Režim Slobodana Miloševića počeo je poslednji mesec svog života još jednom - poslednjom - odmazdom nad političkim protivnicima: otmicom i smrću Ivana Stambolića 25. avgusta 2000. godine.
Tog leta, mnogi nisu imali dilemu da je zemlja na pragu velike prekretnice, ali su retki mogli da pretpostave da će baš Stambolić, ključna ličnost u Miloševićevom usponu na vlast i najbrže odbačeni saradnik, biti žrtva čija će smrt zapečatiti deceniju obeleženu najsurovijim događajima u istoriji Srbije posle Drugog svetskog rata,
„Srbija se nikada nije suočila sa suštinom sukoba između Stambolića i Miloševića, što nastavlja da povlači posledice do dana današnjeg", priseća se advokat Radoje Stefanović, višedecenijski saradnik obojice, u razgovoru za BBC na srpskom.
Da je razlaz mogao biti drugačiji, slaže se i kosovski političar Azem Vlasi.
„Da je Stambolić ostao na političkoj sceni, sigurno ne bi bilo tolike zle krvi i, što je najvažnije - onih koji danas nastavljaju politiku Miloševića", kaže Vlasi.
„Odlučan i zabrinut": Poslednji susreti
Izbori za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, na kojima je Stambolić navodno planirao da učestvuje, bili su zakazani za 24. septembar 2000.
Vlasi, koji je sa Stambolićem ostao u prijateljskom kontaktu i nakon njegovog povlačenja iz politike početkom 1990-tih, poslednji put ga je sreo par meseci ranije, u junu.
„Prvi put od kada se povukao iz politike video sam ga ozbiljno zabrinutog za stanje u Srbiji i put kojim će zemlja dalje krenuti".
Stambolić ga je tada upoznao da idejom opozicije da se kandiduje na septembarskim izborima, što je „razmišljao da nerado prihvati".
„Bio je odlučan da se Miloševiću mora stati na put", ističe Vlasi.
Kaže da je to doživeo kao „odraz Stambolićeve političke hrabrosti, ali i velikog osećaja odgovornosti i krivice što je izveo Miloševića na scenu".
„Hteo je da pokuša da ispravi grešku koju je napravio", zaključuje Vlasi.
Otmica
Stefanović kaže da je često išao u šetnju sa Stambolićem po Košutnjaku, „kako bismo pričali o važnim stvarima, da ne bi mogli da nas prisluškuju".
„Zvali smo to odlazak u šumu, on je uveo tu naviku", dodaje.
Tog 25. avgusta, Stambolić se spremao da proslavi rođendan mlađe ćerke Tijane i uveče ode na Sabor trubača u Guči, kaže Stefanović.
„Sigurno tog dana nije očekivao da će umesto u Guči završiti na Fruškoj gori", zaključuje Stefanović.
On ocenjuje da je njegov višedecenijski saradnik i prijatelj sigurno bio „svestan opasnosti".
„Nekoliko puta, neposredno pred ubistvo, Ivan je prognozirao da Miloševiću dolazi kraj, ali se i pitao neće li još neko veliko zlo da napravi. 'Taj ne može da ode mirno', govorio je", seća se Stefanović.
Ivan Protić, tadašnji dopisnik španske novinske agencije EFE iz Beograda, priseća se da je do novinara „stigla vest da je nestao, nije se znalo da je u pitanju otmica".
„U svakom slučaju, smrdelo je na nešto kriminalno i nevezano sa njegovom voljom", kaže za BBC na srpskom.
Ivan Stambolić otet je dok je trčao u beogradskom parku Košutnjak 25. avgusta 2000. godine. Pretpostavlja se da je likvidiran istog dana.
Njegovi ostaci pronađeni su marta 2003. godine u jami sa živim krečom na Fruškoj gori u blizini Novog Sada.
Obdukcijom se ispostavilo da je ubijen metkom u potiljak, ali i da nedostaju pojedini delovi skeleta.
Misterija ostataka: Kosti koje nedostaju
Stambolićevi ostaci pronađeni su u jami na Fruškoj gori marta 2003. godine zahvaljujući iskazu svedoka-saradnika. Utvrđeno je da su pri zakopavanju posuti živim krečom.
