Džejn, Emili i Lora imaju jednu zajedničku stvar - sve one imaju ožiljke. Ejmi, sa svoje strane, ima psorijazu od koje lice ume da joj se prekrije crvenim pečatima. Ali sve četiri počele su da se osećaju opušteno u vlastitoj koži.
„Noge su mi izgledale kao da sam izašla iz serije 'Okruženi mrtvima'"
Posle operacije, zapatila sam bakteriju koja jede meso (nekrotizirajući fasciitis) i koja mi je jela noge od polovine butina sve do stopala. Isprva nije bilo mesa na mojim kostima duž čitavih mojih nogu. Skinuli su mi kožu sa leđa, zadnjice i stomaka, i zamenili svu kožu od mojih butina nadole, koja izgleda pomalo reptilski. Da bi dobili količinu kože koja im je bila potrebna, morali su da je rastežu kao mrežu kako bi bila mnogo veća - kao da su je provukli kroz mašinu za razvlačenje testa.
Odranije sam patila od stanja koje se zove lipoedema. Uglavnom ga dobijaju žene i to su abnormalne ćelije masti od struka naniže. Gornja polovina tela mi je bila veličine 10, a onda je u jednom trenutku donja bila 18. Izgubila sam mnogo kilograma, ali ona ne odlazi uz pomoć dijete i vežbi i veoma je bolna. Počela sam pre osam godina redovno da odlazim kod lekara opšte prakse i rečeno mi je da moje stanje ne može da se leči u sklopu Nacionalne zdravstvene službe. Skupila sam hrabrost 2017. godine i otišla da se operišem.
- „Nakon što je majka umrla, niko o njoj nije pričao 15 godina“
- „Povratio mi se osećaj u grudima“
- „Dan kada sam otkrila da sam rođena bez vagine“
Ušla sam u to sa velikim uzbuđenjem, zamislivši da ću voditi sjajan život, da ću moći da nosim normalnu odeću, što nisam mogla ranije, i onda nekih pet dana nakon što sam bila podvrgnuta drugoj operaciji, strašno sam se razbolela. Sledeće čega se sećam je da se budim iz kome i u potpunom sam delirijumu, imam psihozu i mislim da su svi oko mene roboti. Mislila sam da sam u bolnici zbog medicinskih eksperimenata i bilo je apsolutno zastrašujuće. Moja porodica je bila prisutna, mislili su da neću preživeti noć i morali su da potpišu svoj pristanak, jer su mislili da će morati da mi amputiraju obe noge. Bio je to jedan jeziv trenutak.
Prošlo je šest-sedam nedelja pre nego što sam prvi put videla kako mi izgledaju noge i bio je to ogroman šok. Izgledale su kao dve velike četke za čišćenje cevi. Za nekog ko je želeo da ima mršave noge, noge su mi izgledale kao da su izašle pravo iz serije „Okruženi mrtvima". Na neki način, mentalno, bilo je to veoma teško, zato što patim od PTSP-a (post-traumatskog stresnog poremećaja), naročito u pogledu bilo čega što ima veze sa medicinom.
Ali ono što je to zapravo uradilo, navelo me je da više cenim svoj život. Prošla sam kroz period kad sam se istinski trudila da uradim mnogo stvari u slučaju da se jednog dana nešto desi i da me više ne bude. Želim da štikliram što više stvari sa spiska „uraditi pre nego što umreš". Nisam bila u Mulen Ružu u Parizu ili u Orijent Ekspresu. Želim da posetim Petru, želim da idem u Amsterdam. Nisam sigurna za Klub jedne milje, da li moj partner Karl to želi, ali je svakako na spisku.
Nije uvek lako. Nisam uvek srećna i promenilo je moju ličnost. A onda se samo saberem i uđem u novi dan govoreći: „U redu, to je to, uradićemo ovo sada."
Džejn, 49, iz Šropšira
„Predstavlja mnogo bola, ali i mnogo prevazilaženja"
Moj ožiljak se nalazi na mojoj desnoj ruci, prilično je blizu mog zgloba. Malo se izdiže iznad kože. Na dodir deluje prilično tvrdo, čvornovato u nekim delovima, meko u nekim drugim, a što se tiče boje, malo je tamniji od mog tena. U svom životu sam se samopovređivala tri puta po ruci i uvek je to bilo na istom delu. To je zato što nisam želela ožiljke ni na jednom drugom delu tela.
Prvu put kad sam se samopovredila to je bilo pre godinu i po dana. Ovaj ožiljak imam od 15. godine, tako da je od tada već prošlo 10 godina. On predstavlja mnogo bola, ali i mnogo prevazilaženja, zato što mislim da sada mogu da se smešim jer više nisam u tom stanju u kom sam bila.
