Zbog karantina, 21-godišnji Aman mogao je da se čuje sa sestrom Elinom samo preko telefona njenog muža. Obično bi prvo popričao sa zetom, ali jednog dana Elina je sama podigla slušalicu.
„Amane, pomozi mi, odvedi me! On me tuče i oduvek me je tukao", prepričava Elinine reči njen brat. U pozadini je čuo zeta kako viče.
„Veza se brzo prekinula, i shvatio sam da je sestra u opasnosti. Pozvao sam policiju na njihovu adresu".
Aman je sa rođakom jedva uspeo da na vreme stigne kod Eline: policajci su već hteli da idu nazad u stanicu pošto su smatrali da je reč o „običnoj svađi supružnika".
- One su u karantinu sa onima koji ih zlostavljaju
- „Nijedna žena manje“: Šest žena ubijeno u porodičnom nasilju u Srbiji od januara
- Odgovor na užasne fotografije ubijene žene - cveće, sunce i životinje
Kirgistan je tri godine ranije doneo jedan od najprogresivnijih zakona protiv nasilja u porodici na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza. Međutim, u praksi zakon gotovo da ne funkcioniše i mnogi nasilnici nastavljaju da prolaze nekažnjeno.
„Obična supružnička svađa"
Aman i njegova majka su uspeli da ubede policajce da naprave zapisnik i propišu Elininom mužu zabranu prilaska na tri dana.
Ta mera uvedena je novim zakonom. Ranije je policija mogla da zaštiti žrtvu samo ako ona lično prijavi nasilnika, ali sada mogu da reaguju i kada nasilje prijave svedok ili medicinski radnik.
Međutim, zakon nije dao rezultate, ističu aktivisti za ljudska prava.
Veliki broj žena i dalje ne prijavljuje nasilje policiji, a mnoge i ne znaju da mogu da dobiju pomoć.
Prema podacima Državnog odbora za statistiku žene najčešće zlostavljaju muževi ili rođaci.
U 95 odsto registrovanih slučajeva porodičnog nasilja u 2018. godini, počinioci su bili muškarci.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Kirgistana ne vodi zasebnu statistiku o ubistvima koja su ishod porodičnog nasilja.
Međutim, prema podacima NVO Ženska demokratska mreža, u Kirgistanu su samo u 2018. godini 62 žene ubili rođaci ili partneri.
Sa epidemijom korona virusa situacija se pogoršala - broj prijava za nasilje u porodici u Biškeku, prestonici Kirgistana, porastao je 62 odsto tokom prva tri meseca pandemije.
Centri za pomoć žrtvama nasilja rade na daljinu i jedino što mogu je da pružaju savete preko telefona.
Zbog ograničenja kretanja, zaposlenima u centrima potrebne su specijalne propusnice za izlazak na teren.
„Karantin i vanredno stanje samo su pogoršali 'bolesno stanje' institucije porodice u zemlji", ističe jedna od autorki zakona protiv porodičnog nasilja Natalija Nikitenko.
Elinina priča u mnogome podseća na druge. Muž je počeo da je tuče nekoliko meseci nakon svadbe i za četiri godine braka nijednom se nije požalila rodbini bojeći se odmazde.
U toku je istraga, a njen muž negira krivicu i kaže da se između njih desila „obična supružnička svađa" u toku koje je on nekoliko puta gurnuo ženu.
Elina je imala sreće - za nju se zauzela rodbina koja ju je odmah primila kod sebe.
Hiljade ljudi je odreagovalo na Amanov post sa njenom pričom na Fejsbuku, a pomoć su ponudili advokati i zaštitnici ljudskih prava. Ali to se ne dešava svima.
Zakon „dobar samo na papiru"
Nasiba (ime je promenjeno radi zaštite sagovornice) u braku je već 17 godina, od kojih je 14 godina muž bije kada se napije.
Tokom poslednje svađe nasrnuo je nožem na najstariju ćerku, jednu od petoro dece, koja je stala u odbranu majke.