„Kreč mogu da objasnim početnom idejom da se unište tragovi zločina, ali ništa značajno za naš rad time nije uništeno", kaže u razgovoru za BBC specijalista sudske medicine Slobodan Savić, koji je sa kolegom Miroljubom Obradovićem uradio obdukciju, a zatim veštačio na sudu.
Obdukcijom se ispostavilo da nedostaju pojedini delovi skeleta.
Kako se navodi u pravosnažnoj presudi Vrhovnog suda Srbije iz 2007. godine, „na licu mesta gde su pronađeni posmrtni ostaci oštećenog nisu pronađeni svi delovi njegovog tela - nedostaju obe šake, jedan vratni pršljen i podjezična kost".
„Nismo pronašli tragove drugih povreda, koje ja ipak ne mogu sasvim da isključim", kaže Savić.
Međutim, profesor Savić misli da po sredi nije bilo mučenje, već nemarnost.
„Koliko je meni poznato, niko od specijalista nije bio na licu mesta tokom ekshumacije", ističe on i dodaje da je sa kolegama „samo video fotografije mesta odakle su zvanično neidentifikovani ostaci su dopremljeni u Institut za sudsku medicinu".
On ocenjuje da je „logičnije objašnjenje" da se „radi o sitnim kostima, koje mogu da se odvoje raspadanjem tkiva i koje ne bi uspeo da nađe neko [nedovoljno stručan], ko ne zna šta tačno traži".
„Međutim, i posle tolikih godina, takve nedorečenosti vas muče", ističe Savić.
Pregledajući ostatke, obducenti su naišli na još jedan kuriozitet - kroz jednu ulaznu ranu u potiljačnom delu lobanje ušla su dva projektila.
On kaže da je za njegovih 37 godina prakse to bio „jedini takav slučaj".
„Našli smo jednu povredu od projektila, u potiljačnom predelu, što je tipično za egzekucije i dva olovna projektila, bez izlazne rane".
On dodaje da su„balistički eksperti kasnije utvrdili da se ne radi o jednom projektilu koji se raspao, nego o dva različita".
Savić objašnjava da se može desiti „kada se puca iz blizine", te da „sudsko-medicinska literatura poznaje takve slučajeve".
„Brutalnost ubistva pokazuje pre svega lični animozitet ne neposrednog izvršioca, već nalogodavaca, namerno to kažem u množini", ocenjuje Ivan Protić.
Istoričarka Ljubinka Trgovčević takođe smatra da je u načinu na koji je Stambolić ubijen postojalo nešto „patološko".
„Onaj (ili oni) koji je to ubistvo naredio je napravio monstruozni plan - da ga ponizi klečanjem pred rakom koju su kopali, da ga potom polije krečom. Da ispari. Da od njega ništa ne ostane", kaže ona za BBC.
„Tako nisu radile službe, niti su smele bez naređenja sa najvišeg mesta", dodaje ona.
Suđenje i presude
Prvostepena presuda, koju je u julu 2005. godine donelo Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala okružnog suda u Beogradu, poslala je iza rešetaka osmoricu visokih funkcionera Službe državne bezbednosti i pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO).
Osuđeni su na maksimalnu kaznu zatvora od 40 godina.
Pravosnažna presuda Vrhovnog suda, doneta 2007, jedina je u domaćem pravosuđu u kojoj je Slobodan Milošević označen kao nalogodavac, što je kasnije osporavao njegov advokatski tim.
Protić podseća da Miloševiću, čije se ime navodi u pravosnažnoj presudi, nikada nije suđeno.
Međutim, nije optimističan da bi to zaista isteralo pravdu na videlo.
„Mislim da fer i objektivno suđenje, koje ne bi bilo farsa, nije moguće čak ni sad, nakon dve decenije", zaključuje Protić.
Povodom dvadeset godina od otmice Stamobolića, BBC se za komentar obratio i Mioljubu Vitoroviću, tadašnjem specijalnom tužiocu za borbu protiv organizovanog kriminala.
„Sve što sam imao da kažem o Stamboliću rekao sam u završnoj reči", odbio je Vitorović.
„Diplomatičan i lakoveran" - Stambolić kao političar
Stambolićevi savremenici opisuju ga kao „diplomatičnog, ali lakovernog" političara, koji je „duboko verovao u demokratiju".
Samim tim, slažu se, „Stambolić je verovao da volja jednog čoveka ne može biti presudna".
Protić ističe da je imao i „retku osobinu" za političare.
„Nije se bavio privatnim životom svojih suparnika i nije prebrojavao krvna zrnca, što je Milošević inače koristio za političku borbu".
Šta imaju zajedničko Milošević, Đinđić i Vučić
Boris Tadić: „Ja nikad neću nestati iz politike”
Korupcija u Srbiji: „Ne možeš da ispravljaš sistem ako ti nešto treba“
Njegov štićenik Milošević, kojeg je poznavao sa studija na Pravnom fakultetu, početkom 1970-tih mu je postao zamenik u beogradskom „Tehnogasu".
Pozicija se upraznila prelaskom Radoja Stefanovića, koji je i sam radio kao Stambolićev zamenik, na direktorsko mesto u drugu firmu.
„Stambolić je beskrajno verovao Slobodanu Miloševiću i imao je lepo mišljenje o njemu", kaže Stefanović .
On se priseća da, dok su svi zajedno radili u „Tehnogasu" prepričavao sledeći vic: „Ako pitaš mene koliko je 2 i 2, ja ću da kažem 'Četiri', a ako pitaju Slobu, on će reći 'Verovatno četiri, ali hajde da pitamo Stambolića."
Stefanović ocenjuje da je Stambolić „1987, pred Osmu sednicu, još uvek bio „uljuljkan" idejom da će Miloševićeva nacionalistička politika naići na kritiku, a ljudi oko njega osvestiti, samo treba biti strpljiv".
Osma sednica
Osma sednica Centralnog komiteta (CK) Saveza komunista Srbije (SKS) održana je 23-24. septembra 1987. i smatra se ozvaničenjem nacionalističke politike Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SKS.
Na sednici je smenjeno nekoliko funkcionera beogradskog komiteta Komunističke partije Srbije, inače Stambolićevih saveznika.
Smatra definitivnim razlazom između Stambolića i Miloševića.
Stambolić, tadašnji predsednik Predsedništva Srbije, smenjen je u decembru 1987. kada se i povukao iz politike.
U korenu sukoba bili su različiti pristupi traženju rešenja za ondašnju ekonomsku situaciju, etničke tenzije na Kosovu i njegov status u okviru Federacije.
„Stambolićev put za rešavanje problema na Kosovu - pružanje pomoći federalnih organa kosovskom rukovodstvu u smirivanju tenzija - bio 'dobar, spor i koristan', ocenjuje Protić.
„Ivan je bio teško pogođen ishodom Osme sednice, teško se sa njim moglo razgovarati tih meseci", kaže Stefanović.
Stambolić se privremeno povukao iz politike, a Milošević je devedesetih poveo zemlju u ratove.
„Fatalni zaokret": Zašto sukob Stambolić - Milošević i dalje tinja
Njegovo povlačenje sa političke scene Vlasi opisuje kao „fatalni zaokret, koji je dobro do svih tragedija koje su se potom desile".
Međutim, Stambolić nije potpuno nestao - održavao je lične kontakte, javno je pozvao Miloševića da podnese ostavku kada je na protestima 9. marta 1991. na ulicama Beograda u sukobima između demonstranata i policije pale prve žrtve.
Takođe je posetio je ratno Sarajevo u pokušaju da pokaže da ne razmišljaju svi na isti način.
Stefanović smatra da je važno „objasniti da ono što je Jugoslaviju uvuklo u sukobe nije moralo tako da se završi u tolikoj krvi".
„Ne možemo se miriti i živeti u normalnom zapadnobalkanskom ambijentu ako se ljudima u Srbiji svakodnevno servira da su Hrvati ustaše i zločinci, da su Crnogorci nekakvi separatisti koji su protiv crkve, da su Albanci primitivni divljaci koje treba oterati preko Prokletija".
Ni ovog 25. avgusta, dve decenije kasnije, nema zvaničnog obeležavanja godišnjice Stambolićeve smrti.
Bonus video:
