Trut, liderka sufražetkinja Suzan B. Entoni, indijski borac za nezavisnost Mahatma Gandi i lider američke borbe za građanska prava Martin Luter King svi su ubedljivo zagovarali snagu mirnih protesta.

A opet Čenovet priznaje da kad je započinjala svoje istraživanje sredinom 2000-tih, isprva je bila prilično cinična prema ideji da nenasilne akcije u većini situacija mogu da budu efikasnije od oružanih sukoba.

Kao doktorantkinja na Univerzitetu u Koloradu, provela je godine proučavajući faktore koji doprinose usponu terorizma kad je pozvana da prisustvuje akademskoj radionici u organizaciji Međunarodnog centra za nenasilni sukob (ICNC), neprofitne organizacije iz Vašingtona.

Na radionici su predstavljeni mnogi upečatljivi primeri kako su mirni protesti doveli do trajne političke promene - uključujući, na primer, proteste Narodne vlasti na Filipinima.

Ali Čenovet se iznenadila kad je otkrila da niko nije iscrpno uporedio stope uspeha nenasilnih i nasilnih protesta; možda su studije slučajeva birane prosto preko nekakve potvrde pristrasnosti.

„Zaista sam bila motivisana skepticizmom prema ideji da nenasilni otpor može da bude efikasan metod za postizanje velikih preobraćaja u društvu", kaže ona.

• Da li je Martin Luter King predvideo svoju smrt
• Smrt Džordža Flojda: Tri činjenice koje objašnjavaju bes u Americi
• Da li je počelo Balkansko proleće

Radeći sa Marijom Stiven, istraživačicom iz ICNC-a, Čenovet je iscrpno pregledala literaturu o građanskom otporu i društvene pokrete od 1900. do 2006. godine - bio je to set podataka koji su kasnije potvrdili eksperti iz ovog polja.

Prevashodno su u obzir uzimani pokušaji smene režima. Pokret se smatrao uspešnim ukoliko je do kraja postigao ciljeve, i u roku od godina dana od vrhunca aktivnosti i kao direktna posledica njihovih aktivnosti.

Smena režima kao posledica strane vojne intervencije nije se smatrala uspešnom, na primer.

Pokret se, u međuvremenu, smatrao nasilnim ukoliko je uključivao bombardovanje, otmice, uništavanje infrastrukture - ili bilo koju drugu fizičku štetu nanesenu ljudima ili imovini.

„Pokušali smo da primenimo prilično strog test na nenasilni otpor kao strategiju", kaže Čenovet.

Kriterijumi su bili toliko oštri da se pokret za nezavisnost Indije u analizi Erike Čenovet i Marije Stiven nije smatrao dokazom u korist nenasilnih protesta - budući da se odlučujućim faktorom smatrala oslabljena vojna sila Britanije, čak i ako su sami protesti izvršili ogroman uticaj.

Na kraju ovog procesa, sakupili su podatke o 323 nasilna i nenasilna pokreta. A rezultati objavljeni u njihovoj knjizi Zašto građanski otpor funkcioniše: Strateška logika nenasilnog sukoba - bili su frapantni.

---

Pet velikih mirnih protesta koji su promenili svet

Pasivni otpor pojedinca ili grupa ljudi više puta tokom istorije bio je vrlo uspešan i doneo je značajne promene u svetu.

• Marš soli

Na prelazu između sezona kiša i suše 1930. Mahatma Gandi pokrenuo je protest protiv britanskog zakona koji je propisivao da Indijci ne mogu da skupljaju ili prodaju so u zemlji.

Cilj mirne šetnje, koja je kasnije nazvana Marš soli, bilo je 240 kilometara udaljeno Arapsko more kako bi uzeli šaku soli iz mulja. Štrajk je žestoko ugušen, a uhapšene su desetine hiljada ljudi, uključujući i Gandija.

Sedamnaest godina kasnije Indija je stekla nezavisnost od Velike Britanije.

