Kada biste došli u Banjaluku pre epidemije korona virusa, turistički sajtovi uputili bi vas na Gospodsku ulicu, tvrđavu Kastel, hram Hrista Spasa ili džamiju Ferhadiju, ali pravi znalci i meštani bi vas odmah uputili na reku Vrbas.
Bistrom rekom koja teče centrom grada možete se voziti dajakom - simbolom Banjaluke za koji verovatno nikad niste čuli.
Dajak je dugački čamac, gotovo jedinstven u svetu po tome što se gura motkom - koja se takođe naziva dajak.
„Nigde se ne koristi taj način vožnje - motka se zabija u dno i odguruje se, i to na brzim rekama i uzvodno", kaže Andrej Zamolo iz banjalučkog dajak kluba „Nektar" za BBC na srpskom.
- Hoće li nas korona virus naučiti da bolje putujemo
- Neum: Morska oaza za srpske turiste tokom pandemije
- Hrvatska: Kako je virus korona uticao na svakodnevni život
Gondola na Vrbasu
Kada je situacija uobičajena i ima turista, Zamolo goste dočekuje u dvorištu sa cvećem, kroz koje se sa ulice u naselju Borik ide direktno na reku.
Vožnja dajakom je nalik gondoli - samo što ste okruženi zelenilom i gotovo netaknutom prirodom.
Umesto gospode u prugastim majicama koji pevuše romantične melodije, dajake najčešće voze snažni mladići koji spretno savladavaju kamenito tlo i hladne rečne brzake.
„I gondolijer stoji, ali je razlika što u rukama ima produženo veslo. Nije motka, već ima lopaticu kojom vesla po površini", navodi Zamolo.
Dajak je prevozno sredstvo od davnina. Star je koliko i Banjaluka, koja se pod tim imenom prvi put pominje 1494. godine.
„Obični ljudi su ga vozili da pređu s jedne strane Vrbasa na drugu, jer nije bilo mostova", priča Zamolo.
Kasnije, kada su sagrađeni prvi mostovi, čamac je bio jedini način prelaska bez plaćanja mostarine.
U uskom gradskom jezgru, Vrbas je plitak i dno je prekriveno šakačem - kamenom veličine šake, objašnjava Andrej.
„Kad zabijete dajak on ostane na površini, a kad biste ga zabili u mulj - upao bi 20 ili 30 centimetara i ne biste ga mogli izvući", govori.
„Jako je slično panting bouts, čamcima koji se voze u Kembridžu i Oksfordu, ali je tamo kanal - mirna voda i dno je muljevito. Rukama da zaveslate i čamac će se pomeriti, dok se ovde borite sa silom vode".
- „Bosna je zagonetna, najlepša i odlučna"
- Šišmiši u Bosni imaju prvi saobraćajni znak
- Banja Luka: „Niko nikome ne veruje”
Čamac predodređen za jednu reku
Sama reč dajak je turskog porekla i označava motku za podizanje konopca za veš.
Na dnu te motke je metalni špic koji se zabija u dno reke - i nosi nemački naziv štica.
Motka je duga oko četiri, a čamac približno 7,5 metara.
„Na dubini većoj od četiri metra ne bi moglo da se vozi jer bi se duža motka previše uvijala i prelomila", navodi on.
Ne samo da je dajak predodređen za Vrbas, već njegovi majstori kažu da je i Vrbas predoređen za dajak.
„Na nekim delovima ova reka je prilično plitka, svega desetak centimetara - neko drugo prevozno sredstvo sa veslom ne bi moglo tu da se vozi. Zapinjala bi lopatica", dodaje Zamolo.
Pogledajte video o hercegovačkom gradiću koji je očuvao izgled iz 15. veka
Nije isto što i kajak
Iako im imena zvuče slično, kajak i dajak nemaju mnogo veze.
Kajak se vesla i može da se prevrne, za razliku od dajaka.
„I kad stanete na ivicu dajaka, čamac se nagne i uđe malo vode, ali ne može da se prevrne", ističe Zamolo.
- Korona virus i domaći turizam: Mogu li jezera, banje i bare da zamene more
- Valter se vraća u Sarajevo - u muzej
Meštani Banjaluke koristili su ovaj čamac u trgovini, ali i za prevoz tereta.
„Čamci su bili širi, duži, dublji i mogli su do tone tereta da povuku.
„Danas im je nosivost do 500 kilograma, ali se uglavnom koriste za nekoliko ljudi kao turistička atrakcija, za sport i rekreaciju".
U dajak može stati pet ili šest osoba.
Ipak, najčešće se u njemu vozi jedno ili dvoje.
Andrej kaže da Banjalučani i danas ponekad provozaju devojke na čamcu - a oni romantičniji im i recituju.
Ovaj čamac je i njemu pomogao u tom pogledu.
„Ja sam bio na dajaku, ona je bila na obližnjoj plaži, tad sam je prvi put video", prepričava kako se upoznao sa suprugom, sa kojom ima dvoje dece.
Inače, dajak je već nekoliko generacija deo porodice Zamolo.
Porodična tradicija
Osim što voze, on i brat Dario su među retkima koji umeju da naprave ovaj čamac.
Zanat su ispekli kod pokojnog oca. Njihova porodica italijanskog porekla došla je u Banjaluku početkom 20. veka.
„Deda je tridesetih godina prethodnog veka napravio jedan ili dva čamca za sebe, a otac je šezdesetih tu tehniku usavršio. Uneo je malu revoluciju u izradi čamaca".
Ranije se koristio katran i drugačije su se spajale daske na dnu čamca.
Bili su mnogo teži i kraćeg veka.
„Osmislio je da se daske spajaju kao parket - umesto katrana, uzeo je lepak i zaštitio daske. Ako se dobro održava, čamac može trajati i nekoliko decenija", kaže Zamolo.
Andrej je informatičar, brat mu je elektroničar, a otac im je bio veterinar: „Niko nije stolar".
Ranije je bilo više majstora, jer su i čamci kratko trajali.
„Ne može se živeti od proizvodnje dajaka. Ograničeno je tržište, baš zato što može da se vozi samo u Banjaluci".
Špic kaoprepoznatljiv znak
Pravi se od jelovine, ali su prednji i zadnji delovi izrađeni od tvrđeg drveta - hrasta, jasena, bagrema - jer su prvi na udaru.
Sve se radi ručno.
„Taj špic je kao registracija, uvek ga možete prepoznati. Godovi i nepravilnosti su jedinstveni, a predstavljaju i ukras", kaže Zamolo.
Špic dajaka, koji se odnedavno nalazi i na grbu grada Banjaluke, pomalo liči na usta orla ili zmaja.
Redovni pobednik
Andrej je sa prijateljima i entuzijastima 2010. osnovao dajak klub i imaju školu dajakaštva - 2019. godine imali su tridesetoro dece u školi.
Čamac mogu voziti i dečaci i devojčice, ali preporučuje se da budu stariji od 12 godina.
Sezona traje tokom letnjih meseci, jer se vozač dosta kvasi. Zato nose samo šorceve.
„Za razliku od Kembridža i Oksforda, nema ništa lagano. Moraš upreti i zauzeti taj neki stav, voda ti curi niz ruke, sliva se".
- „Jugom“ do Mongolije i nazad: Pustolovina trojice Riječana
- Hrvoje je obišao svet na biciklu: „Gde god da odeš, Balkanci te dočekaju kao predsednika"
Na lokalnom dajakaškom takmičenju, u okviru tradicionalne manifestacije Ljeto na Vrbasu, Andrej je prošlog avgusta pobedio 23. put.
Otkad postoji takmičenje, izgubio je samo jednom.
„Tako se desilo", kroz osmeh kaže Zamolo.
Ovogodišnja trka otkazana je zbog epidemije korona virusa, ali posetioci i dalje mogu uživati u rekreativnim i turističkim vožnjama dajakom.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
