Šestog i devetog avgusta je 75 godina otkako su SAD bacile atomske bombe na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki pred kraj Drugog svetskog rata.
Zabeleženi broj poginulih samo je procena, ali se smatra da je u udaru poginulo oko 140.000 od 350.000 stanovnika Hirošime, dok je najmanje 74.000 ljudi stradalo u Nagasakiju.
Bombardovanje je dovelo do naglog okončanja rata u Aziji, predajom Japana 14. avgusta 1945. godine.
- Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
- Američki špijun koji je Sovjetima odavao informacije o atomskoj bombi
- Iran: Ko može da ima nuklearno naoružanje
Međutim, kritičari kažu da se Japan već nalazio na ivici predaje.
Oni koji su preživeli bombardovanja poznati su kao hibakuše. Preživeli su se suočili sa jezivim posledicama u gradovima, uključujući trovanje radijacijom i psihološke traume.
Britanska foto-reporterka Li Karen Stou specijalizovala se za pričanje priča o ženama koje su prisustvovale izuzetnim događajima u istoriji.
Stou je fotografisala i intervjuisala tri žene koja imaju vrlo živa sećanja na bombardovanja od pre 75 godina.
Ovaj članak sadrži detalje koji bi mogli da uznemire neke čitaoce.
Teruko Ueno
Teruko je imala 15 godina kad je - 6. avgusta 1945. godine - preživela atomsku bombu u Hirošimi.
U vreme bombardovanja, Teruko se nalazila na drugoj godini srednje medicinske škole u Bolnici Crvenog krsta u Hirošimi.
Nakon što je bomba pala, učenička spavaonica u bolnici je buknula.
Teruko je pomagala da se ugasi požar, a mnoge njene drugarice su stradale u vatri.
Jedino čega se ona seća iz nedelje posle bombe jeste da je dan i noć radila na lečenju žrtava sa stravičnim ranama, dok ona i drugi nisu imale hrane i vrlo malo vode.
- Japanskog poštara „mrzelo da radi“ - 24.000 pisama pronađeno u njegovoj kući
- Tetoviranje u Japanu: Od jakuza, preko navijača do hipstera
- Japan nema kante i đubretare - u čemu je tajna čistoće
Nakon što je maturirala, Teruko je nastavila da radi u bolnici, gde je asistirala pri operacijama presađivanja kože.
Koža je skidana sa butina pacijenata i presađivanja na oblasti koja su razvile keloidni ožiljak kao posledicu opekotina.
Kasnije se udala za Tacujukija, još jednog preživelog atomske bombe.
Kad je zatrudnela sa prvim detetom, brinula se da li će se beba roditi zdrava i da li će preživeti.
Njena ćerka Tomoko je rođena živa i brzo je napredovala, pruživši Teruko snagu da odgoji porodicu.
„Nisam bila u paklu, tako da ne znam kako je tamo, ali pakao je verovatno veoma sličan onome kroz šta smo mi prošli. Ne sme da se dozvoli da se to ponovi", kaže Teruko.
„Ljudi ulažu ozbiljne napore kako bi došlo do zabrane nuklearnog oružja. Mislim da je prvi korak naterati lidere lokalnih vlasti da preduzmu određene korake.
„A onda moramo da se obratimo liderima nacionalnih vlada i čitavom svetu", dodaje.
„Ljudi su govorili da ovde neće rasti trava ili drveće narednih 75 godina, ali Hirošima se obnovila kao grad sa predivnim zelenilom i rekama", kaže Terukina ćerka Tomoko.
„Međutim, hibakuše su nastavile da pate od nuspojava radijacije."
„Iako uspomene na Hirošimu i Nagasaki blede u glavama ljudi… mi se sada nalazimo na raskršću."
„Budućnost je u našim rukama. Mir je moguć jedino ako imamo mašte, vodimo računa o drugima, saznamo šta sami možemo da uradimo, preduzmemo konkretne korake i nastavimo neumorno svaki dan da se trudimo da dovedemo do mira."
- Pejdžeri u Japanu zvone poslednji put
- Japanski ministar doneo istorijsku odluku - uzima porodiljsko odsustvo
- Uplakani džin i pobeda za preminulog trenera
Kuniko, Terukina unuka, dodaje: „Nisam doživela rat ili atomsku bombu, poznajem samo Hirošimu nakon što je ponovo izgrađena. Mogu samo da zamislim kako je bilo."
„I zato slušam ono što svaka hibakuša ima da kaže. Proučavam činjenice atomskog bombardovanja zasnovane na naučnim dokazima."
„Toga dana, sve je bilo spaljeno u gradu. Ljudi, ptice, trava, drveće — sve."
„Od ljudi koji su ušli u grad posle bombe kako bi spasavali druge - i od onih koji su došli da pronađu članove porodice i prijatelje - mnogi su umrli. Oni koji su preživeli, pate od raznih bolesti."
„Pokušala sam da se bolje upoznam ne samo sa hibakušama u Hirošimi i Nagasakiju, već i sa radnicima u rudnicima uranijuma, ljudima koji žive blizu tih rudnika, ljudima koji rade na izradi i testiranju nuklearnog oružja i onima koji 'žive niz vetar' [ljudima koji su oboleli kao posledica testiranja nuklearnog oružja]."
Emiko Okada
Emiko je imala osam godina kad je atomska bomba bačena na Hirošimu.
Njena starija sestra Mieko i četiri njena rođaka su stradali.