• Sifražetkinje

„Tražiti slobodu nije zločin. Sifražetkinje u zatvoru ne treba tretirati kao kriminalce" tvrdile su borkinje za prava žena, pre više od veka.

Više od 5.000 sifražetkinja Velike Britanije izašle su 1913. na mirne proteste kako bi se izborile za pravo žena da ravnopravno učestvuju u političkom životu - i dobiju pravo glasa.

• Cezar Čavez

Ovaj američki borac za ljudska prava zalagao se za mirne bojkote, proteste i nemiran, a opet nenasilni 25-dnevni štrajk glađu koji je doveo do zakonodavnih promena.

Cezar Čavez time je doprineo da se okonča eksploatacija američkih poljoprivrednika krajem 1960-tih.

Vodio je i petogodišnji štrajk u Delanu u Kaliforniji, okupivši više od 2,000 poljoprivrednika koji su zahtevali minimalnu platu pre svega za nedovoljno plaćene prekomerno zaposlene filipinske poljoprivrednike.

„Uveren sam da je najistaknutiji čin hrabrosti, najjači čovekov čin, da se žrtvujemo za druge u potpuno nenasilnoj borbi za pravdu", rekao je Čavez.

• Roza Parks

Ponekad ogromne promene mogu doneti i akcije pojedinaca. Afroamerikanka Roza Parks odbila je da ustupi mesto belcu u autobusu za Montgomeri i taj čin postaće simbol borbe za veća građanska prava uz poruku - da svi ljudi zaslužuju jednaka mesta.

Američki Vrhovni sud doneo je godinu kasnije 1956. godine presudu da je segregacija u javnom prevozu neustavna.

• Pevajuća revolucija

U mnogim protestima muzika i pevanje su značajan deo, ali gotovo odlučujuću ulogu odigrali su u borbi za nezavisnost bivših sovjetskih republika na Baltiku.

Estonci su se tokom raspada SSSR u takozvanoj Pevajućoj revoluciji mirno uz horsko pevanje suprotstavili sovjetskim okupacionim snagama.

Godine 1988. više od 100.000 Estonaca okupilo se pet noći zaredom da protestuju protiv sovjetske vlasti.

Tri godine kasnije - 1991, posle decenija sovjetske vladavine, zemlja sa milion i po stanovnika ponovo je stekla nezavisnost.

---

Snaga u brojevima

Ukupno gledano, nenasilne kampanje bile su dvostruko uspešnije od nenasilnih: dovele su do političke promene u čak 53 odsto slučajeva, za razliku od nasilnih protesta koji su bili uspešni u svega 26 odsto.

Ovo je delimično bio rezultat snage u brojevima. Čenovet tvrdi da nenasilni pokreti imaju više šansi za uspeh zato što mogu da regrutuju mnogo više učesnika iz mnogo šire demografske grupe, što može da dovede do ozbiljne blokade koja parališe normalan urbani život i funkcionisanje društva.

Štaviše, od 25 najvećih kampanja koje su proučili, 20 su bile nenasilne, a 14 od tih su bili čisti uspesi.

Celokupno gledano, nenasilni pokreti su privukli oko četiri puta više učesnika (200.000) nego prosečan nasilni pokret (50.000).

Revolucija Narodne vlasti protiv Markosovog režima na Filipinima, na primer, okupila je na vrhuncu dva miliona učesnika, dok je Brazilski ustanak iz 1984. i 1985. godine privukao milion, a Plišana revolucija u Čehoslovačkoj 1989. godine 500.000 učesnika.

„Brojke su zaista važne za postizanje sile koja može da predstavlja ozbiljan izazov ili pretnju ušančenim vlastima ili okupatoru", kaže Čenovet - a nenasilni protesti deluju kao najbolji način da se stekne ta široka podrška.

Jednom kad 3,5 odsto ukupnog stanovništva počne aktivno da učestvuje, uspeh deluje neizbežno.