Trenutno sam na terapiji i samopovređivanje je nešto o čemu često razgovaramo. Jesam to sama sebi uradila, ali ne vidim to kao da sam samoj sebi naudila. Vidim to kao da sam držala mnogo bola u sebi i nisam znala kako da se izborim sa njim.
Projekat Pedeset: Fotografije žena u slavu (ne)savršenosti tela:
Razlog zašto sam se samopovredila prvi put jeste zato što sam uradila nešto veoma loše. Krala sam tu i tamo po prodavnicama i, naravno, onaj dan kada ukradem najviše je dan kada budem uhvaćena. Smatrala sam da moram da budem kažnjena za to.
Kad sam dobila prvi ožiljak, uložila sam veliki trud da ga sakrijem, leti sam nosila majice uz telo sa dugim rukavima, i vi se kuvate, znojite se i strašno vam je neudobno. Razlog zašto sam to krila bio je zato što sam mislila da će svi da zure u to, ljudi misle da imaju pravo da vas pipkaju i postavljaju vam nepristojna pitanja. Praktično bih morala da odgovaram svakom neznancu koji me pita za mentalno zdravlje i samopovređivanje, a nisam želela to da radim. Mislim da posebno uz stigmu koja ide uz samopovređivanje dobijate prilično šokiran izraz lica kod ljudi i radi se ili o gađenju ili vas neko strašno sažaljeva. Obe reakcije apsolutno prezirem, tako da mi je mnogo lakše da samo kažem: „Jeste, opekla sam se."
Promena u mom slučaju desila se pre nekoliko godina i mislim da se poklopilo sa tim da sam se umorila da budem prestroga prema samoj sebi. Moje potrebe su mi postale važnije od bilo čega što bi ljudi mogli da kažu. Osećam se kao da sam počela da budem iskrenija, srušila sam tu stigmu iznutra. Potom mi je to dopustilo da dođem do tačke kad sam bila u fazonu: „Zapravo ću pokazati svoj ožiljak, dozvoliću da ga svi vide." I ako ga ljudi pogledaju, i ako ljudi kažu nešto, to je sasvim u redu.
Emili, 25, iz Londona
„Oduvek sam govorila da moji ožiljci izgledaju kao zgužvane helanke"
Od mog pupka do prstiju na mojim stopalima, oduvek sam govorila da moji ožiljci izgledaju kao zgužvane helanke.
Ponekad mi je zbog toga neprijatno, zato što mislite da će ljudi primetiti, jer ste neobično građeni. Ako odem u Kardif u šoping, ljudi zure u mene.
Volim kad se za mene kaže da sam neko ko je preživeo opekotine, zato što ja nisam žrtva opekotina, već sam neko ko je preživeo ono što se desilo u toj nesreći i izašla sam iz nje jača.
Kad sam imala oko godinu dana, neko ko nije član moje porodice spustio me je u kadu punu vode, a moja biološka majka je ušla i videla šta se desilo. Odmah je pozvala hitnu pomoć. Voda je bila kipuća. Odvojili su me od moje biološke porodice i usvojili su me fantastični roditelji.
Dok sam bila dete bilo je teško, zato što deca umeju da budu veoma surova. Sećam se jednog dečaka koji je rekao da imam zombi noge i da bi bolje bilo da sam umrla u toj kupki. Sećam se prvog dana u srednjoj školi, nosila sam suknju sa dokolenicama i jezive male bakandže. Sa 15-16 godina počela sam da nosim pantalone, tako da sam tako samo sve pokrila. Potpuno sam se povukla. Nisam imala samouverenosti da pričam sa ljudima. Imala sam veoma bliske prijateljice i tako sam izlazila na kraj s tim. Krila sam se od sveta i onda sam sa 18-21 godinom prelomila: „Ovo sam ja."
Mnogo sam razgovarala sa ljudima iz kluba odraslih s opekotinama, ali i iz kluba dece sa opekotinama, i kad bih čula nečiju priču, pomislila bih: „Pa moj život i nije toliko loš." Svi bi vas prihvatili onakvom kakva jeste i to je bilo veoma lepo, zato što onda možete da pokažete svoje opekotine, ispričate svoje priče, ohrabrite jedno drugo.
Imala sam oko 25 godina i bilo nas je osmoro u redu na plaži u kupaćim kostimima, svi sa različitim opekotinama i iz svih sfera života, i mi smo samo pomisli: „Postavićemo ovo na Instagram, zato što ćemo pokazati ljudima da smo hrabri i da je u redu govoriti o svojim opekotinama i otvoriti se."
Išla sam na takmičenje za mis. Bilo je to prvo takmičenje za mis za ljude koji su različiti i jedinstveni. Želim da se mladi ugledaju na mene kao na uzora i da pomisle: „Ako ona to može, onda mogu i ja. Mogu da izađem iz svoje ljušture."
Objasniti to partneru sa kojim sam danas bilo je teško. Bila sam nervozna. Kad je prvi put video moje ožiljke, bio je pomalo šokiran i pomislio je: „Kako neko može da uradi ovo nekom drugom?" Nije postavio nikakva pitanja otkako smo se upoznali a to je bilo pre tri godine. Tako da je sve normalno, ali zato što je koža na mom stomaku jako zategnuta, bojim se da imam decu. On želi decu u budućnosti, a plašila sam se da neću moći da mu ih dam. Možda je moguće da se to desi, ali moraćemo da sačekamo i vidimo.
Jednog dana se nadam da ću imati decu, ali za sada imam samo svoje pse.
Lora, 27, iz Karfilija
„Nisam mogla da se izborim sa osećajem svako ujutro kad bih se ponovo setila kako izgledam"
Prošlo je nekoliko nedelja otkako sam imala zapaljenje psorijaze. Koža mi u ovom trenutku izgleda sjajno. I dalje imam fleke na drugim delovima tela. Neobično, ali slikala sam svoju kožu tokom jednog velikog zapaljenja i čak sam odštampala te slike. One su podsetnik za mene kakva moja koža ume da bude.
Tokom jednog ozbiljnog zapaljenja, psorijaza mi je krenula po čelu. Prvo su to bili mali suvi delovi veličine tačaka, ali su potom rasli. Na kraju se svaka fleka spojila sa drugom flekom, tvoreći mnogo veće fleke suve kože preko čitavog mog čela. Obe obrve bile su potpuno zahvaćene, a potom je to počelo da se spušta s obe strane mog nosa, oko mojih usta, sve dok mi nije istačkalo skoro čitavo lice, vrat i telo.
Stalno sam osećala golicanje i peckanje po svim tim flekama koje su mi prekrivale lice i telo, a najviše mi je pogodilo kožu glave. Tokom jednog zapaljenja zapazila sam da mi opada kosa. U jednom trenutku mi je kosa bila toliko proređena da je bilo svega nekoliko pramenova. Na kraju sam počela da kupujem perike da bih se osećala bolje.
- „Osećala sam se kao da umirem“: Ostrvo na kom žene otimaju da bi bile neveste
- Vojvođansko selo kojim gazduju žene
Ponekad bi postalo toliko loše da bi osećaj bio kao otvorena rana. Čak bi i osećaj odeće koja dodiruje moju psorijazu bio potpuno nepodnošljiv. Volim svu svoju odeću i volim modu. Mogu da nosim samo helanke sa vunenom postavom i velike vrećaste vunene džempere. Nisam mogla više da nosim grudnjake niti gaćice, tako da sam morala da pređem na biciklističke šorceve da mi se guma ne bi urezivala u kožu.
Kad sam prvi put dobila kapljičnu psorijazu (koja izaziva izbijanje tačkica ili papule), dobila sam pogrešnu dijagnozu malih boginja. U narednih nekoliko nedelja završila sam kod majke. Namestila mi je mali krevet u svojoj sobi. Ono sa čim najviše nisam mogla da izađem na kraj bio je prvobitni osećaj svakog jutra kad bih se setila kako sada izgledam i da moram iznova to da prihvatim. Moja mama, bog je blagoslovio, uvek je bila spremna, uvek je bila uz mene, čekala je da se probudim. Ja bih samo briznula u plač, a ona bi me tešila i govorila mi kako sam lepa. Podsećala me je da će mi obezbediti svu pomoć koju može da mi nađe.
Svesni ste reakcija drugih ljudi. Na poslu, mušterije bi mi govorile: „Da li možete da me ne uslužite vi, jer verovatno imate nešto zarazno."
Radim u maloprodaji, što znači da prodajem odeću. Zaticala bih sebe kako isprva govorim: „Da, u redu je, pronaći ću vam nekog drugog da vas usluži." Nije mi trebalo mnogo da smognem snage da odgovorim ljudima: „Nisam zarazna, apsolutno sam dobro, ili ću vas uslužiti ja ili nećete biti usluženi."
Svi moji prijatelji i porodica pružili su mi veliku podršku. Bila sam singl u to vreme. Nisam očekivala da ću upoznati nekog tokom trajanja zapaljenja sve dok nisam upoznala svog partnera. Kad sam ga prvi put srela, apsolutno nije imao nikakva pitanja o mojoj koži. Nije me propitivao u vezi s njom, nije me posmatrao drugačije, samo mi je prišao i rekao: „Jao, kako si ti lepa."
Ljudi su počeli da me kontaktiraju kad sam postavila prvu sliku na društvenim mrežama i da mi govore: „Strašno si inspirativna." Tad sam to morala da prihvatim i pomislila sam: „Vidi ti to, nikad ne bih pomislila da ću postati inspiracija bilo kome."
Ejmi, 34, iz Kenta
Tekstualne intervjue skratila je i redigovala zbog jasnoće Lusi Volis.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