Obratila se poznanici, advokatici za zaštitu ženskih prava Muhajehon Abduraupovoj, koja ju je ubedila da ode u policiju.
Podnela je prijavu protiv muža.
„Nasiba je došla kod mene u sred noći, uplakana, sa jednogodišnjim sinom u rukama", priča Abduraupova.
Otišle su u policijsku stanicu, ali oni su odbili da prihvate prijavu, zato što je za Nasibu nadležna druga stanica.
„Zamislite da žrtva tresući se otrči u stanicu policije da podnese prijavu i da je tamo odbiju. Ona više nikada neće otići u policiju".
Hilari Margolic, stručnjakinja za rodno pravo organizacije Human Rights Watch, ističe da zakon u Kirgistanu jeste jedan od najprogresivnijih u Centralnoj Aziji.
„Sama činjenica da takav zakon postoji, a nema ga u većini drugih bivših sovjetskih republika, uključujući Rusiju, ukazuje na pozitivne namere države da se bori protiv porodičnog nasilja", kaže ona.
Poslednjih godina, aktivisti za ljudska prava i pojedini poslanici u Rusiji aktivno se bore za donošenje posebnog zakona o nasilju u porodici, kao i za pooštravanje kazni.
„Međutim, konzervativni političari i javnost oštro se protive, sa argumentom da bi takav korak ugrozio instituciju braka. Umesto pooštravanja, u Rusiji se od 2017. prve prijavljene batine u porodici ne tretiraju kao krivično delo."
Margolic ocenjuje da je problem sa kirgiskim zakonom taj „što je on dobar samo na papiru".
Osim mere zabrane prilaska on takođe podrazumeva i obavezni popravni program za nasilnika, o trošku države.
Autori zakona insistiraju na tome da on pre svega treba da deluje u korist sprečavanja nasilja, a ne reakcije kada do nasilja dođe.
Ali da bi zakon u potpunosti funkcionisao potrebno je promeniti način na koji društvo shvata nasilje u porodici.
Potrebne su i politička volja i novac iz budžeta.
Prema procenama kirgiskog predstavništva UN Women, za sprovođenje zakona godišnje je potrebno izdvojiti 25 miliona kirgiskih soma (više od 300 hiljada dolara).
Taj novac bi trebalo usmeriti na pružanje pomoći žrtvama porodičnog nasilja u kriznim centrima i razvoj korektivnih programa za nasilnike.
Međutim, u 2018. godini izdvojeno je samo oko 50 hiljada dolara, a u budžetima za naredne tri godine nije predviđena posebna linija za sprečavanje rodno zasnovanog nasilja.
- Kolege brane novinarku suspendovanu zbog tvita o Kobiju Brajantu
- Uhapšen muškarac zbog silovanja devojčice u američkoj ambasadi
Za osnivanje centara za pomoć žrtvama izdvojena su mala sredstva.
U čitavom Kirgistanu, sa oko 6,5 miliona stanovnika, postoji 16 centara za pomoć žrtvama nasilja, a samo pet ima i sigurnu kuću. Zbog toga su sigurne kuće često popunjene.
S obzirom na ekonomske posledice korona virusa, malo je verovatno da će se budžeti za prevenciju nasilja povećati.
„Na taj način, uprkos postojećim zakonskim mehanizmima, žena je u realnosti osuđena na neuspeh u borbi protiv nasilnog muža jer sistem nije prilagođen njenim potrebama", priča Margolic.
Sačuvati porodicu po svaku cenu
Nije bio prvi put da se Nasiba prijavljuje muža.
Pre 14 godina, nakon rođenja njihove druge ćerke, suprug ju je prvi put pretukao, besan što mu nije rodila muškog naslednika.
Nasiba je sa dve ćerke otišla roditeljima. Prijavu je napisala na insistiranje starije sestre.