Pored pokreta Narodne vlasti, prag od 3,5 odsto podrške postigli su i Raspevana revolucija u Estoniji i Revolucija ruža u Gruziji

„Nije bilo nijedne neuspešne kampanje nakon što je ona dostigla prag od 3,5 odsto podrške tokom ključnog događaja na vrhuncu angažovanosti", kaže Čenovet - fenomen koji je ona nazvala „pravilo od 3,5 odsto".

Pored pokreta Narodne vlasti, tu su još i Raspevana revolucija u Estoniji krajem osamdesetih i Revolucija ruža u Gruziji početkom 2003. godine.

Čenovet priznaje da je isprva bila iznenađena rezultatima. Ali ona sada navodi mnoge razloge zašto nenasilni protesti mogu da steknu toliko visok nivo podrške.

Možda najočiglednije od svega, nasilni protesti nužno isključuju ljude koji preziru krvoproliće ili ga se plaše, dok mirni demonstranti mogu da gledaju stvari sa moralne visine.

Čenovet ističe da nenasilni protesti takođe imaju manje fizičkih prepreka za učešće.

Ne morate da budete zdravi ili u fizičkoj formi da biste učestvovali u štrajku, dok se nasilne kampanje obično oslanjaju na podršku fizički spremnih mladih ljudi.

I iako mnogi oblici nenasilnih protesta sa sobom nose i ozbiljne rizike - setite se samo kineske reakcije na trgu Tjenanmen 1989. godine - Čenovet tvrdi da je o nenasilnim kampanjama generalno lakše pričati otvoreno, što znači da vesti o njihovom dešavanju mogu da dopru do šire javnosti.

Nasilni pokreti, s druge strane, zahtevaju stalno dobavljanje oružja i obično se oslanjaju na tajnovitije podzemne operacije koje možda imaju problema da stignu do šire populacije.

Angažovanjem široke podrške iz čitave populacije, nenasilni aktivisti imaju veće šanse da steknu podršku i među policijom i vojskom - upravo onim grupama na koje vlada treba da se osloni da bi uspostavila red.

Tokom mirnog uličnog protesta miliona ljudi, pripadnici snaga bezbednosti mogli bi da strahuju i da se njihovi članovi porodice ili prijatelji nalaze u masi - što znači da neće uspeti da uguše pokret.

„Ili kad pogledaju puke brojke ljudi koji učestvuju, možda će doći do zaključka da sad više nema nazad, a da oni u tome ne žele da učestvuju", kaže Čenovet.

Što se tiče konkretnih strategija koje se koriste, generalni štrajkovi su „verovatno među najmoćnijim pojedinačnim metodama nenasilnog otpora, ako ne i najmoćnija", kaže Čenovet.

Ali oni nose i određenu ličnu cenu, dok drugi oblici protesta mogu da budu potpuno anonimni.

Ona ističe potrošačke bojkote u Južnoj Africi iz vremena Aparthejda, tokom kojih su mnogi crni građani odbijali da kupuju proizvode kompanija sa belim vlasnicima.

Rezultat je bio ekonomska kriza među belom elitom u zemlji koja je na kraju doprinela okončanju segregacije ranih devedesetih.

„Ima više opcija za učešće u nenasilnom otporu koje fizički ne ugrožavaju ljude, naročito kad brojke krenu da rastu, za razliku od oružanih aktivnosti", kaže Čenovet.

„A tehnike nenasilnog otpora su često i vidljivije, tako da je ljudima lakše da saznaju kako da direktno učestvuju i kako da koordinišu aktivnosti zarad maksimalne blokade."

Magičan broj?

Ovo su, naravno, vrlo opšti obrasci, i uprkos tome što su dvostruko uspešniji od nasilnih sukoba, mirni otpori i dalje nisu uspevali u 47 odsto slučajeva.