Mnoge fotografije Emiko i njene porodice su izgubljene, ali one koje su bile čuvane u kućama njenih rođaka su preživele, uključujući i one njene sestre.
„Moja sestra je izašla iz kuće tog jutra rekavši: 'Vidimo se kasnije!' Imala je samo 12 godina i bila je tako puna života", kaže Emiko.
„Ali nikad se više nije vratila. Niko ne zna šta se desilo s njom."
„Moji roditelji su je očajnički tražili. Oni, međutim, nikad nisu našli njeno telo, pa su nastavili da govore da je ona možda negde živa."
- Ginekološkinja iz Aušvica koja je morala da ubija bebe
- Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana"
- Peko Dapčević - legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
„Moja mama je bila trudna u to vreme, ali je pobacila."
„Nismo imali šta da jedemo. Nismo znali za radijaciju, pa smo brali sve što bismo našli, ne razmišljajući o tome da li je možda kontaminirano."
„Zato što nije bilo šta da se jede, ljudi bi krali. Hrana je bila najveći problem. Voda je bila tako ukusna! Ljudi su ispočetka tako morali da žive, ali na to se zaboravilo."
„Onda je počela da mi opada kosa, a moje desni su počele da krvare. Neprestano sam bila iscrpljena, stalno sam morala da prilegnem."
„Niko u to vreme nije imao pojma šta je radijacija. Dvanaest godina kasnije, dobila sam dijagnozu aplastične anemije."
„Nekoliko puta svake godine sunce je tokom zalaska jarko crveno. Toliko je crveno da lica ljudi pocrvene."
„U to vreme ne mogu da ne pomislim na zalazak sunca onog dana kad je bačena atomska bomba. Tri dana i tri noći, grad je goreo."
„Mrzim zalaske sunca. Čak i sada, zalasci sunca me i dalje podsećaju na grad u plamenu."
„Mnoge hibakuše su umrle a da nisu dobile priliku da pričaju o ovome ili o ogorčenosti zbog bombardovanja. One nisu mogle da govore i zato ja sada govorim."
„Mnogi ljudi govore o svetskom miru, ali ja želim da ljudi nešto urade. Želim da svaka osoba uradi ono što može."
„Ja sama bih volela da uradim nešto da naša deca i unuci, koji su naša budućnost, mogu da žive u svetu u kom mogu da se smeše svaki dan."
Reiko Hada
Reiko Hada je imala devet godina kada je tog 9. avgusta 1945. godine - u 11.02 časova - na njen rodni grad Nagasaki pala atomska bomba.
Ranije toga dana oglasila se sirena za vazdušnu opasnost, tako da je Reiko ostala kod kuće.
Nakon što je oglašena sirena za prestanak opasnosti, otišla je do obližnjeg hrama, gde bi deca iz njenog kraja učila umesto u školi, zbog čestih oglašavanja sirena za vazdušnu opasnost.
Nakon četrdesetak minuta učenja u njenom hramu, učitelji su raspustili odeljenje, tako da je Reiko otišla kući.
Aušvic: 75 godina kasnije
„Stigla sam do ulaza u svoju kuću, mislim da sam čak i zakoračila unutra", objašnjava Reiko.
„Onda se najednom sve desilo. Zaslepljujuće svetlo mi je prešlo preko očiju. Boje su bile žuta, kaki i narandžasta, sve pomešane."
„Nisam imala čak ni vremena da se zapitam šta je to bilo… U tren oka, sve se zabelelo."
„Osećala sam se kao da sam ostala sama samcijata na čitavom svetu. Sledećeg trenutka čula se zaglušujuća buka. Tada sam izgubila svest."
„Posle nekog vremena, došla sam sebi. Naša učiteljica nas je naučila da odemo odmah u sklonište od vazdušnih napada u slučaju opasnosti, tako da sam potražila majku u kući i zajedno smo otišle u sklonište u našem kraju."
„Nisam imala nijednu ogrebotinu. Spasla me je planina Konpira. Ali za ljude sa druge strane planine bilo je drugačije; oni su zadobili stravične povrede."
„Mnogi od njih su pobegli preko planine Konpira u naše naselje. Ljudi kojima su poispadale oči, razbarušene kose, gotovo svi goli, teško opečeni, dok im je koža visila sa tela."
„Moja majka je uzela peškire i krevetninu iz kuće i, sa drugim ženama iz zajednice, povela izbegle ljude u auditorijum obližnje javne škole, gde su mogli da prilegnu."
„Tražili su vodu. Rečeno mi je da im dam vode, tako da sam našla okrnjeni krčag i otišla do obližnje reke, zagrabila vode i dala im da piju."
„Nakon jednog gutljaja vode, ljudi bi umirali. Umirali su jedan za drugim."
„Bilo je leto. Zbog crva i strašnog smrada, tela su morala smesta da budu kremirana. Bacana su na gomilu u bazen škole i kremirana uz pomoć drva za potpalu."
„Nije se moglo znati ko su ti ljudi. Nisu umrli kao ljudska bića."
„Nadam se da buduće generacije nikada neće morati da prođu kroz slično iskustvo. Ne smemo da dozvolimo da se ta nuklearna oružja ponovo upotrebe."
„Ljudi su ti koji stvaraju mir. Čak i ako živimo u različitim zemljama i govorimo drugim jezikom, naša želja za mirom je ista."
Sve fotografije su zaštićene autorskim pravima.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