Policajci su još tada nerado primili prijavu, pitajući se zašto Nesiba prijavljuje oca sopstvene dece.
Ubeđujući je da se pomire, govorili su joj da će, kao i druge žene žrtve nasilja, samo protraćiti vreme policije.
Pošto je Nesiba bila uporna, muž je pritvoren na 15 dana za nasilničko ponašanje, nakon čega je pušten.
„Većina policajaca i dalje misli kako nije njihov posao da se mešaju u porodično nasilje, da je to isključivo privatna stvar. To je još jedna prepreka za žrtve porodičnog nasilja", ističe Hilari Marglic iz organizacije Human Rights Watch.
Porodično nasilje u Kirgistanu kažnjivo je već 17 godina.
Međutim, ranije su policajci odbijali da prime prijave za porodično nasilje zato što su ih žrtve kasnije povlačile.
Novi zakon obavezuje policajce da sve prijave porodičnog nasilja zavedu u zajednički registar krivičnih dela.
Od kada je na snagu stupio novi zakon, broj registrovanih slučajeva naglo je porastao.
U 2019. godini registrovan je četiri puta veći broj slučajeva nasilja u porodici nego 2015. godine.
Jedna loša strana zakona je, kažu stručnjaci, što žrtva nakon podnošenja prijave mora da prođe pregled lekara sudske medicine, koji mora da registruje tragove prebijanja na telu.
Tek onda je moguće pokrenuti slučaj protiv nasilnika.
„Često se radi o ženama koje su fizički ili psihiči istraumirane, u tolikoj meri da im je teško da hodaju. Zato one ne odlaze na lekarski pregled ili odlaze kasnije, kada tragovi udaraca nisu toliko očigledni", priča Margolic.
Advokatica Muhajehon Abduraupava insistirala je da Nasiba odmah ode na pregled.
Za njenu klijentkinju, koja živi u konzervativnom gradu Oš na jugu Kirgistana, to nije bilo lako.
Advokatica dodaje da je u Ošu teško razvesti se, a „iznošenje prljavog veša u javnost" nije društveno prihvaćeno.
U tom gradu ljudi žive u mahalama, zajednicama u okviru jednog kvarta gde se svako sa svakim poznaje.
„Ako u porodici postoji razvedena žena, to će biti prepreka i njenim neudatim sestrama da se udaju, i njenim rođakama i rođacima", priča Abduraupova.
Intervjuišući žrtve, istraživači Human Rights Watch otkrili su da samo žene koje imaju podršku aktivista za ljudska prava i advokata uspevaju da isteraju sudske procese do kraja.
Mnoge povlače prijave zbog pritiska sredine.
Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, oko 86 odsto pokrenutih slučajeva zatvara se pre nego što dođe do suđenja.
Ukoliko se slučaj i privede kraju, optuženi po pravilu dobije novčanu kaznu.
Verovanje da porodicu treba sačuvati po svaku cenu sprečilo je Nasibu da se prvi put razvede.
„Kada je muž pušten, počeo je da dolazi svakog dana u kuću kod mojih roditelja, dan se izvinjavao i kajao, a drugi je pretio i govorio da će me ubiti ako se ne vratim", priča Nasiba.
- Seks, rod i Hari Poter: Dž.K. Rouling objašnjava stavove koji su izazvali buru
- „Bile su mi potrebne godine da shvatim da sam žrtva zlostavljanja“
„Plati što te je tukao"
Mnoge žene u Kirgistanu suočavaju se sa opasnošću da ostanu bez krova nad glavom.
Često se događa da roditelji žene i njena rodbina ne žele da je prime nazad, bojeći se stigme i pretnji muža.
Osim toga, ekonomska situacija u zemlji je teška: prema podacima Nacionalnog komiteta za statistiku, svaka peta osoba u Kirgistanu živi ispod granice siromaštva.
„Žene koje su bile izložene nasilju ne mogu da otpišu pretnju kao puste reči, koliko god zvučala banalno", priča Muhajehon Abduraupova.