Kao što su Čenovet i Stiven istakle u knjizi, to je zato što nikad nisu stekli dovoljno podrške ili zamajca da „erodiraju bazu moći neprijatelja i sačuvaju otpornost pred represijom".

Ali čak i neki relativno veliki nenasilni protesti nisu bili uspešni, kao što su protesti protiv komunističke partije u Istočnoj Nemačkoj pedesetih, koji su na vrhuncu privukli 400.000 pristalica (oko 2 odsto stanovništva), ali i dalje nisu doveli do promene.

U Čenovetinom setu podataka, tek kad su nenasilni protesti dostigli taj prag od 3,5 odsto aktivnog učešća, uspeh je delovao zagarantovano - a stići čak i do toliko male podrške nije mala stvar.

U Velikoj Britaniji bi za to trebalo 2,3 miliona ljudi koji aktivno učestvuju u pokretu - otprilike dva Birmingema, drugog najvećeg grada u Velikoj Britaniji - u SAD bi trebalo 11 miliona građana - više nego ukupnog broja stanovnika Njujorka.

Ostaje činjenica, međutim, da su nenasilne kampanje jedini pouzdani način da se održi takva vrsta učešća.

Prvobitna studija Erike Čenovet i Marije Stiven prvi put je objavljena 2011. godine, a njihovi nalazi su od tada privukli mnogo pažnje.

„Teško je dovoljno naglasiti koliki su uticaj one izvršile na ovaj korpus istraživanja", kaže Metju Čendler, koji istražuje građanski otpor na Univerzitetu Notr Dam u Indijani.

Izabel Bramsen, koja proučava međunarodne sukobe na Univerzitetu u Kopenhagenu, slaže se da su rezultati Erike Čenovet i Marije Stiven fascinantni.

„Sada je to postala opšteprihvaćena istina u ovoj oblasti da nenasilni pristup ima više šanse za uspeh od nasilnog", kaže ona.

Što se tiče „pravila od 3,5 odsto", ona ističe da, iako je 3,5 odsto mala manjina, taj nivo aktivnog učešća verovatno znači da mnogo više ljudi prećutno podržava tu borbu.

Ovi istraživači se sada trude da dodatno odrede faktore koji bi mogli da dovedu do uspeha ili propasti nekog pokreta. Bramsen i Čendler, na primer, ističu važnost jedinstva među demonstrantima.

Kao primer, Bramsen navodi neuspeli ustanak u Bahrejnu 2011. godine. Kampanja je prvobitno uspela da obezbedi učešće mnogih demonstranata, ali se brzo rascepila u suprotstavljene frakcije.

Gubitak kohezije koji je usledio, smatra Bramsen, na kraju je onemogućio da se pokret dovoljno zahukta kako bi doveo do promene.

Čenovetino interesovanje u skorije vreme se preusmerilo na proteste koji su bliže kući - kao što su Crni životi su važni i Marš žena iz 2017.

Nju zanima i Pobuna protiv izumiranja, koju je nedavno popularizovalo učešće švedske aktivistkinje Grete Tunberg.

„Oni se bore protiv mnogo inercije", kaže ona. „Ali mislim da imaju neverovatno promišljeno i strateški orijentisano jezgro. I čini se da imaju prave instinkte kako se razvijati i podučavati kroz kampanju nenasilnog otpora."

Na kraju, ona bi volela da naši udžbenici iz istorije više pažnje posvete nenasilnim pokretima umesto što se toliko usredsređuju na ratna dejstva.

„Veliki deo istorije koji prepričavamo jedni drugima oslanja se na nasilje - i čak i ako je bilo totalna katastrofa, mi i dalje nalazimo načina da pronađemo pobednike u njemu", kaže ona.

„A opet smo skloni da ignorišemo uspehe mirnog protesta", kaže ona.

„Obični ljudi sve vreme učestvuju u nekim prilično herojskim činovima koji zapravo menjaju svet - a i oni zaslužuju malo pažnje i pohvale."

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk