Bila je to godina tokom koje se činilo da se čitav svet menja u seriji političkih i društvenih promena - od protesta protiv rata u Vijetnamu, buđenja pokreta za ljudska prava, preokreta i mini-revolucija u Evropi, do rastuće gladi u Africi.
U Evropi, dramatično podeljenoj posle Drugog svetskog rata, u zemljama takozvanog Istočnog bloka pod uticajem Sovjetskog saveza, bude se težnje za slobodnijim životom.
U tadašnjoj socijalističkoj Čehoslovačkoj, dolaskom Aleksandra Dubčeka na čelo komunističke partije i države u januaru 1968. godine započete su reforme i pokušaj uvođenja „socijalizma sa ljudskim likom" - uvod u period skoro pa romantičnog naziva „Praško proleće".
„U jednom smislu to su bili pokušaji liberalizacije samog režima, odozgo, da pronađu poseban put u socijalizam, a sa druge, to je bio širi proces koji se ticao kulture, medija, intelektualaca, stvaralačkog sveta - od sredine šezdesetih do kraja decenije, koji će kasnije prerasti u disidentski pokret", govori za BBC na srpskom istoričar Veljko Stanić.
Rukovodstvo Sovjetskog Saveza bilo je protiv reformi i Praško proleće je ugušeno u noći između 20. i 21. avgusta, ulaskom trupa Varšavskog pakta u Prag.
Kada su tenkovi tutnjali prestonicom zajedničke države Čeha i Slovaka:
Socijalizam sa ljudskim likom
Praškom proleću prethodilo je nezadovoljstvo zbog cenzure štampe, manjka ličnih sloboda i loših rezultata čehoslovačke privrede.
Dolaskom Dubčeka na vlast, činilo se da će se život u Čehoslovačkoj menjati.
Dubček je bio radničkog porekla, živeo je jedno vreme u Sovjetskom Savezu, a njegov otac je takođe bio komunista.
„Imao je pravoverno poreklo, ali je bio popularna ličnost i u širim slojevima zbog jednostavnosti i pristupačnosti", kaže Stanić.
U aprilu 1968, Dubčekova vlada usvaja Akcioni program koji je podrazumevao novi „socijalizam sa ljudskim likom".
Radilo se o planu liberalnih reformi u partiji i društvu, koje su podrazumevale manju državnu kontrolu privrede i slobodu govora.
„Smanjivanje uloge partije, ukidanje cenzure i sloboda štampe, omogućavanje veće slobode diskusije zatim slobode u kulturi, intelektualnom javnom životu, kao i sloboda veroispovesti", navodi Stanić promene koje su planirane.
Praško proleće značilo i smenu konzervativnih kadrova unutar Komunističke partije Čehoslovačke.
Takvi potezi Vlade omogućili su da intelektualci i javne ličnosti godinama sklonjeni iz javnosti, ponovo stupe na scenu.
- Tri decenije Berlinskog zida - od podeljenog sveta do pada komunizma
- Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju
- Peti oktobar 2000. godine: Šta se dešavalo van Beograda
Jugoslavija kao uzor
Čehoslovačko rukovodstvo gledalo je na jugoslovenski socijalistički sistem kao na „model ili uzor koji treba pratiti", kaže Stanić.
Posebno su razmatrali radničko samoupravljanje i tako pokušali da „radnika stave u centar" privrede, dodaje.
Jugoslovenski politički vrh na čelu sa Josipom Brzom Titom blagonaklono je gledao na Praško proleće.
Prilikom posete Moskvi aprila 1968. godine, Tito je branio Praško proleće od sovjetskih tvrdnji da se radi o „platformi kontrarevolucije", govoreći da to nije istina.
Tito je 9. i 10. avgusta, manje od dve nedelje pre invazije, posetio Prag, gde mu je priređen veličanstveni doček.
„On se tamo upoznao sa tim višemesečnim projektom reformi Dubčekovog rukovodstva i u jugoslovenskoj javnosti je to izrazito pozdravljeno.
„Jugoslavija je na neki način pružila podršku Dubčekovim namerama", kaže Stanić.
Kada je došlo do invazije na Čehoslovačku, stigle su osude i iz Jugoslavije.
„[Jugoslavija] će to videti kao okupaciju, nedozvoljeno mešanje u suverena prava druge države i kao pretnju za samu sebe", dodaje Stanić.
Od tihog prkosa Istočnom bloku, do kraha Praškog proleća
Dubček je na čelu Komunističke partije Čehoslovačke zamenio Antonjina Novotnog - dugogodišnjeg predsednika partije i države, koji je pod pritiskom napustio sve funcije.
Nešto ranije, Novotni je izgubio podršku tadašnjeg prvog čoveka Sovjetskog Saveza, Leonida Brežnjeva, od koga je prethodno tražio pomoć.
Ipak, Brežnjev već februara 1968. nije bio zadovoljan ni Aleksandrom Dubčekom.
Tadašnji komunistički lideri zemalja Istočnog bloka obično bi odmah po dolasku na vlast otišli „na poklonjenje" u Moskvu, kaže Stanić.
„Dubček je tek krajem januara otišao u Moskvu, a pre toga je bio na nekoj hokejaškoj utakmici, što se ljudima dopalo.
„Popularnost mu je naglo skočila, jer je to bio gest malog prkosa i samostalnosti", objašnjava on.
Ali se ovaj potez nije svideo rukovodstvima većine članica Istočnog bloka, pa su počela da stižu upozorenja iz Moskve i zemalja Varšavskog pakta.
- Srbija, protesti i policija: Kratak pregled prekomerne upotrebe sile
- Dan kad je streljan Čaušesku: Rumunska revolucija - sećanja i rane
- Tajno bekstvo iz Venecuele u anti-imigrantsku Mađarsku
Nakon nekoliko meseci „socijalizma sa ljudskim likom", upozorenja su prerasla u invaziju u noći između 20. i 21. avgusta,.
Zvanični povod bilo je pismo konzervativnih protivnika reformi iz redova Komunističke partije Čehoslovačke, koje je Brežnjev pročitao na sastanku u Bratislavi 3. avgusta 1968. godine.
„Tako je pod formalnim izgovorom poziva za pomoć 'bratskim socijalističkim zemljama' došlo do te združene intervencije ogromnih razmera", navodi Stanić.
U akciji je učestovalo više od 500.000 vojnika, hiljade tenkova i topova i nekoliko stotina aviona iz „petorke Varšavskog pakta" - SSSR-a, Mađarske, Istočne Nemačke, Poljske i Bugarske.
Rumunija pod vođstvom Nikolaja Čaušeskua nije učestovala u invaziji.
Stradalo je oko stotinu građana Čehoslovačke.
Posle sovjetske intervencije, oko 150.000 ljudi je napustilo Komunističku partiju Čehoslovačke, kaže Stanić.
Miran otpor i protesti
Stanovnici Čehoslovačke se većinom nisu borili protiv vojne intervencije, već su uzvratili mirnim otporom.
Neki su stajali ispred tenkova ili nudili cveće vojnicima, ali bilo je i onih koji su postavljali barikade i bacali benzinske bombe.
Jedan od tragičnih simbola otpora postao je student Jan Palah.
„Petnaestog januara (1969), negde oko podne, mladić, za koga se naknadno utvrdilo da se zove Jan Palah, došao je na najprometnije mesto - Vaclavske namjesti, uzeo u ruke kantu benzina, polio se njim od glave do pete i zapalio se.
„Protestovao je zbog izdavanja ideala jedne epohe. Zapalio je sebe iz etičkih razloga", napisao je reditelj Goran Marković u knjizi „Češka škola ne postoji".
Marković, reditelj Rajko Grlić i snimatelj Predrag Popović studirali su u Čehoslovačkoj tokom Praškog proleća i posmatrali okupaciju i tenkove na ulicama.
Spomenik Palahu danas je centralno mesto okupljanja različitih protesta u Pragu.
Četiri dana posle invazije, 25. avgusta, osmoro ljudi je na Crvenom trgu u Moskvi razvilo transparente koji osuđuju vojnu intervenciju.
Pošto su pretučeni, osuđeni su na zatvorske kazne ili poslati u psihijatrijske ustanove.
U znak sećanja na taj događaj, na Crvenom trgu se 2018. okupilo desetak aktivista, među kojima je bila i učesnica protesta 1968. Natalija Gorbanevskaja.
Uhapšeni su nekoliko minuta nakon što su razvili transparent sa sloganom - „Za vašu i našu slobodu".
Posledice Praškog proleća
Dubček i još nekoliko reformista su uhapšeni i odvedeni u Moskvu.
Nakon puštanja na slobodu, Dubček se vratio u Prag slomljenog duha, 27. avgusta.
Ostao je na položaju do aprila 1969. godine, nakon čega je kratko vreme bio ambasador u Turskoj, a potom službenik u slovačkoj šumarskoj službi.
Prvi čovek partije i države postaje Gustav Husak, čovek od poverenja Moskve, koji će u naredne dve godine poništiti gotovo sve rezultate Praškog proleća.
Ipak, ono je ostavilo veliki trag na svetsku politiku, a jedna od posledica bilo je i formulisanje takozvane Brežnjevljeve doktrine, predstavljene krajem 1968. godine.
U slučaju pokušaja da se razvoj neke socijalističke zemlje preokrene ka kapitalizmu, to nije samo njen problem, nego briga svih socijalističkih država, glasila je doktrina.
- Hladni rat nekada i sada
- Ko je bio dvostruki agent Kim Filbi - engleski aristokrata i sovjetski špijun
- Najuspešniji ruski špijun umakao Britancima jer nisu verovali njegovoj ženi
Stanić tvrdi da je to bila „ideološka formulacija", koja je u praksi zapravo branila „imperijalne, velikodržavne ambicije istočnog lagera" kojim se upravljalo iz Moskve.
Brežnjev je početkom sedamdesetih okrenuo novi politički list i pristupio politici popuštanja tenzija i poboljšanja odnosa između zavađenih strana u Hladnom ratu.
To je dovelo do atomskog razoružanja i Helsinškog dogovora 1975. godine, čiji potpisnici su se obavezali da će poštovati ljudska prava i osnovne slobode.
Emigranti Praškog proleća
Okupacija je naterala 300.000 ljudi da migrira iz Čehoslovačke, od kojih su mnogi novi dom pronašli u Austriji.
Među izbeglicama je bilo i budućih disidenata, koji su bili pod uticajem tekovina Praškog proleća.
Emitovali su radio programe i objavljivali književne radove i časopise, koji su tajnim kanalima stizali u domovinu.
Među njima su bili pisci Milan Kundera, Jozef Škorecki i reditelj Miloš Forman.
Propast Praškog proleća ugasila je nade Zapada da unutar zemalja Istočnog bloka postpenom libralizacijom može nastati reformisano društvo, koje će napustiti „rigidne staljinističke oblike" i vratiti se „naprednim idejama i demokratiji", smatra Stanić.
Prethodno je revolucija protiv sovjetske vlasti u Mađarskoj brutalno ugušena 1956. godine.
Ipak, Stanić kaže da su ideje Praškog proleća i kasnije disidentskog pokreta, još uvek žive u Češkoj i Slovačkoj.
„Ovi događaji su pokazali da su to tendencije koje će dočekati svoj istorijski trenutak i dočekale su ga u takozvanim plišanim revolucijama krajem osamdesetih, kada se komunizam urušio i završio istorijsku ulogu, barem u toj epohi", kaže on.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se nabbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