„Godinama su podvrgnute maltretiranju i zlostavljanju. Zato kada muž kaže da će je ubiti nakon razvoda, to nije samo blef, kao što se to možda čini ljudima koji gledaju sa strane".
Zabrana prilaska je mera koja postoji u mnogim zapadnim zemljama, a aktivisti u Rusiji zalažu se za njeno uvođenje.
Zakon u Kirgistanu propisuje automatsku primenu te mere nakon prijave nasilja.
Njeno sprovođenje dužan je da prati policajac iz nadležne policijske stanice.
Tri dana posle incidenta žrtva može ponovo da ode u policiju i produži zabranu na još mesec dana.
Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova u 2018. godini izdato je 7.178 zabrana prilaska, a samo 64 je bilo produženo.
„Nakon što policija odredi meru zabrane prilaska često se dešava da se pobesneli muž vrati kući i još više prebije ženu", priča Abduraupova.
„Žena stanuje kod roditelja ili rođaka svog supruga, zbog čega je ona ta koja mora da se iseli i potraži utočište".
Policija nema ovlašćenja da iseli muškarca, žena nema kuda da ode, pa se mera zabrana prilaska u praksi najčešće svodi na to da policajci jednostavno upozore muškarca da nema pravo da bije ženu.
Naglo pogoršanje situacije sa nasiljem u porodici tokom pandemije podstaklo je poslanike da usvoje amandmane koji predviđaju pritvor za nasilnika u trajanju od 48 sati.
Uslov je da je nasilnik u pijanom stanju ili da službenici policije imaju razloga da veruju da je žrtva u opasnosti.
Ranije je pritvor bio mera kojoj se pribegavalo samo u izuzetnim slučajevima, a da niko nije tačno znao koji su to slučajevi.
Kao rezultat toga, napominju autori amandmana, ponekad se nakon izricanja zabrane prilaska nasilje nastavljalo, a žrtve su zadobijale još teže povrede nego pre prijave policiji.
Ali, čak i ako zabrana prilaska uspe da spreči fizičko nasilje, psihološko nasilje je mnogo teže pobediti.
Nasiba je u Ošu ostala bez rodbine jer su se njeni roditelji preselili u Tursku, tako da je nakon prijave nasilja policiji morala da se vrati kod supruga.
„Otkako je muž dobio zabranu prilaska, više nas nije ni pipnuo. Ali svaki dan nas je psovao, vikao i vređao nas na sve moguće načine", kaže Nasiba.
„Štaviše, sad me njegovi roditelji zovu i kažu da ću u slučaju razvoda ostati bez ičega, kao i moja deca. Gde da idem sa petoro dece?"
Dva meseca kasnije, Nasiba je povukla prijavu i dogovorila se sa mužem da joj dozvoli sa decom ode kod sestre u Rusiju.
Kaže da ne zna da li će mu se vratiti. Sada hoće da zaradi novac kako bi deca mogla da dobiju bolje obrazovanje.
„Sve dok se nasilnici budu izvlačili, neće se ukoreniti shvatanje da niko u porodici ne sme da dobija batine", kaže Hilari Margolic iz Human Rights Watch.
„Razlog za optimizam je što u Kirgistanu postoji jako građansko društvo i sigurna sam da će oni uraditi sve što je moguće da uspostave nultu toleranciju prema nasilju".
Zakon o nasilju u porodici doneo je desetostruko povećanje kazni za nasilnike, koje se sada se kreću od 400 do 900 dolara.
Međutim, prema studiji Human Rights Watch, veliki broj nasilnika je nezaposlen, pa su žrtve su često prisiljene da plaćaju novčane kazne.
„Dešava se da taj iznos mora da izdvoji na uštrb dece ili hrane," kaže Muhajehon Abduraupova.
„Drugim rečima, plaća što su je tukli".
Ilustracije Magerama Zenajlova.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
